Ni tri vezane pobede u završnoj fazi regularne sezone, nisu uspele da Crvenu zvezdu približe osmom mestu u Evroligi.
Trijumfi nad Baskonijom, Valensijom i ASVEL-om, uspeli su da održe nadu, ali i samo da odlože neizbežno.
Šampion Jadrana još jedne sezone ostao je kratak mesta koje vodi u plej-of fazu takmičenja i tako propustio veliku šansu da generaciju igrača koja je duže vreme na okupu, oplemenjenu izuzetno kvalitetnim akvizicijama, pokaže Evropi u najboljem svetlu.
Papreno skupo Zvezdu su koštale greške koje srpski tim ponavlja iz godine u godinu i iz kojih ne uspeva da izvuče pouku i napokon premosti prepreku ulaska u plej-of.
Loše od samog starta
Crvena zvezda je u velikoj meri platila ceh veoma lošeg starta sezone i odluka donetih u istom.
Nakon što je uspela da potvrdi dominaciju na Jadranu i u Srbiji, osvojivši sva tri trofeja ispred izuzetno ambicioznog Partizana, Crvena zvezda je ostala bez trenera Dejana Radonjića.
Sinonim uspeha Crvene zvezde otišao je u Grčku, gde je preuzeo Panatinaikos.
Zvezda, jednostvano i očigledno, nije dobro reagovala na takvu situaciju.
Nenaučena prethodnim iskustvima u vidu Dušana Alimpijevića, Saše Obradovića, Dragana Šakote itd, angažovala je Vladu Jovanovića.
Izuzetno perspektivan trener, koji je svoj talenat i potencijal u određenoj meri pokazao na klupi FMP-a, Cibone i mlade reprezentacije Srbije, ipak je uzeo preveliki zalogaj na klupi šefa struke Crvene zvezde.
Jovanović nije uspeo da se nametne kao autoritet i stručnjak koji će Zvezdu zadržati na prošlogodišnjim partijama, a kamoli podigao na neki veći nivo.
Ruku na srce, daleko od toga da je sve bilo u Jovanovićevim rukama u periodu neuspeha na startu sezone.
Pojačanja koja nisu dorasla nivou
Veliku ulogu u lošem startu kako u Evroligi (1-6 u prvih sedam mečeva), ali i regionalnom prvenstvu, pored selekcije trenera, igrala je i selekcija igrača.
Iako se stvorio utisak da je Zvezda možda sastavila kompletniji tim nego što je to bio slučaj sa Radonjićem na klupi, isuviše sumnjivih pojačanja je veoma brzo došlo na naplatu.
Pozicija plejmejkera, igraču kojem se daje ključ ekipe u ruke, pripala je Džejlenu Adamsu.
Od velikih očekivanja nastalih zbog partija u Australiji, kao i pređašnjih NBA epizoda, brzo se došlo do toga da se sporazumno raskine ugovor sa Adamsom, samo tri meseca nakon dolaska u srpski tim.
Pored Adamsa, upitan je bio i izbor Džona Holanda, Bena Bentila, donekle i Dalibora Ilića, Hasana Martina i svakako Miroslava Raduljice.
Martin je pre teže povrede i tek u poslednjih mesec dana, uspeo da opravda delić potencijala i razloga zbog kojeg je dovede.
Holanda i Bentila trener Duško Ivanović pokušava da "oživi" i osposobi kako bi pomenuti igrači bili faktor u finišu sezone i možda, kojim čudom, uspeli da donesu prevagu zbog koje su primarno dovedeni.
Miroslav Raduljica je jedna od najvećih Zvezdinih misterija ove sezone, pošto pored činjenice da se nekadašnji reprezentativac Srbije retko kada presvlači za utakmicu i biva u sastavu, čudnije je to što je sa njim postignuta dvogodišnja saradnja.
Kasno Fakundo na Mali Kalemegdan stiže
Dolaskom Duška Ivanovića na klupu srpskog giganta, Zvezda je uspela u velikoj meri da zaokrene sezonu za 180 stepeni.
Od prvog minuta po dolasku iskusnog crnogorskog stručnjaka, mogle su se primetiti radikalne promene.
Disciplina, način treniranja i rada, ali i samo vođenje utakmice, doveli su do toga da Zvezda izađe iz krize i krene pravim putem.
Vrlo brzo, crveno-beli su zaigrali kvalitetnije i to se odrazilo i na rezultate i plasman na tabeli Evrolige i ABA lige.
Dolazak Ivanovića označio je i određene promene u igračkom kadru.
Ogroman pomak u talentu ekipe video se dolaskom Luke Vildoze, kasnije svakako i Fakundom Kampacom, ali i ulogom i napretkom koji se video u Filipu Petruševu, Nemanji Nedoviću, Nikoli Ivanoviću, Luki Mitroviću i Ognjenu Dobriću.
Nažalost, one stare greške koje se ponavljaju iz sezone u sezonu, ali i činjenica da se na igrača kakav je Kamapaco, čekalo dva meseca da zaigra u Evroligi, koštali su Zvezdu velikog broja utakmica i pobeda.
Administracija zakazala
Sport, a pogotovo košarka, igraju se na terenu i najveći uticaj na ishod meča imaju niko drugi do treneri i košarkaši.
Na Zvezdinu žalost, a tu se primarno misli na navijače, ljubitelje kluba i same igrače, ove sezone ogroman negativni uticaj imala je administracija kluba.
Od pogrešnih odluka u selekciji trenera i igrača na početku sezone, pa do njenog vrhunca i perioda kada se sve "lomilo", Zvezdina uprava i administracija nije položila ispit i bila na nivou ekipe sa velikim ambicijama, već je imala ogromne kikseve i propuste.
Fakundo Kampaco imao je suspenziju od devet utakmica u Evroligi, zbog propusta u Crvenoj zvezdi oko neisplaćenih obaveza, različitih papirologija i nesuglasica u komunikaciji sa vrhom Evrolige.
Crveno-beli su tako imali jednog od najboljeg igrača u čitavoj Evropi, ali ga nisu imali.
U dva takmičenja (Evroligi i ABA ligi), Zvezda je imala potpuno drugačije uloge, rotacije i izgledala kao dve ekipe.
Nakon što je konačno mogao da zaigra, u preostalim mečevima, Zvezda nije uspela da bude dovoljno ukombinovana i kompaktna za presudni deo sezone.
Pored slučaja Kampaco, tu je bio i slučaj Topić, koji je takođe zbog grešaka uprave, umesto na pozajmici u FMP-u ABA ligi, na kraju zaigrao u OKK Beogradu u Prvoj ligi Srbije.
Stare greške i "ispucana" sjajna generacija
Crvena zvezda je u dva kola pred kraj Evrolige, ostala bez šansi za plasman u Top 8 fazu.
Rezultat od 15 pobeda je pomak u odnosu na prethodne godine (12, 10, 11, 11), ali se stiče utisak da je Zvezda propustila istorijsku šansu, ako ništa drugo, onda barem da ponovi uspeh plasmana u Top 8 ostvarenog 2016. godine.
Generacija igrača u kojoj je u svojim redovima imala Fakunda Kampaca, Luku Vildozu, Nemanju Nedovića, Filipa Petruševa, a onda i dugogodišnje jezgro koje čine Ognjen Dobrić, Luka Mitrović, Branko Lazić, Stefan Lazarević, obećavala je znatno više.
Pitanje je u kojoj meri će Crvena zvezda uspeti da zadrži ovaj sastav i u narednoj sezoni i hoće li imati priliku da u pravim uslovima, pokaže koliko ovi momci mogu.
I pored svih navedenih problema vezanih za trenera, izbor pojačanja, administrativne probleme itd, Zvezdu su srušile stare boljke.
Te boljke predstavljaju poraze koji nisu smeli da se dozvole, poraze koji poništavaju velike rezultate.
Ne može se Crvenoj zvezdi zameriti kada u tesnoj utakmici izgubi od Barselone i to znajući da je primila neregularan koš u poslednjoj sekundi, koji je ipak priznat.
Ili pak onda kada je bila inferiorna u duelu sa Realom ili Olimpijakosom.
Međutim, ono što se može zameriti Zvezdi i što je Zvezdu koštalo plasmana u Top 8 Evrolige, jesu utakmice i porazi od "fenjeraša" koji su u tim momentima bili Alba, Armani i Bajern, pogotovo na domaćem terenu, a potom i porazi kao onaj od Panatinaikosa u meču u kojem je vodila sa dvocifrenom razlikom.
Te utakmice su učinile da trijumfi nad ekipama kakve su Olimpijakos, Makabi, Efes, Baskonija, Valensija, Žalgiris i Monako, budu poništeni.
Jedini izlaz i spas jesu trofeji
Medijima je predstavljeno to da Crvena zvezda nije imala prevelike ambicije za iskorak u Evroligi, iako se pričalo i navodilo drugačije.
Čak i ukoliko se uzme u obzir da je tako, to znači da će u ABA ligi i finalnom takmičenju Superlige Srbije, Zvezda morati da teži isključivo ka osvajanju trofeja.
Zvezdinu sezonu bi izvukle samo titule u preostala dva takmičenja, čime bi se ponovo došlo do "triple krune".
Osim prestiža koji nosi osvajanje tih trofeja i zvanje šampiona regiona i države, Zvezdi su ti uspesi neophodni i za narednu sezonu.
Naime, uzevši u obzir koliko se svojim načinom poslovanja zamerila Evroligi, Real Madridu, Baskoniji i drugima, teško je za očekivati da će srpski crveno-beli biti prva i najveća želja za "vajldkard" Evrolige za narednu sezonu.
Kako čelnici elitnog evropskog takmičenja nemaju baš najlogičnije i očekivanije odluke iz sezone u sezonu, oslanjanje na njih bio bi preveliki rizik.
Otuda Zvezda mora da teži ka najvišem cilju u ABA ligi, gde ove godine, za razliku od prethodnih, ima posebnu vrstu "aždaje" kakvu predstavlja njihov najveći, "večiti" rival.