Video je Vimbldon štošta u skoro 150 godina dugoj istoriji postojanja. Bilo je finala ovekovečenih na filmu, poput onog Bjerna Borga i Džona Mekinroa. Bilo je senzacija kao ona Gorana Ivaniševića 2001. godine, kada je specijalnu pozivnicu pretvorio u grend slem trofej. Tu je i "sumrak saga" Rafaela Nadala i Rodžera Federera pre ravno 15 godina.
Pre nekoliko dana, bila je i četvrta godišnjica "onog" finala Vimbldona, kada je plavokosa žena visoko podigla kažiprst na meč loptama Federera, a Novak Đoković u petosatnom spektaklu uspeo da sve preokrene i istog momenta učini taj susret legendarnim.
Ali, na neki čudan način, Vimbldon od 1877. nije video ono što se sprema 16. jula, u finalnoj "zakuski" koju spremaju Đoković i Karlos Alkaraz.
"On je mlad i gladan. I ja sam gladan. Hajde da onda napravimo gozbu", bile su reči srpskog tenisera uoči velikog finala.
No, ni tako moćan "pančlajn" Đokovića ne može da stavi u reči neobičnost borbe za trofej koja se očekuje na Centralnom terenu u nedelju od 15.00 časova.
Đoković, osvajač 23 grend slema i vlasnik svih najvećih rekorda koji u tenisu postoje, igraće protiv najboljeg igrača sveta Karlosa Alkaraza, rođenog dva meseca pre nego što je Novak zaradio prve ATP bodove u karijeri – ima tome tačno dve decenije.
Jedina veća razlika između dvojice finalista (Srbin je 16 godina stariji od Španca) bila je u finalu Vimbldona 1974, kada je Džimi Konors pobedio 18 godina starijeg Kena Rouzvola. Ali od tada je prošlo 50 godina i tenis se u međuvremenu menjao brzinom Novakovih bekhend paralela.
Ovaj dugo čekani sastanak u finalu teško je usporediti sa bilo čime. To je sudar dveju generacija – Novaka, koji potiče iz nekog drugog vremena, ali se u ovom novom odomaćio; Karlosa, milenijalca koji ne može da pamti ni Federerove najbolje igračke godine. Za mnoge, naročito na delu Zapada koji "ne miriše" beogradski šmek, ovo je i sudar koji bi mogao da označi konačnu smenu gardi.
Alkaraz je, s dobrim razlogom, već viđen kao neko ko će terorisati teniski svet u eri post-velike trojke. Za mnoge, ovo je prilika da konačno započne pad Novaka Đokovića, da se resetuje vreme i otpočne sa brojanjem godina nove ere, one ere u kojoj nema ni Novaka, ni Rafe, ni Rodžera.
Tako dramatičan scenario i pad Đokovića teško je zamisliti – kako, zaboga, i pomišljati na to kada "najmlađi 36-godišnjak na svetu" ima 27 uzastopnih pobeda na grend slemovima i ne zna za poraz od Rolan Garosa 2022? A ne zaboravimo, i tada je izgubio od pripadnika stare garde, Rafaela Nadala, na njegovoj ljubljenoj pariskoj šljaci.
Ni kada je Federer "nadolazio" kao mlad teniser, nije postojalo grend slem finale kojem bi se mogla pridavati važnost početka konačne smene jedne i dolaska nove generacije.
Recimo, njegovo finale Ju-Es opena 2005. godine i trijumf protiv Andrea Agasija bio je više poslednji trzaj Amerikanca nego nagoveštaj dominacije Švajcarca. Rodžer je tada već imao pet slemova u riznici i bio je nezaustavljiva sila, a "dečku iz Las Vegasa" je to bilo prvo finale posle skoro tri pune godine.
Ni kada je Pit Sampras odlazio, nije bilo sudbinskih susreta u finalima koji bi simbolizovali kraj njegove generacije. Uostalom, "Pistol Pit" je jedini teniser koji je osvojio poslednji grend slem na kom je nastupio (Ju-Es open 2002. godine).
Čak i sa naknadnom pameću, teško je u prošlosti pronaći ono što u sadašnjosti predstavlja finale Đokovića i Alkaraza.
Ovo je dvoboj najboljeg iz najdominantnije generacije koju je ijedan sport ikad iznedrio, sa klincem u kojem se ogledaju obrisi te iste generacije – i španski "kohones", i švajcarska "čarolija", i srpska drčnost i efikasnost.
U tome je stvar. Do sada smo shvatili da su tragovi vrlina "velike trojke" u supertalentovanom Špancu dovoljne za dominaciju nad ekipom koja tu "trojku" nije umela da svrgne.
Ali, da li su ti tragovi dovoljni za rušenje najboljeg u istoriji, glavom i bradom?
Neka gozba za istoriju počne.