Generacija kojoj niko nije mogao ništa – kako se "furija" igrala fudbala

Od samih fudbalskih početaka pa do danas, svet je imao prilike da gleda neke od maestralnih reprezentacija, koje su na svoje načine, dominirale u ovoj prelepoj igri.

Ljubitelji fudbala kroz godine su se divili generacijama koje su imali Brazil, Nemačka, Argentina, Italija, Francuska i mnogi drugi.

Naš izbor

RT Balkan vodič: Sve što treba da znate o Evropskom prvenstvu u Nemačkoj

Ipak, teško je odupreti se utisku da je reprezentacija Španije u periodu od 2008. do 2012. godine, postigla takvu dominaciju, kakva nije bila viđena i kakva verovatno neće biti viđena još dugo vremena.

Pored istorijskih uspeha i rezultata, posebnu ulogu u njihovim uspesima predstavljaju i način na koji su igrali, kao i to koliko su se dobro poznavali i uklapali.

Kako je nastala fudbalska velesila

Selektor "crvene furije" Luis Aragones, preuzeo je reprezentaciju u teškom trenutku 2004. godine.

Španija nije imala rezultate, ali ni identitet, pa su neke krupne odlike morale da budu donesene.

Aragones, zajedno sa svojim pomoćnicima, rešio da napravi ekipu i sistem koji bi najviše koristio vrline svojih igrača, a poprilično dobro sakrivao njihove mane.

Španija je implementirala sada jednu od najlegendarnijih taktika u istoriji fudbala, zaigravši "tiki-taku".

Na Evropsko prvenstvo 2008. godine, od 23 igrača u timu, 18 su bila članovi domaćeg prvenstva. Od ostalih pet, četvorica su igrala za Liverpul, a jedan za Arsenal u Premijer ligi.

Aragones je okupio neverovatne momke, generaciju kakva se retko spaja i koja maestralno funkcioniše i "diše" kako na terenu, tako i van njega.

Kapiten je bio Iker Kasiljas, a ključne igrače činili su Ćavi, Inijesta, Ćabi Alonso, Karles Pujol, Serhio Ramos, Raul Albiol, Sesk Fabregas, David Vilja, Fernando Tores, a nešto kasnije i David Silva, Pike, Đordi Alba, Serđo Buskets, Pedro, Huan Mata...

Najstariji igrač na prvom okupljanju bio je Markos Sena sa 31 godinom, što govori i o tome da je Španija okrenula jedan novi list i sva svoja nadanja položila na momke gladne dokazivanja i uspeha.

EURO 2008 – početak nestvarnog uspeha

Već od prve utakmice na šampionatu Evrope, koje je 2008. godine održano u Austriji i Švajcarskoj, moglo se videti da je Španija zrela za velike stvari.

"Furija" je pobedila Rusiju 4:1, uz tri gola Vilje i jednim pogotkom Fabregasa.

Naš izbor

Poslednji ples svetske sile –  kako je najlepši gol u istoriji EP ugasio sjaj Sovjetskog Saveza

U preostalim mečevima u grupnoj fazi, Aragonesov tim je pokazao da je ne samo tehnički, već i mentalno jak.

Španija je upisala dve pobede zahvaljujući golovima u samom finišu meča.

Sa 2:1 pobeđivane su Švedska i Grčka, pa se sa maksimalnim učinkom otišlo u nokaut fazu.

Prva prepreka u četvrtfinalu bila je Italija, a izbacivanje "azura" nakon penala, stavilo je Španiju u status favorita za trofej.

Usledila je ponovo pobeda nad Rusijom, ovog puta u polufinalu od 3:0.

Ultimativni uspeh i zvanje šampiona Evrope, došao je pobedom nad Nemačkom u finalu.

Evropa i svet su sa razlogom mogli da se plaše godina koje slede.

"Furija" na vrhu sveta

Kako su rasli i napredovali najbolji igrači, napredovala je i njihova reprezentacija.

Uzdanice pre svega Barselone, a potom i Reala, Valensije, Sevilje i timova Premijer lige, predstavljali su strah i trepet evropskog i svetskog fudbala.

Delovali su kao tim koji sklopite u nekoj igrici ili fudbalskim fantazi sajtovima.

Ekipu je nakon osvajanja Evropskog prvenstva, preuzeo Vinsente del Boske.

Želja čelnika tamošnjeg saveza bila je jasna, tim kakav poseduju morao je voditi neko ko ima znanje, iskustvo, autoritet i harizmu i otuda je Del Boske bio pravi čovek za taj posao.

Španci su postali tek treća reprezentacija u istoriji, koja je upisala svih 10 pobeda u kvalifikacijama za Mundijal.

U Južnoj Africi, igra ove reprezentacije nije možda bila toliko lepršava i atraktivna koliko se očekivalo, ali rezultati nisu izostajali.

Sa 2:0 i 2:1 savladani su Honduras i Čile u grupi, ali tek nakon što se reprezentacija otreznila i dozvala pameti nakon poraza od Švajcarske od 1:0 u prvoj utakmici na turniru.

Kako je vreme prolazilo u Južnoj Africi, tako su Španci dodatno jačali.

Pored standardnih strelaca, svaki naredni meč bi iznedrio nove heroje, pa su tako uz standardno veoma raspoložene Vilju, Toresa i Silvu, veoma važne golove postizali i Pujol, Ćavi i na kraju Inijesta.

Nokaut faza protekla je pobedama Španije od 1:0, a redom su eliminisali Portugaliju, Paragvaj, Nemačku i na kraju, posle produžetka, i istorijskog gola Inijeste – Holandiju.

Omaleni Barselonin vezista krenuo je u svojevrsni pohod na istoriju, posebno finalnih utakmica, a "crvena furija" se tada – 11. juna 2010. godine na stadionu "Soker siti" u Johanesburgu – prvi put popela na svetski tron.

Igrica je pređena 2012. godine

Kompletiravši Evropsko i Svetsko prvenstvo, Španija je dokazala da se radi o jednoj od najboljih generacija u istoriji fudbala.

Ipak, te 2012. godine, Del Boskeova četa je otišla korak dalje.

Tim sa Pirineja je osvojio i treći veliki turnir zaredom i postao prva i jedina zemlja kojoj je pošlo to za nogom. 

Takođe, Španci su postali prva selekcija u istoriji fudbala koja je odbranila pehar evropskog šampiona.

Ono što je činilo ovu selekciju jakom, jeste činjenica da je uvek igrala prepoznatljiv  fudbal, ali i da je mogla da se adaptira svakom protivniku.

Igrala je Španija i sa "lažnom" devetkom, i sa dva špica, i sa trojicom pozadi, ali i u klasičnijim 4-3-2-1 i 4-3-3 formacijama.

Upravo je na Evropskom prvenstvu 2012. godine, Del Boske rešio da ekipu na terenu pojača dodatnim igračem u veznom redu, po cenu toga da nema klasičnog napadača.

Nosili su ih Barselonini asovi koji igraju zajedno od dečjih dana, ali su se fantastično uklopili i "ljuti" rivali iz Reala, kao i oni koji su se otisnuli u Premijer ligu i tamo pokazali svoj kvalitet.

Jednostavno, reprezentacije koje bi igrale protiv Španije, unapred su bile spremne na činjenicu da će biti fudbalski nadigrane.

"Furija" je volela posed, volela loptu u nogama, ali i volela da daje golove i pobeđuje. Jednostavno, delovalo je da ne postoji uigranija, ali i privatno skladnija selekcija.

Period od tri velika turnira, kompletiran je bez poraza na prvenstvu održanom u Poljskoj i Ukrajini.

Uvodni remi sa Italijom bio je zagrevanje za dalje uspehe, a to su bile pobede nad Irskom i Hrvatskom u grupi.

Usledila je nokaut faza, koja je predstavljala svojevrsnu krunu ove generacije. Redom su padale Francuska i Portugalija, da bi u velikom finalu demolirana Italija sa velikih 4:0.

Još jednom se mora istaći, da se u Španiji, a pogotovo u Barseloni (iz koje su potekli brojni lideri ove reprezentacije), gleda i smatra bitnim i način na koji se pobeđuje.

Finale sa Italijom bilo je već rešeno u prvom poluvremenu, pošto su "azuri" gubili sa 2:0. U drugom delu pokazali su španci da su nemilosrdni i sa nova dva gola kompletirali "igricu" zvanu fudbal.

Čak 15 pobeda Španija je ostvarila na 19 utakmica na tri vezana velika turnira.

Uz to, upisan je tek jedan poraz i nastavljena je serija od 10 mečeva bez primljenog gola.

Činjenice da je igra izgledala kao podmazana mašinerija, da protivnici gotovo nisu imali loptu u nogama, dodatno su dodale začina u tu čorbu koju je Španija kuvala u periodu od 2008. do 2012. godine.

Viđao je fudbal razne reprezentativne velesile, ali pitanje je hoće li se ikada pojaviti selekcija kao što je u opisanom periodu bila Španija.