RT Balkan analiza: Kako su srpski klubovi protraćili najbolju evropsku šansu

Srpski fudbalski klubovi na početku sezone 2023/24 dobili su sudar sa realnošću koji je pokazao da je domaća Superliga daleko od 11. najbolje lige Evrope. Koeficijenti koji su marljivo bili skupljani od 2017. godine, i to prevashodno od Crvene zvezde i Partizana, doveli su srpskom fudbalu najbolju šansu u modernoj istoriji fudbala da naprave još ozbiljniji iskorak.

Ipak, direktno mesto u grupnoj fazi Lige šampiona i garantovana još dva mesta u grupnim fazama UEFA takmičenja, kao i po prvi put pet timova koji su izašli na međunarodnu scenu, ogolili su sve probleme srpskog fudbala i pokazali ovdašnjim fudbalskim radnicima da ne samo da Superliga nije 11. u Evropi, kako se nalazila na UEFA rang-listama, već i da je propuštena istorijska šansa da se sve povlastice zadrže na duži period.

Superliga zrela za reformu koju neće dočekati - zašto je 16 klubova previše za Srbiju?

Kada je pre dve sezone Srbija uspela da okonča sezonu ispred Ukrajine, Belgije, Švajcarske i Grčke, svi u domaćem fudbalu znali su da će to doneti sjajne prednosti ovdašnjim klubovima na početku sezone 2023/24. Bilo je oko 15 meseci vremena da se napravi zamajac za ojačanje prvenstva, ali i da klubovi shvate da je sada pravo vreme da se novac uloži na kvalitetan način.

U prošlu sezonu, posle godine u kojoj je Zvezda jedva uspela da ostavi Partizan iza sebe, ušlo se u najvažniju sezonu Superlige u modernoj istoriji. Jedno mesto u grupama Lige šampiona, jedno u kvalifikacijama za isto, kao i još tri tima na evrosceni - jedan u plej-ofu Lige Evrope sa garantovanom grupom Lige konferencije, i dva kluba u kvalifikacijama za Ligu konferencije.

Baš u to vreme, bilo je najavljivano da će Superliga biti skraćena sa 16 na 14 klubova, sa tendencijom da možda u narednom periodu taj broj bude dodatno smanjen na 12. Ali u poslednji čas, iz Fudbalskog saveza Srbije stigla je potvrda da od toga nema ništa - i tako je prvi pozitivan korak bio sasečen u korenu.

Umesto da se kvalitet koncentriše u manjem broju klubova, nastavljeno je da epitet "superligaškog fudbalera" i dalje nema tako veliki značaj. Upravo u prošloj sezoni, u Superligi sa 16 klubova zaigralo je neverovatnih 569 fudbalera - identično kao i u Superligi - što je daleko više od, recimo, Švajcarske, gde ih je prošle sezone u 10 klubova igralo tek 305.

Sa 14, a potom i 12 klubova u Superligi, klubovi bi bili primorani da naprave "filter" - koncentracija kvaliteta bila bi veća, utakmice nešto jače i one najkvalitetnije bi se igrale nešto češće. No, nije ni to utopija. Ne bi to preko noći rešilo brojne probleme koji su u srpskom fudbalu evidentni. Ali bio bi dobar korak unapred.

Druga propuštena prilika bila su poslovanja klubova. To se prevashodno odnosi na Partizan, koji je u najvažniju sezonu u poslednjih 30 godina domaćeg šampionata ušao na krilima 98 osvojenih bodova. Već do kraja leta, bilo je jasno da će crno-beli biti svetlosnim godinama daleko od realne borbe za titulu.

Umesto da dodatnu pritisnu Zvezdu i pokušaju da je napokon svrgnu sa trona, Partizan je zapao u sopstveni vrtlog, haos iz kog još uvek ne može da se iskobelja, i koji je pre nekoliko dana rezultirao ostavkom predsednika Milorada Vučelića. Doduše, pitanje je da li će i koliko to išta promeniti u Humskoj.

I dok domaći portali sada prebrojavaju koliko preko 20.000.000 evra je Zvezda prebacila u zaradama od Lige šampiona i pre nego što je morala da šutne loptu, u Partizanu - četvrtom timu Srbije prošle sezone - više moraju da brinu o struji, agregatima i sablasno praznim tribinama.

Ni ovog leta njihov tim nije ojačan, pa je klub nastavio da tone i na terenu. U sezoni u kojoj Srbija ima tri tima u grupnim fazama evropskih takmičenja, nijedan od njih nije Partizan i to dovoljno pokazuje u kakvo stanje su zapali crno-beli. Sada će četvrtkom u Ligi Evrope i Ligi konferencije gledati TSC iz Bačke Topole i Čukarički.

A onda, tu su i ova dva kluba, drugoplasirani i trećeplasirani iz prošle sezone. I TSC i Čukarički znali su da ih ovog leta očekuju nikad veći izazovi - kvalifikacije za Ligu šampiona i Ligu Evrope. Znali su da će čitavu jesen igrati u evropskim takmičenjima, a samim tim, znali su i da će zarade od UEFA nagrada moći da budu daleko, daleko veće od ičega što su do sada mogli da zarade.

To su im obezbedili njihovi rezultati u prvenstvu prošle godine, ali ništa ne bi bilo moguće da Zvezda i Partizan pre toga pet godina nisu donosili velike rezultate na međunarodnoj sceni. Znajući sve to, ni TSC ni Čukarički nisu bogzna kako ojačali timove. Da kad izađu u Evropu, da imaju čime da se pokažu i kako da se isprse pred bogatije i iskusnije timove.

Nije niko u Srbiji očekivao da će TSC išta moći protiv Brage u kvalifikacijama za Ligu šampiona, niti da će Čukarički imati šansu protiv Olimpijakosa u Ligi Evrope. Ali ako TSC u transfere ovog leta uloži 780.000 evra, a Čukarički ništa, jasno je da su i oni imali svoju šansu da više učine, da ne budu "otpisani" u svojim grupama odmah po okončanju žrebova. Nekad mora da se uloži da bi se više zaradilo.

Sada kada su Zvezda, TSC i Čukarički saznali svoje rivale u grupama tri UEFA takmičenja, prva crta može da se podvuče. Saldo je bolno slab - u 10 utakmica, srpski klubovi su ovog leta izgubili devet, uz jednu pobedu, Partizanovih 2:0 protiv šest godina starog kluba iz Azerbejdžana.

Srpski klubovi će ove jeseni odigrati 18 mečeva u Evropi i pitanje je koliko će srpski koeficijent na kraju moći da bude uvećan. Ali jedno je jasno - ciklus uspona srpskog fudbala na UEFA listama je završen, sada krećemo u suprotnom smeru. I pitanje je koliko bi taj pad mogao da bude dugačak i trajan. Već na kraju ove sezone, Srbija bi mogla da ispadne iz društva 15 najboljih liga u Evropi, što automatski znači povratak sa pet na četiri mesta u UEFA takmičenjima.

Izgleda da je to ipak realnost srpskog fudbala.