Najteži čas ljubavi

Oproštaj...

Već prva reč, pre nego što se usudim da krenem dalje, jeste preteška, pregruba i presurova.

Takođe, prepogrešna, jer će se na časovima ljubavi, siguran sam, ponavljati iznova i iznova prekrasna lekcija o Dejanu Milojeviću.

I previše je svega "pre" u vezi sa čovekom kakav je Dejan Milojević.

Prerano je otišao. Prekratko je bio u Partizanu da postane ovakva, prevelika legenda. A opet, premala, naspram toga koliki je čovek.

Predug i preglasan je bio i aplauz u "Areni" u odnosu na sve prethodne, a opet, prekratak i pretih da prekrije muk koji je nastao njegovim (preranim) odlaskom.

Ali, prevaliću taj prokleti oproštaj preko usana, pa se prebaciti na lekciju, još jednu koju mi je preneo i pružio veliki, ogromni Dejan Milojević...

Časove ljubavi odavno ne pohađam. Barem ne redovno, kao nekada. Kampanjac sam. Nisam ih prerastao, nisam ih se prezasitio, samo sam na nekoj vrsti, recimo, samododeljenog produženog zimskog raspusta.

Poput klinca koji misli da je svet njegov, koji je, premlad i prezelen, popio svu pamet sveta; verovao sam da mnogu štošta od naučenog da prenesem na nove generacije, onako kako to kod nas već ide – sa kolena na koleno.

Sve do prošle srede, kada sam bio primoran da se presaberem i preispitam.

Prečudno je kako slučajno i neočekivano mogu uticati na čoveka ljudi koje nije ni upoznao, koje nije ni susreo ne bi li se dodirnuli makar, ili razmenili po koju misao. Ali, to je valjda odlika onih najboljih i najvećih među nama. Onih izvanrednih i posebnih.

Kao isti taj klinac – sada saučen sa mukom i tugom, neobjašnjivom i nepojmljivom anomalijom koja mu drma taj svet pod cipelama, uputio sam se, ruku pod ruku sa ćerkom, ka sigurnom – ka kući... U dvoranu.

Da li je ona tu bila više zbog mene, ili ja zbog nje i lekcije koju ona treba da nauči – ne znam. Zaista ne znam. Na kraju, nije ni važno – išli smo zajedno, jedno zbog drugog.

Ima nečeg predivnog u toj pretužnoj preraspodeli tuge, sa onima čija je koliko je i tvoja. Sa onima sa kojima si pohađao iste časove i hvatao beleške o toj istoj ljubavi.

Profesori su se menjali, studenti još brže, ali je suština, presudno, oduvek bila ista. Konstanta. Nepromenjiva. Pod crno-belim krovom, ljubav je aksiom.

Međutim, koliko god da je bilo lakše kada se tuga razdelila na 23.000 i kusur predivnih duša, ostalo je još previše vremena do kraja ovog časa ljubavi, najtežeg i najtužnijeg do sada.

Toj pretužnoj, zaglušujućoj tišini, stajali su nasuprot, ponosno, uzdignute glave i sa knedlom u grlu svi do jednog – profesori, studenti, apsolventi, brucoši, đaci generacije, kampanjci... Pobedili su tišinu, naravno. Kao i sve do sad - hrabrošću, dlanovima, glasom i ljubavlju. Neverovatnom ljubavlju. Prkosni i spokojni, dostojanstveni i ponosni što ih, barem jedna stvar – i to nikako mala stvar - povezuje sa čovekom kao što je Milojević.

Presrećni što mogu reći, bez ustručavanja - Deki je jedan od nas. Deki je naš. Mi smo njegovi.

Zbog toga, koliko god da je pretužan i pretežak ovaj čas ljubavi bio, istovremeno je bio i najlepši. Veličanstven i zadivljujuć. Božanstven i grandiozan, u svoj svojoj tuzi i bolu.

A ako je neko zaslužio takav dirljiv i uzvišen pozdrav, onda je to ljudina kakav je Dejan Milojević.

Siguran sam da se Duško Vujošević, jedan od najvećih profesora ovog crno-belog univerziteta lepote i života, ne bi naljutio ukoliko se drčno usprotivim njegovim mudrim rečima, koje je, istina, izrekao u potpuno drugom kontekstu i situaciji – neće se ovo jednom lane zvati.

Ovaj čas ljubavi će trajati zauvek.

Baš kao i Dejan Milojević.