Balada o ratniku mističnih očiju

U Starom Oskolu, rudarskom gradu, udaljenom 12 sati vožnje vozom od Moskve, nisu znali da najtvrđi dijamant, najplemenitiju rudu čitave Rusije ne treba da traže u zemlji, već ona raste iznad nje.

U "gradu vojničke slave", kakvu titulu nosi ovaj ruski grad zbog doprinosa u borbi za slobodu i nezavisnost ruske države, odrastao je mali Feđa, maštajući o tome da bude kosmonaut.

Dečačka želja mu se nije ostvarila, ali je uspeo da dosegne neslućene visine. Ne raketom, već odlučnošću i verom – u Boga i u sebe.

Sam početak njegove priče vezan je za grad Rubižne, u Luganskoj oblasti, odakle su se Vladimir Jemeljanenko, varilac po zanimanju i Olga, učiteljica, preselili u Stari Oskol, kada je Fjodor imao dve godine.

Škola mu je išla dobro, bio je odličan đak, a sa 11 godina je krenuo da trenira džudo i sambo. Pokušavajući da kopira starijeg brata, istim stopama krenuo je i pet godina mlađi Aleksandar.

Prema rečima njegovog trenera, Fjodor se ni tada nije isticao u odnosu na drugu decu – nije bio najtalentovaniji, niti najsnažniji, najkrupniji... Ali snaga volje i istrajnost nisu mu dopustili da odustane.

Nakon školovanja, Fjodor je otišao u vojsku, gde je prvo bio vatrogasac, a potom član tenkovske jedinice.

Posle odsluženja vojnog roka, predstavljao je Rusiju u džudou i sambou, a u profesionalce se otisnuo 2000. godine, kako bi zaradio novac.

"Najopasniji čovek na svetu"

Za pobedu u prvom meču u MMA karijeri bilo mu je potrebno malo više od dva minuta – "giljotinom" je savladao protivnika, a onda samo nizao pobede...

Za gotovo deset godina je pretrpeo samo jedan poraz i on je bio veoma diskutabilan.

Tsujoši Kosaka ga je pobedio 2000. godine posle 17 sekundi – sudija je prekinuo meč, zbog posekotine iznad Fjodorovog oka. Kosaka je zakačio Fjodora, otvorio posekotinu koju je zaradio u prethodnoj borbi, a to je učinio laktom, što je bilo u tom trenutku, u toj organizaciji, zabranjeno.

Za deset godina, Fjodor je rušio sve pred sobom – bivše UFC šampione, legende borilačkih sportova, ljude daleko krupnije, više, jače...

Kako je svoje priče pričao u ringu, a vrlo malo van njega; pošto se razlikovao od svakog borca koji se do tada pojavio – smirenošću, pogledom, glasnom tišinom; polako je postajao mit, pogotovo za one koji nikako nisu mogli da ga "pročitaju".

Istina, teško je prokljuviti takvog čoveka, koji ne otkriva previše, čuva privatni život daleko od očiju javnosti, koji pred borbu izgleda kao da se tek probudio.

"Nikada nisam bio ljut pred ulazak u ring, nikada se nisam 'pumpao' kao što neki sportisti rade. Verujem da se protivnicima mora pokazati poštovanje."

Čovek koji se takmiči u teškoj kategoriji sa svojih 182 centimetra i 106 kilograma, a koji sa lakoćom dobija divove MMA sporta – Semija Šilta, Antonija Nogeiru, Marka Kolmana, Kevina Rendlmena, Mirka Filipovića...

Pobeđivao je bivše UFC šampione, aktuelne "Prajd" šampione, trojicu K1 prvaka, osvajače olimpijskih medalja...

Vrlo brzo je postao "Poslednji imperator" i "najopasniji čovek na svetu".

Iako baš ništa – ni govor tela, ni mimika – nisu otkrivali da će se nešto spektakularno dogoditi – kada Fjodor uđe u ring, svi su sedeli na ivici svog sedišta. 

Od početka MMA karijere, od 2000. do 2010. godine, Fjodor je odradio 33 meča – jedan, pomenuti, kontroverzan poraz i jedan meč bez pobednika (Nogeira drugi međusobni meč, sudar glavama).

Mnoge je pobeđivao i pre ulaska u ring, kada je paralisao (iako to nije ni pokušavao) pogledom, u kojem protivnici nisu mogli da vide ništa.

Iako je naspram njih, nisu bili sigurni da li je čovek ili mit.

A on je bio, prosto i jednostavno, običan čovek. Čovek koji je sanjao porodicu i dom.

I u trenucima najveće slave, kada mu je svet bio na dlanu i kada su njegove mogućnosti bile nedokučive, Fjodor je želeo samo da ostane onaj mali Feđa iz Starog Oskola.

"Mogao sam da treniram bilo gde u Rusiji, bilo gde u svetu. Volim svoj mali grad, odrastao sam ovde, tu su mi roditelji, prijatelji. Srećan sam ovde", rekao je jednom prilikom.

Stručnjaci su tvrdili da je brat Aleksandar bio talentovaniji i imao bolje predispozicije, ali nije uspeo da ostane fokusiran i predan sportu. Često su ga stramputice zavodile. Fjodor je sušta suprotnost – materijalno ga nikada nije previše zanimalo.

"Uvek sam želeo da predstavljam svoju zemlju... Da prenesem njenu slavu. Da pomognem drugima, mladim borcima da idu istim pravcem."

Baš zbog toga, zbog svog ličnog "bušida" i zbog toga što novac nije upravljao njegovim umom, nikada nije nastupao u UFC-u.

Sa predsednikom organizacije Dejnom Vajtom nikada nije našao zajednički jezik, uprkos tome što je bilo nekoliko tajnih susreta i pokušaja da se dođe do dogovora.

"Dejna Vajt mora da nauči da poštuje ljude sa kojima radi, da poštuje borce. To je najvažnije. Možda je dobar biznismen, ali sve gleda kroz novac. Nisu pare sve u životu."

A Vajt je "promenio ploču" kada nije uspeo u svojoj nameri.

Prvo je govorio kako mu je jedini neispunjen san da dovede Fjodora u UFC, da organizuje borbu sa Brokom Lesnarom, a kada su svi pregovori propali, Vajt je pričao kako je Jemeljanenko precenjen borac.

Poslednjih godina, borbe mu nisu bile prioritet, ali kao i svaki borac koji zađe u neke godine, i dalje ima potrebu, taj zov iz stomaka, da uđe u ring i dokaže sebi da još ima "ono nešto". Dobrano u petoj deceniji, Fjodor je imao i pobede i poraze na kraju karijere.

Uzburkao je, još jednom za kraj, MMA duhove i otišao u penziju.

"Nikada mi nije bio cilj da napravim 'legendarnu' karijeru i od sebe pravim legendu... Želim da me pamte kao dobru osobu, običnog, normalnog čoveka."

Pretrpeo je poraz u poslednjem meču, nije bilo savršenog kraja divne karijere, ali Fjodor nikada nije zaboravio kakav je borac.

Sa vidljivim tragovima borbe, nakon poraza, sa osmehom je spustio rukavice u oktagon i zahvalio legendama koje su došle da ga isprate u penziju.

"Sjajno se osećam zbog odlaska u penziju. Znam koliko imam godina, a i sve povrede koje sam imao u prošlosti me sada podsećaju na to. Jednostavno, telo nije isto kao što je bilo."

I taj osmeh, nakon tek završene bitke, možda je najjači utisak poraza od Rajana Bejdera.

Osmeh čoveka koji je spokojan, čoveka koji je pronašao svoj mir i koji nije morao nikome ništa da dokazuje.

Jemeljanenko, koji je izašao na poslednju borbu uz taktove pesme "Himna za život Srbije", često hrani dušu u našoj zemlji – dolazi tiho, da se ni ne zna da je ovde. Obilazi manastire po Srbiji i nesebično deli energiju koju nosi sa sobom.

A kako je ovaj sitan i nizak teškaš, nikada izvajan, štaviše, uvek sa viškom na stomaku; koji nikada niti jednu ružnu reč nije rekao za protivnika, koji je toliko pristojan i skroman, postao najveći borac svih vremena?

Možda baš zbog toga – zbog skromnosti i ljubavi koju, nečujno i neprimetno, deli drugima.

"Ovaj sport nije surov. Ljudi mogu biti surovi. Ako uspeju da ostanu ljudi – u odnosu sa drugima, u sportu, u životu... Onda nema mesta za surovost."