Kad džoker postane kralj, Nikola najbolji u istoriji, a kritičari nemi

Na kraju sve dođe na svoje. Isplati se svako odricanje, svaki trening, kap znoja, krvi, probijanje mišića kroz salo, svaka kritika, svaka barijera, svačija sumnja.

Na kraju i "Najki" odluči da nema šta više da se ospori i pametno kaže, pa napravi jedno remek delo od reklame.

"Momak iz Srbije uđe u dvoranu, bude MVP, pa onda to ponovi. Zatim vodi svoj tim kroz plej-of, sve do finala, a onda osvoji i prsten. Ujedini grad i učini sve srećnim. To je to, to je put", navodi se u pomenutoj reklami.

I zaista to jeste i bilo tako. Zvuči i generalno izgleda da je sve ovo što su Jokić i Denver ostvarili, toliko jednostavno, prirodno i normalno. E, upravo to je možda i najveći pokazatelj veličine uspeha srpskog igrača na najvećoj svetskoj košarkaškoj pozornici.

Kritičari ostali bez "municije" i argumenata

Godinama, brojni ljubitelji košarke, raznorazni stručnjaci, analitičari, bivši i aktivni igrači, pa na kraju krajeva i autor ovog teksta, imali su šta da zamere u igri i samoj pojavi Nikole Jokića.

"Nije zanimljiv ili uzbudljiv", "nije najbolji, ima boljih", "dobar je samo u regularnoj sezoni, čekaj da dođe plej-of", "nedostaje mu karaktera i ubilačkog gena da bude dobar u završnici", "baš ga briga za reprezentaciju", "nije bolji od Luisa Skole, a ne Vilta ili Šeka", "ima sreće", "saigrači su mu ovakvu partiju odigrali sad i ko zna kad"...

Sve ovo bili su samo neki od izgovora i stvari koje su se kačile uz Nikolu, osporavajući mu kvalitet i potencijal.

Ipak, na kraju je srpski centar imao poslednju reč, na kraju je zapušio usta svima onima koji su mesecima i mesecima menjali narative, ispravljali krive Drine, dražili dlake u jajetu i pronalazili načine da ga ne smatraju najboljim igračem današnjice.

Nakon dve uzastopne titule u regularnom delu sezone, Nikola se potrudio da osvoji ono mnogo važnije, ono što će mu u velikoj meri pomoći da stavi tačku na slovo i, a onda i naterati sve pomenute neverne Tome da se izvine i prihvate činjenično stanje.

Usput, oboreni su rekordi, ispisana istorija i zacementirano je to da je Srbin vodio NBA tim do prstena, a sebe do do sada netaknutih visina.

Ne treba se mnogo baviti u ovim trenucima statistikom, ali nemoguće je ne pomunuti da je beležio "tripl-dabl" u proseku kroz ceo plej-of, da se šalio sa centrima kakvi su Dejvis, Adebajo, Tauns, Gober i Ejton, kao i da je u drugi i treći plan stavljao Lebrona, Durenta, Bukera, Batlera i ostale.

Uprkos svemu navedenom, možda i najveća odlika u ovom uspehu jeste činjenica da je pored sebe, vremenom učinio i saigrače boljim, bio pravi lider na terenu i van njega, što je znao da se nauči i ponese kako u porazu, tako i u pobedi.

Lepota košarke je u jednostavnosti

Kažu da je u sportu bitno ne samo to da pobeđuješ, već i način na koji pobeđuješ, a Denver je to ove sezone radio maestralno.

Bez pompeznih najava, bez trejdova i pravljenja "supertimova", bez svađanja sa saigračima i protivnicima.

Čistom košarkom, jednostavnom i lepom, čistim briljantnim umom koji prati šta se dešava i prepoznaje situacije korak ili dva unapred, pravljenjem viška prostora za svoje saigrače, a onda i vera u njih, da će uraditi pravu stvar, pogoditi šut, uhvatiti skok, ispuniti bilo koji zadatak koji se pred njih postavi. 

Bolje od toga teško da može i pitanje je da li bi ovaj uspeh Denvera bio ovoliki, da su imali još neku "megazvezdu" ili lakši put, da nisu bili osporavani iako su bili prvi na tabeli, da se više pričalo o njima, a ne o protivnicima...

Čak i ako neko pomisli da je ovo bilo zahvaljujući sreći, poklapanju zvezda, horoskopa ili nekog drugog nebitnog faktora, grdno se vara.

Denver ovaj uspeh kuje godinama, a delić potencijala mogao se videti u onom "bablu" na Floridi pre tri godine.

Onaj ko tada nije zaključio da se ova ekipa ne šali, već da gradi nešto što potencijalno može izrasti u dugogodišnjeg konkurenta za titulu, grdno se prevario.

Naravno, nije sav uspeh na Nikoli, većinski jeste, ali ne sme se izostaviti udeo čelnika Denvera, koji su pre svega okupili ovaj šampionski tim na jednom mestu, verovali u svakog pojedinca i učinili sve da se oni osećaju kao "deo čopora".

Potom, trnovit put isprepletan povredama koji su morali da pređu Džamal Mari i Majkl Porter junior, takođe zaslužuju da se slova i reči troše na njih, a potom i na Erona Gordona, Džefa Grina, Kaldvela Poupa, Brusa Brauna i svi ostali koji su bili bitni šrafovi ove šampionske mašinerije. 

Fortuna ili nešto drugo

Za uspeh ove razmere, koji je odavno prevazišao okvire srpske košarke, neophodno je da se svaka kockica poklopi.

To je nešto što sport iz godine u godinu pokazuje, da uprkos svim faktorima dostupnim taktici, tehnici, analitici i statistici, ima i onaj neobjašnjiv, onaj izvan zemaljski.

Kolike su bile šanse da jedno detence, 90-ih godina u Somboru, Srbiji, nosi džemper baš Denver nagetsa, ekipe koju će godinama kasnije, voditi do najviših visina u svetu košarke?

Kolike su šanse da skauti agencije kakva je Beobasket, nisu čuli za Nikolu Jokića i da on bude prvi i jedini košarkaš kojeg je Miško Ražnatović potpisao, bez da ga je uživo gledao?

Koji su promili potom bili, da Nikola pred predstavnicima Barselone, koja je u velikoj meri bila zainteresovana za srpskog centra, odigra jednu od najgorih utakmica u životu i tako ih natera da odustanu od te akvizicije. 

Da ga Nagetsi biraju tek kao 41. pika u drugoj rundi, a da se za vreme tog izbora, na televiziji vrti reklama o nekim tortiljama, kesadiljama ili čemu već?

Baš dok biraju njega, onog bucka sa lične karte i pasoša koji je do skoro bio važeći, onog malog sa slike u Denverovom džemperu, onog momka koji bezuspešno poziva drugare na basket u kraju?

Sad daleko i strano deluju ove priče i ovi dani, ali sve to, svaki detalj i sitnica u njegovom odrastanju i putu, učinili su ga ovakvim kakav je danas.

Nikola je prizeman, jednostavan, porodičan, pomalo lenj, pomalo vredan, neobičan i čudan, ali pre svega iskren i verujemo dobronameran.

Klasifikacija, tabela i šta dalje?

Osvajanjem titule u NBA ligi, Nikola Jokić postao je tek peti srpski košarkaš kome je to pošlo za rukom.

Pre njega, prsten su uzimali Darko Miličić, Peđa Stojaković, Ognjen Kuzmić i Nemanja Bjelica.

Ipak, jasno je da niko od navedenih nije imao ni blizu ulogu kao Nikola Jokić, koji je osvajanjem priznanja za najkorisnijeg igrača finala NBA lige, ispisao nove stranice istorije srpske košarke.

Ne treba ovaj uspeh umanjivati i limitirati samo na Srbiju, već se uveliko može pričati o Jokiću kao najboljem evropskom, ili generalno najboljem "belom" košarkašu u istoriji.

Kako ima 28 godina i još mnogo sezona pred njim, ostavićemo ga da polako, ali sigurno, pristiže i prestiže Dirka Novickog, Tonija Parkera, braću Gasol i druge velikane po poenima, rekordima, titulama i ono veoma bitno - medaljama.

Prva prilika da mnoge, pa ponovo ponavljam i samog autora ovog teksta, još jednom razuveri ućutka i učini mirnijim i zadovoljnijim, Nikola ima na Svetskom prvenstvu u košarci, na kojem Srbija ima lepe šanse da se okiti nekim odličjem, što da ne i zlatnim.

"Džoker" je svoj šaljivi šešir zamenio krunom, uklesao svoje ime u sam vrh svetske košarke i zaista je utisak da je tek sada otvorio sebi put ka nečemu nezamislivom i besmrtnom.

Na njemu je da nastavi da radi i bude disciplinovan, ali pre svega da nastavi da voli i da se igra košarke.

To je nešto što radi sjajno i što mu ne možemo osporiti, za razliku od načina na koji proslavlja najveći uspeh u dosadašnjem toku karijere. 

Nastavi da budeš "džoker", nastavi da se šališ, zezaš, igraš. Nastavi da predstavljaš Srbiju na najbolji mogući način.

Odmaraj uz porodicu, prijatelje, konje i pivo, radi sve što poželiš, jer si sve to zaista sada zaslužio.