Kako je zbog Banjalučanina Gvardiola navijao za Novaka, a Maradona ostavio svoj dres u amanet

Boris već godinama živi i radi u inostranstvu, kao fizioterapeut nekih od najboljih sportista na planeti.

U Dubaiju, Abu Dabiju, Dohi i drugim gradovima, sticao je vremenom prijateljstva sa ljudima čija popularnost doseže do najviših granica.

Jedan od njegovih prijatelja i klijenata bio je i Pep Gvardiola, verovatno i najbolji trener u istoriji fudbala.

Nakon jedne njihove prepiske, moglo se saznati da i trener Mančester sitija, od nedavno šampiona Evrope, navija za Novaka Đokovića.

Boris je u intervjuu za RT Balkan otkrio kako je došlo do saradnje sa ljudima kakvi su Gvardiola, Novak, Ćavi, Raul...

"Do saradnje i upoznavanja sa nekim od najvećih ljudi iz sveta sporta je dolazilo putem preporuke i druženja. Veći deo života proveo sam u Kataru, radeći sa rukometnom reprezentacijom, što je u velikoj meri pokrenulo celu ovu priču", započinje Boris Vrhovac.

"Sa Raulom sam baš jako dobar i često se družimo. Tako je bilo i sa Gvardiolom kada je bio u Kataru. On me je zvao svojim maserom i kuvarom, jer sam mu često spremao ručak ili večeru. Najviše voli sarmu i tražio je recept za nju, kao i za banjalučke ćevapčiće. Voli kuvanu hranu. Raul je više ljubitelj roštilja. Banjalučki ćevap mu se posebno sviđa, a recept sam pokupio od jednog prijatelja iz grada na Vrbasu", pre par godina preneo je rođeni Banjalučanin.

Boris je otkrio da se najveći i najpoznatiji sportisti i ljudi iz sporta, zapravo ponašaju pristojniji.

"Poznati van kamera i očiju javnosti su veoma specifični. Iz iskustva se pokazalo da što su sportisti poznatiji i ostvareniji u svom sportu i oblasti, to su pristojniji, normalniji, opušteni... Nije lako proceniti ih nakon par minuta, ali kada se provede malo više vremena sa njima, videće da su to osobe od krvi i mesa, bez kompleksa, jedu isto što i mi, rade isto što i mi, muče ih iste brige kao i sve nas ostale. Svesni su svoje popularnosti, ali daleko od toga da ih je ona promenila isuviše."

Profesija ga je približila sportistima više nego što je mogao da zamisli, a Vrhovac nam otkriva koliko je on važan za sportiste, ali i oni za njega. 

"Posao i profesija fizioterapeuta je jako značajna u sportu, imao sam sreće da sam od prvih dana pa do sada, isključivo u sportu, da nisam radio nigde mimo sporta. Uvek je me to vuklo, taj rad sa sportistima, druženje, rad sa klubovima, individualcima, ali i reprezentacijama. Usko sam bio vezan sa njima, bliže nego što bi se to radilo na klinikama koje imaju svoje radno vreme. Koga god fizioterapeuta da pitate, reći će ti da smo mi prva linija odbrane do vrhunskih igrača. Velika većina je privržena nama, jer smo osobe koje su neka vrsta njihovih sefova, čuvamo njihove najbliže tajne, pričamo o svemu, nama se poveravaju, jadaju i sve što ide sa tim. Vremenom, sa sportistima smo prijatelji, očevi, braća, fizio, ali i psihoterapeuti."

Boris je veliki i strastveni kolekcionar. Možda i najveći na ovim prostorima.

U svojoj prebogatoj kolekciji, poseduje stvari za koje je teško poverovati da se mogu naći kod "običnog čoveka".

Od poslednjeg dresa u kojem je nastupao Dijego Armando Maradona, do čitave torbe Novaka Đokovića, zaista se svašta može pronaći u njegovoj kolekciji. 

"Počelo je davno, 1987. godine. U tom periodu sam trenirao rukomet u banjalučkom Borcu, tada jednom od najboljih klubova u bivšoj državi, koji je izneo niz reprezentativaca. Posle velikih utakmica, na primer protiv Metaloplastike, Proletera, Zvezde, Hromosa... sakupljao sam dresove, počevši od jednog od najboljih igrača, Istoka Puca, koji je bio sa tri reprezentacije na velikim prvenstvima, bio osvajač olimpijskih medalja i mnogi odličja. Njegov prvi dres je još uvek tu, u mojoj arhivi i od njega je počelo. Sa rukometa se prenelo na sve ostale sportove, a kako smo pogotovo u tom periodu bili dominantni u svim reprezentativnim sportovima, imalo se šta i skupiti."

"Bilo je to prvo u malim količinama i brojevima, ali se vremenom širilo. Od najdražih stvari ne znam šta bih izdvojio, teško je dati skroman odgovor. Možda su to par potpisanih stvari i potpisan dres Maradone iz Napolija, ali sigurno i onaj oproštajni njegov dres sa poslednje utakmice koju je igrao. Dobijao sam baslosovne pare od raznih svetskih kolekcionara, koje sam naravno odbijao. To je jedini njegov taj dres koji je potpisan. U Dubaiju mi ga je ručno predao i rekao da ću ga čuvati bolje nego on sam. Od Novaka imam celu torbu, sa sve patikama, čarapama, znojnicama, reketom, ma ceo komplet. Tu su onda i potpisana rukavica Majka Tajsona, patike Ivane Španović, oprema Bogdana Bogdanovića, Luke Dončića, dresovi Mesija, Ronalda, Ćavija. Imam i repliku dresa koju je potpisao Pele."

"Mislim da sam jedini iz Banjaluke, ali i u širem regionu, ko je bio uživo sa Peleom, Maradonom, Mesijem, Valentinom Rosijem, ko ima kapitensku traku Inijeste, Raula. Svaki eksponat i slika zabeležena tog trenutka, me vežu uspomenom sa tom osobom i neprocenjive su vrednosti za mene", izjavio je Vrhovac.

Banjalučanin je ogroman fan Novaka Đokovića, po kojem je nazvao sina, i čiju tetovažu ima na svojoj ruci.

"To je naš najbolji sportista svih vremena, što je samo dokazao sa 23. grend slemom i nadam se da će srušiti sve rekorde, uzeti olimpijsku medalju i sve što mu je preostalo. Toliko sam srećan zbog njega, da je to nestvarno. Šta taj čovek radi, sam protiv svih, protiv celog sveta, sve nepravde smo doživljavali uz njega, zatvaranja, izbacivanja sa turnira, mišljenja sam da jedini način da on nešto ne osvoji, jeste da mu se ne dozvoli da dođe."

"Ja sve češće pomislim da on nije sa ove planete, jer to što on radi, što je naše dete četiri puta najbolji sportista planete, to nije neki Mesi, neki Ronaldo, Bolt ili neko drugi. To kako se naš momak, rođen u Beogradu, poigrava sa svima, zaista je nestvarno. Da je bilo koje druge nacije, bio bi zlatnim slovima uklesan na Belu kuću, Bakingamsku palatu ili ne znam već gde."

"Na sve to, on je toliko skroman i prizeman, imao sam priliku da ga najmanje 50 puta vidim i provedem vreme sa njim. On te toliko razoruža, da ne znaš šta bi pre pričao i pitao ga. Energija kojom zrači je neverovatna. Svestan je on svoje slave i popularnosti, ali nije dozvolio da to utiče na njega. Deca i ljudi su ga čekali u Banjaluci ispred hotela cele noći, on nije mogao da živi bukvalno, ali je to prihvatio na najbolji mogući način. Neki ljudi ne mogu to da svare. Nije on naravno idealan, svako ima svojih mana, ali je jedna fantastična osoba. Njegov rođendan bi trebalo proglasiti za crveno slovo u kalendaru, da se taj dan ne radi. Krivo mi je što nema inicijative da se ulice, trgovi, škole ili šta već, nazivaju već sad po njegovom imenu", rekao je Boris.  

Pored svog posla, kao i hobija, Vrhovac se bavi i humanitarnim radom, koji smatra ultimativnim ciljem u životu.

"Puno se bavim sa humanitarnim radom, imamo fondaciju u Beogradu koja se zove 'Zajedno za život', sa sjajnim momkom Jovanom Simićem. Fondacija služi za pomaganje deci koja ne mogu da se leče u Srbiji. Najčešće su to bazari, gde prodajem sportsku opremu, eksponate i to stavimo na aukciju i donirani novac prosleđujemo tom detetu i familiji. Možda čak i najveći projekat bio je prodaja kapitenske trake Kristijana Ronalda, koja je mislim prikupila oko 70 hiljada evra. Imali smo i projekat 'Asovi za decu', u pitanju je bila humanitarna utakmica sa poznatim sportistima, bivšim reprezentativcima, a novac se skupljao za decu obolelu od raka i izgradnju bolnice u Nišu. Prikupljeno je više od 100 hiljada evra samo na tom meču."

"To je neka vrsta nagrade, to se sve vrati u životu. Dobra dela se uvek vrate, to se kroz život vidi. Nagrada ti dođe u vidu satisfakcije, olakšanja i sreće kada vidiš da si zaista pomogao. Svi treba da tome stremimo, da budemo bolji i prema sebi i najbližima, ali moraš imati osećaj i za druge. Nemaju svi idealne uslove u životu. To pokušavam da naučim i svoje dete, da već kao mali nauči da su različiti vidovi borbe i preživljavanja", zaključio je Boris.