Ovaj grad je, kako samo on to može, opio i Johana Volfganga Getea, koji je u svojim Putovanjima po Italiji napisao i sledeće:
"Bilo mi je drago da učim u Rimu, ali ovde želim da živim - da zaboravim na sebe i svet. Svi su na ulicama, sede na Suncu dokle god ono želi da sija. Napolitanci čvrsto veruju da žive u raju i nemaju baš lepo mišljenje o ljudima sa severa."
Sempre neve, case di legno, gran ignoranza, ma denari assai.
Uvek sneg, drvene kuće, veliko neznanje, ali mnogo para.
Gotovo dva i po veka kasnije, svet je potpuno drugačiji. Ali, Napulj i nije baš. Isto je shvatanje života, ista je suština. Čak je ista i ta beskonačna borba sa severom, borba elite i odbačenih, pravednih i "pravednih", povlašćenih i nepoželjnih.
Ishod takvih, pojedinačnih, borbi, retko je dostupan širokim masama, naročito ukoliko pobedu odnesu ovi, pa recimo, malo manje ravnopravni od inih.
Ali kada se reč pročuje... Zapravo se ne pročuje, već je to cunami emocija koji ruši sve pred sobom...
"Pomazi nos za sreću"
Prilično je lako prepustiti se emocijama u Napulju, gradu misterija, religija i sujeverja. Štaviše, teže je to ne učiniti.
Zapravo, legenda o nastanku grada je protkana emocijama.
Prema grčkoj mitologiji, Napulj je podignut na mestu gde je pronađeno telo sirene Partenope.
Tužna i nesrećna zbog toga što nije mogla pesmom da zavede Odiseja, Partenopa se bacila u more, a na mestu gde je izronilo njeno beživotno telo, nastao je Napulj.
Sa druge strane, rimska mitologija ima nešto drugačiju legendu - ljubav Partenope i kentaura Vezuva je toliko razljutila Jupitera, da je njega pretvorio u vulkan, a od nje napravio grad.
Dakle, i pre nego što je nastao Napulj, na ovom mestu prožimaju se legende, ljubav i, naravno, tragedija.
Zato ne čudi što se nijedan grad na svetu može meriti sa Napuljom kada je reč o misterijama, pričama, mašti, religiji, sujeverju...
Busto di Pulcinella - za dobru sreću se pomazi nos statue (zbog čega je jedino on izbledeo)
Monaciello - mali dobroćudni duh, odeven u monašku odoru sa širokom kapuljačom, koji može pomoći ljudima u nevolji. Može biti i nestašan, a onda će ukrasti odeću ili posteljinu
Malocchio - urokljive oči, koje donose lošu sreću
Cornicello - rog koji štiti od "zlih pogleda"
I tako u nedogled...
Svako ima nešto svoje što poštuje, zbog tradicije, iz straha, ili pak - da ne čuje zlo!
Vedi Napoli e poi muori
"Vidi Napulj i umri", skovao je Gete.
Ove četiri šture reči koje je zapisao nemački pisac i filozof, savršeno opisuju Napulj, ali onim što se, na prvi pogled, ne vidi u njima.
Vidi Napulj i: živi, igraj, oseti, udahni, hodaj, plivaj, pleši, skači, svađaj se, žvaći, gledaj, treperi, potuci se, drhti, trči, voli, smej se, plači, vrišti, izgubi se, pevaj, spavaj, jedi, bori se, pomiriši, nerviraj se, oslušni, slavi, dodirni, tuguj, viči, odmori, umori, krvari... Na kraju, neizbežno - umri.
Ovaj čudesni grad, koji svako jutro umiva Tirensko more, gde tlo nikada ne miruje, naslonjen na utrobu moćnog Vezuva, potrudiće se da u onu crticu - između godine rođenja i godine smrti - strpa sve ono zbog čega je vredno živeti.
Zanemareni i odbačeni od bogatih i arogantnih severnjaka poput pošasti, Napolitanci su, a to im je usađeno u DNK, primorani na improvizaciju od malih nogu - preplićući umetnost življenja i instinkt za preživljavanjem.
Tako su autohtoni Napolitanci, nehotice ili ne, došli do, samo za njih, dobitne formule - stvorili su savršen haos, potpuno autentičan i samo njihov. Haos protiv kojeg si bespomoćan - na tebi je samo da mu se prepustiš, da te uvuče i obuzme.
Tri iscrtane saobraćajne trake su u praksi šest saobraćajnih traka, crveno svetlo ne znači da baš moraš da staneš, gospođe na Vespama, bez kacige ali sa dogorelom cigaretom u uglu usana jure kroz tesne kaldrme, galama na svakom ćošku, zastave i ljute papričice (jer njihovo seme tera zlo) okačene na terase, đubre po ulicama, velika nezaposlenost, organizovane grupe ljudi koje su uticajnije od uniformisanih...
Takav način života je čak prihvatljiv i Vezuvu, pa ovo opako čudo prirode dugo drema okruženo haosom.
Sve nedaće, koje bi većini "nenapolitanaca" samo donele visok krvni pritisak, Napolitance su naučile važnosti osnovnih stvari, što opet, često umeju da zaborave ovi drugi:
Svakom novom jutru se raduju kao poslednjem, jer to zaista može biti!
Sunce i more su dovoljni. Još nešto malo para za hranu i to je to. Dovoljno je. Imaju sve što je potrebno za osmeh i život.
Za savršen recept nedostaje još samo jedna lopta...
"Mama, zaljubio sam se"
Grci su osnovali Napulj, a kroz njegovu istoriju, mnogi barjaci su se vijorili na gradskim zamkovima. Naivno prisvajajući Napulj, nisu shvatali da je on, sve vreme, istinski, bio samo svoj, odan sebi, kulturi, običajima, tradiciji.
Neukrotiv. Neuhvatljiv. Nepripitomljiv. Drugačiji. Divalj. Strastven. Svojeglav. Glasan. Žustar. Srčan. Sujeveran. Gostoprimljiv i surov. Druželjubiv i opasan. Grad vere i ljubavi, grad praznoverja i smrti.
Konstanta i vertikala kroz istoriju stanovnika ovog grada, kao i kroz sve osobine, jeste jedna reč od četiri slova (zapravo dva), koja je sveprisutna - mama.
"O mamma mamma mamma, o mamma mamma mamma, sai perche' mi batte il corazon? Ho visto Maradona, ho visto Maradona, eeeeh, mamma', innamorato son."
"O mama mama mama, o mama mama mama, da li znaš zašto mi srce tuče? Video sam Maradonu, video sam Maradonu, eh mama, zaljubio sam se."
Čak je vrlo diskutabilno ko je glavni protagonista u ovoj navijačkoj pesmi - il' je mama, il' usvojeni raščupani sin iste krvi (o njemu ćemo ovom prilikom tek onoliko koliko mora, obećao sam sebi) zbog kojeg (i dalje) srce tuče.
Mama, kao glava porodice i zvezda vodilja u, nekada mračnim napuljskim noćima, ima posebno mesto u životu svakog Napolitanca, bez obzira da li ima 13, 43 ili 73 godine.
Ali ova pesma, poput one Geteove rečenice - naizgled veoma prosta i reska, sadrži čitav Napulj u sebi: mamu, zaljubljenost, srčani ritam i Maradonu (ne može se izbeći, avaj). Simbolizuju sve ono zbog čega vredi živeti.
A sve ono između tih reči, ono nečujno i nepostojano "..." što nestaje u ovoj napuljskoj glasovnoj promeni, jesu južnjački začini, koji doprinose da taj život bude život vredan življenja.
U beskrajnom moru razlika u odnosu na sever, najveća je upravo privrženost porodici i mami kao stubu iste. U to su Napolitanci uvereni. Ali ne samo mama i ono što mnogi smatraju užom porodicom - krenimo od tetke, pa tatin stric, ujna, unuk, pa strinina sestra, preko bratanca, sestričine, pa sve do šurakovog kuma ili zaovine komšinice... Svi su porodica i svako pazi na svakog.
Zlatna slova, utisnuta na naličje knjižice burgundi boje, i tanke crvene linije na mapi sveta, zapravo su jedine dve stvari koje govore da je Napulj deo Italije. Da su Napolitanci Italijani. Ako im, ne daj Bože, to i kažete - mamma mia! Opet će spomenuti mamu, dok ćete u sekundi navući gnev na sebe.
"Ja nisam Italijanka, ja sam Napolitanka! To je sasvim drugačije", rekla je jednom prilikom velika filmska diva Sofija Loren, koja je odrasla u okolini Napulja.
Proslava života
Ovih dana tlo u Napulju je aktivnije nego inače. Samo, ovaj put nisu zaslužne tektonske ploče, niti se Vezuv probudio iz sna (nije škodilo pomaziti nos), već je dete Napulja uradilo ono što grad od njega čega 33 godine.
Ali nije Napulj slavio titulu, treću u istoriji - slavio je mnogo više od toga.
Ovo je napuljska proslava života. Omaž njihovom načinu življenja, potvrda njihovog bitisanja, pobeda lepote - La grande belezza...
Ovo je dugo čekan odgovor na sve podsmehe i uvrede sa severa, revolt zbog prezira i prekora onih koji misle da su bolji, gnev zbog podrugivanja i gnušanja onih koji su sebi dali za pravo da misle da su vredniji od ostalih.
Ali su Napolitanci alhemičari, opet, kako samo oni to umeju, taj bes i revolt pretočili u - ljubav.
Zato je divno (Kvaka 22) što je Napulj toliko dugo čekao na treću titulu, pune 33 godine.
Erupcija ljubavi ne bi bila tako veličanstvena da se na nju nije toliko dugo čekalo.
Da je kojim slučajem drugačije, Sunce ne bi tako grejalo, more ne bi bilo tako slano, borba ne bi bila tako oštra, jutro ne bi tako mirisalo na nov život...
Ovakav sušni period podgreva magiju ovog grada, ne dopušta ljudima da zategnu opušten način života, ne ostavlja ni promil mogućnosti da jug zaliči na suparnika...
Ovakve pobede moraju biti obavijene misterijom, neophodno je da se ispredaju nove legende, da i dalje postoji razlog da se trlja nos statui dok bronza potpuno ne iščezne, da se posle ovakvih trijumfa ne može sa sigurnošću reći da li su plod mašte ili stvarni svet...
Kada je Maradona (poslednji put o njemu, obećavam opet) odveo Napoli do prvog Skudeta u istoriji, 1987. godine, navijači su na gradskom groblju istakli transparent: "Ne znate šta ste propustili".
Možda (samo možda), u ovom utopijskom gradu imaginacije, gde slušaš svim čulima koliko i sluhom, gde su tuđa pravila i tuđa logika neprimenjivi, gde praznoverje i religija idu zajedno kao kikiriki i hladno pivo, gde je samo mama između Boga i boga (i opet sam slagao), gde se smrti ne boje - ali malera itekako (pu, pu, pu), u gradu od kojeg su mnogi digli ruke, ali on nikada nije izgubio nadu i ljubav, gradu koji bešumno briše granicu između fikcije i realnog...
Samo mooožda... Možda u ovom čudesnom gradu, ipak, niko nije propustio ništa?