Bolji od bilo koga drugog – kako je Pep Gvardiola menjao sebe da bi postao najbolji svih vremena

Uz nekoliko sezona i godina odlaganja, Pep Gvardiola je napokon ispunio prvobitni cilj kao trener Mančester sitija.

Kako je zbog Banjalučanina Gvardiola navijao za Novaka, a Maradona ostavio svoj dres u amanet

"Ušati pehar" je vešto izbegavao vitrine svetlo plave ekipe, ali je na kraju, neizbežnost odradila svoje i priredila iskrenim ljubiteljima fudbala svojevrsnu satisfakciju.

Španski stručnjak ovoga puta nije "izmišljao toplu vodu", "ispravljao krivu Drinu", nije sam sebo bio najveći neprijatelj, već je uradio baš ono što se od njega i njegovog tima očekivalo i popeo se na krov evropskog i svetskog fudbala.

Šta je Pep to promenio kod sebe

Kažu da je izuzetno tanka granica između genija i ludaka, a utisak je da Gvardiola živi na toj granici, da po njoj balansira kao u cirkusu po trapezu i da nikada ne znate šta će se desiti i koji Gvardiola će se tog dana ispoljiti.

Moglo se tako videti i čuti na konferencijama i intervjuima, da ume da zaboravi na kom jeziku treba da priča, da pomeša protivnike, igrače, da ima rasprave sa novinarima, PR-ovima, ali i samim sobom.

Sve to produkt je neprestanog razmišljanja o fudbalu i želje da se ostvare njegovi visoko zacrtani ciljevi.

Utisak je da je nedavno završena sezona, bila možda i fizički najzahtevnija u karijeri ovog stručnjaka, te da mu je možda baš zato, konačni uspeh toliko značio.

Otuda onolike suze, otuda onakva radovanja, propratne izjave i gestikulacije koje su pravi pokazatelj koliki je teret sklonio sa svojih leđa.

Ukoliko pogledate Pepa Gvardiolu, njegovo ponašanje, ali i pogled na fudbal i uporedite sa onim Gvardiolom od pre nekoliko godina, dolazite do utiska da se radi o drugom čoveku.

Zaista se mora primetiti da se Pep promenio, da je evoluirao.

Možda danas nije bolji trener nego što je bio ranije, ali je sada stručnjak koji se adaptirao i progutao mnogo gorkih pilula, kako bi na kraju ostvario ultimativni cilj.

Deluje da je dodatno sazreo, da je filozofija možda ista, ali da se ovoga puta pažljivo birao način kako doći do uspeha.

To govori i činjenica da se teška srca odrekao svoje taktike, svojih atraktivnih i ofanzivnih bekova, a da je implementirao onu sa (ponekad) četiri štopera, te da je petog (onog toliko osporavanog Džona Stounsa) prebacio na mesto zadnjeg veznog i od njega napravio potpuno drugačiju "zver".

O tome je i sam pričao u nedavnom intervjuu sa Tijerijem Anrijem.

Rekao je da su on i ekipa morali da nauče da vrednuju odbranu i limitiraju prilaze svom golu, ali i da igraju u sistemu takmičenja kakav ima Liga šampiona. 

Da za razliku od 38 kola u ligaškom prvenstvu, ovde imaju 13 finala koje moraju da igraju na rezultat, pa tek onda da misle i na stil fudbala.

Shvatili su u Sitiju da uspeh nema prečicu, nema opuštanja i unapred pobeđenih utakmica, nema nikakvih poklona, već se svaki bod, gol i na kraju pehar, moraju zaraditi.

U istom tom razgovoru sa Anrijem, mogli smo primetiti da je Gvardiola u velikoj meri promenio odnos sa igračima.

Pronašao je mnogo više razumevanja, deluje da im više popušta i dopušta i da se sve više on prilagođava njima, a ne oni njemu.

Pre nekoliko godina, igrač karaktera Erlinga Holanda završio bi kao Zlatan Ibrahimović, karijera Edersona bi verovatno imala scenario one Džoa Harta, pitanje je da li je sa Jajom Tureom radio na promeni pozicije koliko sa Stounsom, ili da li bi trpeo "bubice" kao što je to slučaj kod, na primer, Džeka Griliša.

Pare, pare, pare

Gotovo svaki kritičar, hejter ili neko ko jednostavno ne ceni isuviše španskog stručnjaka, spomenuće faktor novca u njegovim uspesima.

I u velikoj meri će imati pravo.

Pep Gvardiola je karijeru započeo u Barseloni B, nakon čega je imao privilegiju, sreću, čast i umeće da vodi seniorski tim katalonskog kluba, a potom minhenski Bajern i Mančester siti.

Nije se odlučivao da vodi Đironu, Šalke, Stouk ili Romu...

U gotovo svakom mandatu, imao je uglavnom odrešene ruke i kesu, ali i potpunu spregu sa sportskim sektorom kluba.

Ipak, isti ti kritičari lako će sa uma smetnuti nekoliko činjenica.

Gotovo svaki trener bilo kog vrhunskog kluba na svetu, ima podjednako odrešene ruke kao Pep Gvardiola, doveo je podjednako kvalitetna pojačanja i potrošio je podjednaku, ako ne i veću svotu novca od Pepa Gvardiole.

Ne možete zamisliti situaciju da jednom Jirgenu Klopu, Karlu Ančelotiju, Žozeu Morinju, Eriku ten Hagu, Julijanu Nagelsmanu, Tomasu Tuhelu itd, uprava dovede igrača kojeg on ne želi, ili bar to ne pokuša.

Trenerima i klubovima tog renomea, sportski direktori gotovo da ne igraju zamišljenu ulogu, već služe kao slušači i ispunjivači želja.

Zato ako Jirgen Klop insistira na vrhunskom golmanu i štoperu, Liverpul plati oko 150 miliona za Alisona i Virdžila van Dajka, a pare se ne žale na Darvina Nunjeza, Nabija Keitu, Luisa Dijaza, Kodija Gakpoa...

Siti je najbolji, pa šta? Dobro došli u fudbalsku eru ravnodušnosti

Ako zatraže opcije u odbrani ili napadu, Junajted plati po oko 100 miliona za Harija Megvajera i Antonija, a poprilična svota izdvoji se na dovođenje Romelua Lukakua, Džejdona Sanča, Kazemira, Freda ili Van Bisaku...

Kada Čelsi krene u rekonstrukciju, svi zažmure na oba oka i gledaju ne kroz prste, već kroz otvorene šake.

Problem, izgleda, nastaje samo kada Gvardiola troši novac.

Jedan od pouzdanijih sajtova kada se radi o novcu u fudbalu jeste "Transfermarkt". Prema ovom portalu, Gvardiola nije trener koji je potrošio najviše para u istoriji fudbala, već je drugi – iza Žozea Morinja.

Takođe, ako se uzme period od kada je u Mančester sitiju, Pep Gvardiola i "građani" potrošili su 1,2 milijarde evra, što je 200 miliona više od Liverpula, ali 200 miliona manje od Mančester junajteda (1,4 milijardi) ili 400 miliona manje od Čelsija (1,6 milijardi).

Ipak, kada se pogleda u vitrine, reklo bi se da ipak nije bilo sve u novcu, te da mnogim drugim stručnjacima i klubovima, iste ili veće pare, nisu odradile baš najbolji posao.

Gvardiola je jednostavno uvek voleo i znao da preplaćuje fudbalere koji verovatno da nisu vredeli tolikog novca (Stouns, Griliš, Benžaman Mendi, Kalvin Filips...).

Ako se pogleda ekipa sa kojom je osvojio "triplu krunu", ali pre svega Ligu šampiona ove sezone, ne može se zaključiti da je bilo potpuno logično da se to desi.

Izuzev Holanda, za kojeg se znalo da je "biser" i igrač koji se pojavi jednom u generaciji, nisu baš Akandži, Ake, Stouns, Griliš, pa čak i Marez i Gundogan, krem de la krem svetskog fudbala i igrači koji su u Siti dolazili iz Reala, Barselone, Liverpula, Junajteda i Bajerna, već iz Dortmunda, Bornmuta, Aston Vile, Evertona i Lestera.

Tu se dolazi do drugog problema i argumenta vezanog za Pepa Gvardiolu i njegovog zvanja najboljeg trenera u istoriji fudbala.

Kriterijumi su stvar ukusa

I dok se prepotentnost, doza arogancije i zaštitničkog mentaliteta prema svojim igračima, kod drugih trenera visoko vrednuju i pravdaju epitetom "šmeker", Gvardioli se sve to uzima u negativnom kontekstu.

Za njega oduvek važe posebni kriterijumi, koji se ne uzimaju u obzir drugim stručnjacima.

On jednostavno uvek i stalno mora da pobedi, a ukoliko to i uradi, bilo je očekivano i zaista ne predstavlja ništa specijalno.

Čak je trebalo to da uradi i ubedljivije, jer je on Gvardiola i njegov tim je automatski favorit za svaki pehar u svakom takmičenju u kojem učestvuje.

Ukoliko pak izgubi, gotovo da je uvek jedini krivac isključivo on, pa tako u porazima Gvardioline ekipe nema prostora za alibi poput sudija, sreće, igrača, trave, lopte, vetra ili bilo kog drugog izgovora koji koriste ostali najveći treneri današnjice.

U njegovom slučaju, krivac je unapred poznat i uvek je samo jedan.

Mnogim trenerima koji se stavljaju sa Gvardiolom u isti koš i trku za zvanje najboljeg u istoriji fudbala, godinama se praštaju neuspesi, promašaji u transfer politici i pronalaze im se raznorazne olakšice...

Realnost je ipak nešto drugačija, a ona govori da Gvardiola nije idealan, nije savršen, da je verovatno mogao i više, ali je i takav, bolji od bilo kog drugog trenera.

To svedoči i trenutak u kojem se ruke i duša velikog sera Aleksa Fergusona tresu protiv ondašnje Barselone u finalu. Nove fudbalske lekcije, bolji međusobni rezultat i znatno veća kolekcija trofeja od Murinja, kao i to da polako, ali sigurno, iz trke sa njim otpadaju i Klop, Tuhel i Ančeloti...

Jednostavno, za sve što se može zameriti Pepu Gvardioli, vrlo lako se može pronaći primer, parametar i podatak gde su njegovi najveći protivkandidati, bili podjednako ili još lošiji.

Zaključak je jednostavan, možete da ga ne volite ili mrzite, ali to neće promeniti činjenice.

To ga neće zaustaviti u pohodu na nove trofeje, neće sprečiti "brušenje" nekih novih klinaca ili tuđih neuspeha u prvoklasne fudbalere, neće prestajati da se igra i menja fudbal na mnoge načine.

Ostaje da se vidi kakvi će biti njegovi naredni koraci. Ugovor sa Sitijem mu traje do 2025. godine i prema pisanju "I-Es-Pi-Ena", nema nameru da se nakon toga zadržava na klupi "građana".

Ko zna, možda odluči da pokori i reprezentativni fudbal, ili baš bude želeo da se dokaže kao trener ranije pomenutih Đirone, Stouka, Šalkea ili Rome.

Sa Pepom se nikad i ništa ne zna.