Čuvena generacija iz 1990. ili kako su Kamerunci postali "nepobedivi lavovi"

Centralnoafrička zemlja, koja je kroz istoriju vodila velike borbe za samostalnost, osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka najmanje je mislila o sportu, a mnogo više o pukom preživljavanju.

Velika ekonomska kriza pogodila je čitav svet, cene goriva i osnovnih namirnica skočile su u nebo, što je bilo pogubno za ionako siromašne krajeve.

Što se tamošnjeg fudbala tiče, Kamerunci su propustili takmičenje '86 u Meksiku, dok su četiri godine ranije debitovali na Mundijalima i, očekivano, ispali u grupi u kojoj su još bili Italija, Poljska i Peru.

Srbin, Francuz, pa Rus...

Međutim, stvari su počele da se menjaju sredinom te decenije, ekipa na čelu sa jugoslovenskim selektorom Radivojem Ognjanovićem, počela je da raste i rezultati su ubrzo stigli.

Prva titula na Kupu afričkih nacija osvojena je 1984, druga 1988, dok je između izgubljeno jedno finale.

Ognjanovića je zamenio Klod Le Roj, Francuz će pred Mundijal na Apeninima svoje mesto ustupiti Valeriju Nepomnjaščiju.

Rus će se u roku od dve godine zlatnim slovima upisati u istoriju kamerunskog i afričkog fudbala.

Okosnica tima bio je momak iz prestonice koji je, sada kao vrlo iskusan i sa zavidnim igračkim stažom iza sebe, kako u rodnom Kamerunu, tako i u Francuskoj, pokazivao svu raskoš svog talenta.

Balans su pravili ostali igrači dok su se Tomas N'Kono i Žozef-Antoan Bel, borili za mesto među stativama, u jednom od najvećih golmanskih rivalstava na svetu.

U grupi sa Rumunijom i Sovjetskim Savezom, Kamerun je takmičenje na Mundijalu otvorio utakmicom protiv akutelnog svetskog prvaka – Argentine.

Čudo u Milanu

Košarkaškim rečnikom, bio je to ogroman "mismeč" – sa jedne strane "gaučosi" koji su osvojili sve, predvođeni magičnim Dijegom Armandom Maradonom, a sa druge afrički tim koji je pravio prve mundijalske korake.

N'Kono je briljirao na golu stadionu "San Siro" u Milanu, pruživši partiju koja će jednog mladog momka imena Đanluiđi Bufon ubediti da postane golman, čak i da tridesetak godina kasnije sina nazove po Kameruncu (Luis Tomas).

"Da N'Kono nije imao tu sposobnost da zaustavlja loptu, izgubili bismo 2, 3 ili 4:0. Tomas N'Kono je davao samopozdanje timu", izjavio je jednom prilikom Fransoa Omam-Bijik čije će ime tek biti upamćeno nakon ovog susreta.

Čovek koji je iznenađujuće dobio šansu da bude prvi golman ispred Bela, nije verovao da njegovi saigrači mogu da zaustave moćnu Argentinu.

"Mislio sam da smo veoma loš tim i da ćemo izgubiti", iskrena je bila "šeasnaestica" Kameruna.

Njegov pesimizam zasnivao se na nekoliko stvari – reprezentacija je kao branilac titule izbačena već u grupnoj fazi Kupa afričkih nacija devedesete godine, a spomenuti selektor Nepomnjašči, koji je do tog trenutka imao vrlo upitnu karijeru i jedini ozbiljan angažman u turkmenistanskom klubu iz treće ruske lige, nije govorio ni engleski ni francuski jezik.

Njegove upute igračima prevodio je čovek za kojeg su svi mislili da je radnik u Kamerunskoj ambasadi u Rusiji.

Ali utakmica sa južnoameričkim velikanima išla je na ruku autsajdera. Oni su činili da zaustave strahovite protivničke napadače – Maradonu, Horhea Buručagu, pa i Klaudija Kaniđu faulirali su i dobijali žute kartone, ali im nije smetalo.

Videli su da rival nije na najvišem nivou, a recept je, očekivano, bio da se Maradoni oduzme vreme za razmišljanje. Kako bi primio loptu, odmah bih imao čuvara na sebi.

To je počelo da daje rezultate, Kamerunci su čekali svoju priliku i dočekali je...

Na semaforu je počinjao 67. minut, posle prekida sa leve strane, napadač Siril Makanaki je prebacio loptu u velikom luku na drugu stativu. Tamo su je argentinski defanzivci čekali da je izbace, ali...

Napadač Omam-Bijik, kojem je igra glavom bila velika prednost uprkos tome što je bio visok samo 185 centimetara (još u školi je išao na takmičenja u skoku uvis), poleteo je i, kako kaže, zahvaljući Božijoj pomoći, prvi zahvatio loptu.

Glavom je uputio ka golu, ona nije imala idealan pravac, ali je golman Argentine Neri Pumpido katastrofalno reagovao i pomogao da završi u mreži.

"Bog je rekao da je moj dan"

"Ali i golman nije uradio dobar posao da je odbrani", naveo je nekadašnji član brojnih francuskih prvoligaša, između ostalog Rena i Olimpika iz Marselja.

"Kada samo skočio da je udarim, želeo sam da odskoči od zemlju i to se desilo, ali nisam mogao da zamislim da će završiti u mreži. Golman se mučio i kada sam video da prelazi gol-liniju, bio sam još u vazduhu. Tada je sve eksplodiralo od sreće."

Ispostaviće se da je Omam-Bijik postigao prvi i jedini pogodak na tom prvenstvu, ali njemu nije bilo važno. Učinio je ono o čemu je čitavog života sanjao i to je podelio sa svojim saigračima.

"Lavovi" su tada postali nepobedivi, uspeli nekako da prežive do kraja uprkos isključenju Benžamana Masinge i ostvarili najveći trijumf u istoriji.

Slavlje je moglo da počne, velika žurka je organizovana već na stadionu i nastavljena je u hotelu. Stigle su porodice i prijatelji igrača i tek sutradan su svi mogli da preusmere fokus na nastavak takmičenja.

"Za nas je Svetsko prvenstvo bilo završeno odmah jer smo bili zadovoljni", istakao je Omam-Bijik.

Kako je Rože Mila ušao među besmrtnike

Ni slutili nisu da je fudbalska avantura njihovih života tek počinjala.

Avantura koja će im doneti svetsku slavu i učiniti ih, u izboru mnogih fudbalskih i sportskih listova, najvećom afričkom ekipom koja je igrala na Mundijalu.

Šest dana kasnije na megdan dolazi legendarna generacija Rumunije sa Joaneom Andoenom, Josifom Rotarijuom, Florinom Radučojuom, Georgeom Popeskuom, Georgijem Hadžijem...

Svi oni su morali da se poklone Rožeu Mili, rezervisti Kameruna koji je i u ovom, baš kao i u onom meču protiv Argentine, priliku dobio u drugom poluvremenu.

Pola sata na terenu napuljskog stadiona "Sveti Nikola" bilo mu je dovoljno da dva puta ubaci loptu iza leđa rumunskog golmana i obezbedi prolaz u nokaut fazu.

Ni ubedljiv poraz od SSSR-a (4:0) nije omeo momke selektora Nepomnjaščija.

Kamerun je postao prva afrička zemlja u istoriji koja je obezbedila plasman u osminu finala Svetskog prvenstva.

U narednoj fazi čekali su Rene Igita, Karlos Valderama, Fredi Rinkon i čitava Kolumbija.

Svakom fudbalskom romantiku pojavi se osmeh na spomen ovih imena, ali ni oni nisu bila dovoljna da se zaustavi uragan zvani Rože Mila. Posle 0:0 u regularnom delu susreta, dva gola u razmaku od 120 sekundi džokera sa klupe i obezbeđen je prolazak među osam najboljih.

Zanimljivo je da je Mila završio reprezentativnu karijeru nakon Kupa afričkih nacija 1988, ali ga je predsednik Saveza Pol Bija ubedio da se vrati samo nekoliko sedmica pred Mundijal u Italiji.

I saigrači su sumnjali da će biti fizički spreman za prvenstvo jer je 12 meseci ranije napustio Monpelje i preselio se na Reunion, malo francusko ostrvo u Indijskom okeanu, gde je igrao amaterski fudbal.

Tada 28-godišnjak ih je sve razuverio i bio drugi strelac Svetskog prvenstva iza Salvatorea Skilaćija.

Istorijsko četvrtfinale: Kamerun protiv Engleske

Sve što se do tog trenutka izdešavalo, prema rečima Omam-Bijika, davalo je znakove igračima da veruju da je konačno došlo vreme da neka afrička selekcija podigne najvredniji pehar u svetu fudbala.

Na red je došlo četvrtfinale protiv Engleske koja u svojoj ligi nije videla mnogo Kamerunaca.

Zbog toga je "gordi Albion" potcenio rivala i, uprkos vođstvu, sredinom drugog poluvremena se našao u rezultatskom zaostatku.

Strelci su bili Emanuel Kunde i Judžin Ekeke, pa je mandat selektora Engleske Bobija Robsona u tom trenutku bio ugroženiji nego ikada.

Međutim, "nepobedivi lavovi" nisu izdržali, mnogo snažniji protivnik je napravio preokret i preko Garija Linekera, strelca jednog penala u finišu regularnog dela, a drugog na samom kraju prvog produžetka, prošli među četiri najbolja na planeti.

Kamerunci veruju da je nedostatak iskustva bio razlog eliminacije.

"Imali smo sve – posed lopte, dodavanja, driblinge", istakao je Omam-Bijik.

Čak 12 od 22 igrača bila su iz domaćeg šampionata, ali je većina njih, nakon takmičenja dobilo angažman u Evropi.

"Iako smo izgubili od Engleske, svet je počeo da veruje u nas, znajući da Afrika može da izazove velike timove", ponosno je govorio golman Bel.

Afrika je mogla videti svetske šampione

Rože Mila, prva zvezda kamerunskog fudbala do pojave Samjuela Etoa, veruje da je ta generacija mogla čak i do titule.

"To ne možete opisati. Bilo je mnogo radosti, mi smo bili presrećni i taj rezultat nam je dao ogromnu injekciju samopouzdanja. Voleli bismo da smo otišli dalje jer smo imali sve što je potrebno", prisetio se Mila.

"Ubeđen sam da smo mogli da idemo do kraja"

Čudo Kameruna u Italiji inspirisalo je mnoge dečake u Africi da naprave ozbiljnije korake u fudbalu.

Dvanaest godina kasnije Senegal je sa čuvenom generacijom Bube Diopa, El Hađija Dijufa, Amane Traorea i drugih ponovio četvrtfinale, dok je isto učinila i Gana 2010.

Ekipa koju je tada predvodio srpski selektor Milovan Rajevac mogla je i korak dalje, da nije bilo čuvene odbrane rukom Luisa Suareza u nadoknadi vremena.

Kamerun je jedna od najvećih fudbalskih velesila iz Afrike, pionir sjajnih rezultata na međunarodnim takmičenjima i reprezentacija koja je iznedrila veliki broj vrhunskih igrača.

Situacija pred Mundijal u Kataru je malo drugačija, forma izabranika Rigobera Songa nije na zavidnom nivou, ali je poznato da oni najbolje partije pružaju baš na najvećim turnirima.

Među rivalima u grupi imaće i Srbiju, pa "orlovi" moraju da budu i te kako oprezni kada se na suprotnoj strani nađu "nepobedivi lavovi".