Poslednji nemački car

Noć je najmračnija pred svitanje.

Svitanje, u razrušenom i poraženom Minhenu – nekoliko meseci nakon što su sirene utihnule i nakon što je Georgij Žukov poveo sovjetske trupe u osvajanje Berlina – neočekivano je otpočelo rođenjem dečaka koji će za života postati "Car".

Franc Bekenbauer, ili jednostavno – "Kajzer", rođen je u septembru 1945. godine u najvećem bavarskom gradu, kao drugo dete u radničkoj porodici.

Njegov otac – Franc senior, radnik pošte, nije podržavao sina u želji da postane fudbaler, plašeći se za njegovu budućnost u nestabilnoj ekonomiji posleratnih godina.

Ali, mladić je želeo samo da igra fudbal. Sanjao je dres Minhena 1860, ne sluteći da će se proslaviti u onom – a i onaj – sada nadaleko čuvenijeg rivala.

Međutim, rano je shvatio mladi Franc da ne može baš svaki san da se ispuni.

Igrao je na turniru mlađih ekipa, posle kojeg je trebalo da pređe u klub koji je voleo. Ali na turniru je njegova ekipa igrala baš protiv Minhena 1860, a Franc je meč, posle nekoliko oštrijih startova na obe strane, završio tučom sa protivničkim centarhalfom.

Nakon makljaže, jasno je bilo da od prelaska u Minhen nema ništa, pa se Bekenbauer preselio u komšiluk.

"Nije bila božja ruka, već ruka igrača Minhena 1860", rekao je godinama kasnije.

Na prelazu iz juniorskog u seniorski fudbal, Bekenbauer je naišao na, do tada, najveću prepreku u životu, koja je mogla da mu preusmeri karijeru.

Sa 18 godina, Bekenbauer se našao u centru skandala – njegova tadašnja devojka je ostala u drugom stanju, a Franc nije hteo da je oženi.

U današnje vreme to verovatno ne bi ni bila vest, ali tada – koštala ga je mesta u mladoj reprezentaciji.

Savez ga je izbacio iz tima Zapadne Nemačke, a vratio se tek nakon što je intervenisao selektor Detmar Kramer.

Kada su se strasti (možda nije prava reč za ovaj trenutak) stišale, Bekenbauer se ponovo fokusirao na fudbal.

"Carske" godine za Bajern i Zapadnu Nemačku

Debitovao je za Bajern, a onda pomogao klubu da prvi put zaigra u novoformiranoj nacionalnoj ligi – Bundesligi.

Igrao je na poziciji veznog fudbalera, mogao je da igra i na krilu i u napadu, ali se proslavio na, u takvom obliku, sada već izumrloj poziciji – poziciji libera.

Igrao je iza odbrane, "trećeg centarhalfa", imao je slobodu, ali i veoma nezahvalnu i zahtevnu ulogu – da čisti lopte koje promaknu odbrani, ispravlja greške saigrača, ali i da učestvuje u začetku napada.

Tu poziciju je usavršio i redefinisao, a istovremeno plenio elegancijom i gracioznošću. Stilom i autoritetom.

"Bio je poseban. Elegantan, nije bio tipičan Nemac. Više je bio Brazilac kada pogledate šta je radio sa loptom", rekao je Karl-Hajnc Rumenige, još jedna legenda nemačkog fudbala.

Bajern je stidljivo i tiho ušao u Bundesligu, a onda je, predvođen odlučnim Bekenbauerom, postao sila – kako u Nemačkoj, tako i u Evropi.

Zato se ne sme zaboraviti da je "Kajzer" odigrao dragocenu ulogu u postavljanju temelja modernog Bajerna, kakvim ga danas znamo.

U dresu Bavaraca je osvojio četiri titule prvaka Zapadne Nemačke i tri trofeja (zaredom) u Kupu evropskih šampiona.

"Bajern je ovo što jeste zahvaljujući uspesima iz 1970-ih godina. A za njih velike zasluge ima Bekenbauer", objasnio je Rumenige.

Dok je od Bajerna pravio evropskog giganta, Bekenbauer je to isto činio i u dresu reprezentacije.

Sa Zapadnom Nemačkom je osvojio Evropsko prvenstvo 1972. godine, a potom i Svetsko prvenstvo, dve godine kasnije.

Na Mundijalu 1970. godine, Bekenbauer je pojasnio, ukoliko nekome do tada nije bilo jasno, zbog čega mu savršeno pristaje nadimak "Kajzer".

Zapadna Nemačka je igrala utakmicu polufinala protiv Italije.

Nemci su iskoristili sve izmene, a onda je Franc nezgodno pao nakon oštrog starta protivnika.

Iako je polomio ključnu kost, nije želeo da napusti igru, već je stegao je zube i sa improvizovano previjenim ramenom nastavio meč.

Italija je pobedila u produžecima, ali se "Kajzeru" sve vratilo četiri godine kasnije, kada je Zapadna Nemačka u finalu pobedila Holandiju (2:1), baš u njegovom Minhenu.

Bekenbauer je prvi defanzivac u istoriji, čiji je minuli rad nagrađen "Zlatnom loptom". I to je nije dobio jednom, već dva puta – 1972. godine i 1976.

Jedini defanzivci koji mogu da se pohvale ovim prestižnim priznanjem su Matijas Zamer i Fabio Kanavaro. 

Igranje sa Peleom u Kosmosu i povratak u Nemačku

Kada je poslednji nemački car pokorio fudbalski svet i osvojio baš sve što se može osvojiti, rešio je da pruži sebi oduška i otisne se u nepoznato.

Stigla je bogata ponuda sa druge strane bare, pa se Bekenbauer preselio u Njujork, gde je obukao dres Kosmosa.

"Kajzer" je zaigrao sa igračem kojeg je smatrao najboljim fudbalerom svih vremena – Peleom.

Ali, više od igranja sa Brazilcem, Bekenbauer je želeo miran život.

"Odluka da dođem u Njujork je najbolja koju sam doneo u životu. Mogu da idem bilo gde, a da me niko ne prepozna."

Tri godine je proveo u Njujorku, pre nego što se vratio u Nemačku, gde je ponovo – sada sa Hamburgom – osvojio Bundesligu.

Iako su svi mislili da će se penzionisati, Bekenbauer je rešio da odigra još jednu sezonu, ponovo u dresu Kosmosa. 

Nova titula Svetskog šampiona

Kao što to obično biva kada fudbaleri okače kopačke o klin – i Bekenbauer se brzo uželeo fudbala.

Nije se dugo čekalo na povratak "Cara", ali se sada fudbalu vratio u drugačijem obliku, kao selektor Zapadne Nemačke.

Već na prvom Mundijalu odveo je tim do finala. Ipak, "meksički talasi" su podigli Dijega Maradonu do trofeja – "kudravi Gaučos" je bio nezaustavljiv u pohodu na svetsku titulu.

Međutim, Bekenbauer nije odustajao. Kao i nikada u karijeri. Niti u životu.

Ponovo je stegao zube, previo šta je trebalo previti, pa ponovo krenuo u ofanzivu.

Osvetio se Argentini četiri godine kasnije u Italiji i tako postao drugi čovek u istoriji koji je osvojio svetsku titulu kao igrač i kao selektor (Mario Zagalo je to prvi uradio sa Brazilom, a nakon Bekenbauera samo Didije Dešan sa Francuskom).

Nakon osvajanja najvećeg trofeja u fudbalu (drugi put), Bekenbauer je potražio nove izazove, sada u klupskom fudbalu.

U Marselju se zadržao godinu dana, a Olimpik je na kraju sezone postao šampion.

Preuzeo je svoj Bajern, pa sa njim osvojio Bundesligu i  Kup UEFA.

Konačno se oprostio od reflektora, pa se preselio u kancelariju, gde je obavljao nekoliko različitih funkcija.

Gorki ukusi carskog života

Iako se dostojanstveno i hrabro borio sa svim preprekama u životu, Bekenbauer je naišao na one koje ostavljaju traga. Duboke ožiljke od kojih se nikada ne oporave.

Koliko god da se žustro borio, neizbežnom se ne može umaći.

Takav udarac – najteži u životu – "Kajzer" je pretrpeo 2015. godine.

Francov sin Štefan, koji je svojevremeno bio na probi u Crvenoj zvezdi, preminuo je u 47. godini.

"Kajzer" je bio uz sina do poslednjeg momenta, a taj trenutak je ostavio trajne posledice po zdravlje najvećeg nemačkog fudbalera.

"Bio sam loš otac jer nikada nisam bio prisutan", rekao je Bekenbauer jednom prilikom.

Nemački mediji su otkrili da se "Kajzer" bori sa Alchajmerom, da nema moć rasuđivanja i da je dementan. Izgubio je vid na desnom oku i morao da pripazi na srce. 

Zdravlje se svakim danom pogoršavalo, a "Car" se – tiho i elegantno – kakav je bio tokom čitave karijere i čitavog života, povukao iz javnosti i u miru proveo poslednje dane. 

Preminuo je u 79. godini, čime se završio neverovatan život čoveka o kojem niko nije imao ružnu reč.

Ženio se tri puta, dobio petoro dece, a uz sve pobrojane titule, pehare i nagrade – može se, sasvim slobodno, reći da je proživeo život dostojan nadimku.