Poslednji bljesak Kraljevine Jugoslavije - Hrvati bojkotovali, a Englezi pali u Beogradu

Kada fudbaleri Srbije 16. juna budu istrčali na stadion u Gelzenkirhenu na svoj prvi meč Evropskog prvenstva protiv Engleske, navijači "orlova" će svoje ushićenje sudariti sa bolnim žigom prošlosti.

Naš izbor

100 godina Prve lige Jugoslavije: Serijal RT Balkan o fudbalskim junacima Kraljevine

Jedni će se sećati poslednjeg puta kada je državni tim igrao na stadionu Šalkea, kobnog leta 2006. godine, nedugo po raspadu zajedničke države Srbije i Crne Gore, raspavši se i na terenu u porazu od Argentine 6:0 na Svetskom prvenstvu.

Drugima će u mislima biti poslednji meč reprezentacije na Evropskom prvenstvu, kada je Holandija u Roterdamu 2000. ne samo razbila Jugoslaviju 6:1, nego i označila kraj velike generacije kojoj je nedostajao veliki rezultat.

Ipak, ne mora sve da bude tako crno i u znaku đavoljeg broja šest.

Državni tim je baš protiv prvog rivala na Euru, Engleske, imao svojih uspeha. Dragan Džajić je 1968. srušio tadašnje prvake sveta u polufinalu Evropskog prvenstva.

Ali malo ko zna da je selekcija Kraljevine Jugoslavije pre ravno 85 godina uradila nezamislivo - sa polu-amaterskom selekcijom potukla Engleze, tada još uvek smatrane za predvodnike svetskog fudbala.

Bilo je to proleće 1939. godine. Beograd, ta kraljevska prestonica, ugostio je 18. maja selekciju Engleske i bio svedok njenog pada pred Jugoslovenima 2:1 u prvom međusobnom duelu dva državna tima.

No, ne bi mi bili mi - ma kako se zvali - da prvi susret sa izumiteljima fudbala nije nosio svoje političke i sportske zamršenosti.

Utakmica protiv Engleske došla je u nezgodnom trenutku po selekciju Boška Simonovića. Jugoslovenski nogometni savez proslavljao je 20 godina rada, ali nakon inicijalnog uspeha na Mundijalu u Montevideu 1930., više nije imao mnogo čime da se pohvali.

Za Olimpijske igre u nacističkom Berlinu 1936. godine, Jugoslavija nije uspela da se kvalifikuje, pa je tako ostala na učinku od tri olimpijske utakmice, tri poraza i jednom postignutom golu tokom 20-ih godina.

Posle propuštene šanse da odu na Mundijal 1934. u Italiji, Jugosloveni su zbog poraza 4:0 od Poljske ostali i bez Svetskog prvenstva u Francuskoj 1938.

Sveukupno, reprezentacija Kraljevine nije pokazivala značajne znake napretka - uoči Mundijala izgubila je 4:0 od svetskog šampiona Italije, ređali su se porazi od Čehoslovaka i Nemaca, dok je desetak dana pred meč sa Engleskom upisan i neuspeh 0:1 protiv Rumunije u Bukureštu.

I van fudbala, Jugoslavija je bila u problemima.

Spori kraj Kraljevine, srpsko-hrvatske tenzije i jednostrani kompromisi

Tridesete godine 20. veka bile su izuzetno teške za mladu i "klimavu" državu. Kada 1932. i 1933. nastaju velike promene u Evropi, pre svega sa otvorenom pojavom fašizma i nacizma, političke okolnosti se drastično menjaju u poređenju s onima koje su bile na snazi po završetku Velikog rata i nastanka Kraljevine SHS.

Jugoslavija propušta priliku da se unutar sebe organizuje i pronađe unutrašnju snagu koja će je držati na okupu. Famozne 1934. kralj Aleksandar Karađorđević biva ubijen od strane hrvatskih i makedonskih separatista, a potom i zajednička država počinje da klizi ka svojoj smrti.

Bez unutrašnje stabilnosti, a sa velikim kulturološkim i identitetskim problemima, Jugoslavija te 1939. godine nailazi na ogromne izazove u rešavanju srpsko-hrvatskih nesuglasica.

Baš u maju 1939, u vreme kada su Jugoslavija i Engleska vodili fudbalsku bitku, i ona politička je započela svoju, koja će epilog dobiti krajem avgusta u vidu sporazuma Cvetković-Maček.

To kompromisno rešenje dovodi do stvaranja Banovine Hrvatske, kojom hrvatska opozicija u njene granice dobija čitavu Savsku i Primorsku banovinu, kao i delove Dunavske, Drinske, Vrbaske i Zetske banovine. Njenim nastankom i tokom naredne dve godine, prema vojnom istoričaru Jozu Tomaševiću, stvaraju se osnovi celokupne državne infrastrukture zločinačke Nezavisne Države Hrvatske.

To srpsko-hrvatsko neslaganje unutar Kraljevine ostavljalo je svoje efekte ne samo na jugoslovenski sport, već i na utakmicu protiv Engleske.

Trzavice, problemi i skandali na relaciji Beograd-Zagreb unutar domaćeg fudbala dobro su poznati po slučaju Svetskog prvenstva 1930. kada su hrvatski igrači odbili da putuju za Montevideo zbog selidbe JNS-a u Beograd.

No, tenzije su bile prisutne gotovo konstantno - od prebrojavanja koliko igrača iz čijih klubova dobija poziv za reprezentaciju, do toga koliko koji klubovi doprinose prihodima JNS-a od prodaje ulaznica za utakmice. Kroz novinske izveštaje i u Beogradu i u Zagrebu uvek su provejavala "podbadanja" i kritike za "ovo" ili "ono" upućene onoj drugoj strani.

Ipak, sve je predaleko otišlo aprila 1939. kada su klubovi iz područja koja će pripasti Hrvatskoj banovini napustili Jugoslovenski nogometni savez i priključili se novoosnovanoj Hrvatskoj sportskoj slozi (HSS).

Unutar HSS nastaje Hrvatski nogometni savez (HNS) koji će osnovati i ligu hrvatskih klubova. Zato su se u poslednjim godinama Kraljevine do početka Drugog svetskog rata prvo igrale odvojene Srpska liga i Hrvatsko-slovenačka liga, pa tek na osnovu njih klubovi kvalifikovali za državno prvenstvo.

Kada je objavljen sastav reprezentacije Jugoslavije za meč sa Engleskom, nije bilo iznenađenje da su se u Zagrebu čudili da je samo golman Franjo Glazer bio pozvan od igrača iz tamošnjih klubova. Iz Beograda su, za to vreme, već počeli da računaju na budući bojkot Zagrepčana, pošto je njihov HNS sada postao opozicija krovnom JNS-u. Time su želeli da se pripreme na buduća otkazivanja zagrebačkih igrača.

Da je u tome bilo mudrog predviđanja razvoja situacije potvrdilo se u danima pred meč sa Engleskom. "Politika" je 16. maja, dva dana pred utakmicu, objavila da Glazer iz Građanskog, ali ni Jozo Matošić iz splitskog Hajduka, neće doći u Beograd na meč protiv Engleske.

Čak se pisalo i da će na dan utakmice oni biti gosti u timu zagrebačkog HAŠK-a u prijateljskoj utakmici protiv Štutgarta. Bio je to samo još jedan u nizu poteza koji su na fudbalskom planu očitavali sliku u celoj zemlji.

Moćni Englezi sa Mađioničarem koji je igrao protiv obe Jugoslavije

Engleska je u Beograd došla sa timom koji je pet dana ranije odigrao 2:2 protiv Italije na "San Siru". Italijani su bili dvostruki uzastopni šampioni sveta i Englezima su se suprotstavili sa 10 igrača koji su bili deo zlatnog tima iz Francuske 1938.

Selekcija Engleske bila je u najjačem sastavu, o čemu su izveštavali i tamošnji mediji. Par dana pred utakmicu govorilo se o neizvesnosti nastupa Stenlija Metjuza, jednog od najvećih engleskih igrača svih vremena, ali je na kraju i krilo Stouka bio spreman za meč u Beogradu.

U timu je bila nekolicina istinskih velikana. Dvojica bekova bili su Džordž Mejl i Edi Hepgud, legendarni defanzivci Arsenala, onog koji je sa Herbertom Čepmenom kao trenerom dominirao engleskim fudbalom 30-ih godina.

Centarhalfa je igrao Sten Kalis, slavni igrač Vulverhemptona. On će tokom 1950-ih kao trener predvoditi Vulvse do tri titule prvaka Engleske, a u sezoni 1959/60 i eliminisati Crvenu zvezdu iz Kupa šampiona.

Ken Vilingem i Džo Merser, u half liniji pored Kalisa, igrali su protiv Jugoslavije neke od svojih poslednjih mečeva za reprezentaciju, a zanimljivo je da će Arsenal za Mersera 1946. platiti Evertonu čak 9.000 funti. Sa dodatom inflacijom, to je svota koja bi u današnje vreme vredela više od 500.000 funti.

Na levom krilu u napadačkom kvintetu igrao je Frank Brum iz Aston Vile, leva "polutka" bio je Len Goulden, Jevrejin koji je igrao u famoznom meču protiv nacističke Nemačke kada su igrači Engleske salutirali Hitlerovim pozdravom u Berlinu 1938. godine, dok je centarfor bio Tomi Louton.

Louton je postigao 22 gola na 23 meča za Englesku, a bio je jedan od brojnih reprezentativaca koji su služili u britanskoj vojsci tokom Drugog svetskog rata.

Vili Hol je bio desna "polutka", ali posle meča sa Jugoslavijom nikada više nije bio reprezentativac, dok je na desnom krilu bio neponovljivi Stenli Metjuz.

Ovaj "Mađioničar", kako je glasio njegov nadimak tih godina, igrao je prvoligaški fudbal u Engleskoj sve do svoje 50. godine, a bio je i jedini igrač Engleske koji je mogao da se pohvali nastupima i protiv Kraljevine Jugoslavije pre rata, i protiv SFR Jugoslavije posle. Taj drugi susret 1956. Metjuz je igrao kada mu je već bila 41 godina.

Engleska je do ovog meča u prethodnih 10 godina izgubila samo sedam utakmica u kontinentalnoj Evropi. Počelo je sve sa Španijom 1929. i posle su to učinili još Francuska, Mađarska, Čehoslovačka, Austrija, Belgija i Švajcarska.

Kako je Jugoslavija senzacionalno pobedila Englesku

A onda je na red došla i Jugoslavija.

Sastav tima glasio je ovako: Lovrić - Požega, Dubac - Manola, Dragićević, Lehner - Glišović, Vujadinović, Petrović, F. Matošić, Perlić.

Tih 11 upisalo se u istoriju nadahnutom igrom koja je iznenadila rivala ne slučajno poznatog pod nadimkom "gordi albion".

"Kao vihorom poneseni, jurišali su naši igrači na protivnički gol praćeni oduševljenim poklicima mase od 30.000 duša. Englezi su bili iznenađeni. Jedva su se mogli odbraniti od prvih napada. Međutim, naši nisu popuštali. Igrali su zaista svim srcem, požrtvovano do krajnosti, rasipajući snagu bez poštede. Taj elan nije dopustio Englezima da se razviju, da povežu svoju liniju i da pokažu svoj toliko pominjani 'dubl-ve' sistem", pisao je novinar "Politike" Bora Jovanović.

Samo 15 minuta bilo je potrebno Jugoslaviji da stigne do pogotka. Nikola Perlić je probio po levom boku i centrirao na drugu stativu, a Strahinja Glišović je u skoku uspeo da sa 11 metara "uhvati" volej udarac koji su i Englezi u svojim izveštajima opisivali sa "zaista sjajan gol".

Glišovićeva majstorija dovela je do oduševljenja na tribinama stadiona na kom je kao igrač BSK-a činio najlegendarniju napadačku petorku u istoriji tog kluba - uz Aleksandra Tirnanića Tirketa, Blagoja Marjanovića Mošu, Vojina Škobu Božovića i Đorđa Đokicu Vujadinovića, kapitena Jugoslavije tog dana protiv Engleske. Posle rata, Glišović će biti i jedan od prvih trenera novoosnovane Crvene zvezde.

Jugoslavija je otišla na poluvreme sa prednošću 1:0, ali je Engleska posle samo šest minuta u nastavku izjednačila. Louton je dodavanjem napravio veliki problem domaćima, odlično je uposlio Bruma koji je iskoristio šansu i postigao gol.

Bio je to period igre kada se Jugoslavija mučila. Posle furioznog prvog poluvremena, sada je nedostajalo energije. Tri minuta posle pogotka Bruma, Louton je udarcem glavom pogodio prečku i ozbiljno zabrinuo momke u plavim dresovima.

"Bože, samo da izdrže ovaj tempo", čuli su novinari Boška Simonovića kako izgovara, a u izveštaju utakmice zabeležili su i da je selektor "već popušio jednu kutiju cigareta i otvorio je novu".

Kada su Englezi bili na vrhuncu nadmoći, trenutak odluke dogodio se u 62. minutu, ali pred njihovim golom. Požega, bek Jugoslavije, dugom loptom napred je na krilu gađao Perlića, koji je brzinom i snagom u duelu uspeo da ostavi Mejla na travi, izbio potom pred golmana Vudlija i smireno ga savladao preciznim udarcem - 2:1.

Bila je to utakmica iz snova za Nikolu Perlića. Posle asistencije za prvi gol, postigao je drugi i doneo pobedu Jugoslaviji. To je bila njegova najbolja partija u dresu sa državnim grbom, a tokom Drugog svetskog rata ovaj hitri reprezentativac biće dva puta uhapšen zbog učestvovanja u Narodnooslobodilačkom pokretu. Igračku karijeru je nastavio i posle rata i trajala je do 1953. kada je Perlić već bio dobrano zagazio u petu deceniju života.

Ali koliko god da je Perlić mučio defanzivce koji su po 15-20 godina igrali u klubovima poput Arsenala, možda i najveći junak utakmice bio je golman - Ljubomir Lovrić.

Ovaj Novosađanin nije trebalo da bude među stativama tog dana, ali je šansu dobio zbog Glazerovog otkazivanja reprezentaciji. Rođen 1920. godine, Lovrić je za Jugoslaviju debitovao baš na tom meču, 10 dana pre svog 19. rođendana, što bi i u današnje vreme bilo neuobičajeno rano za takvu priliku.

Bila je to, nesumnjivo, Lovrićeva utakmica života. Britanski mediji su pisali da je njegova partija bila "dostojna najvećih igrača Engleske", a jedan od rezervnih igrača njihove reprezentacije izjavio je da takvog golmana nikada u životu nije video.

Bacao se i hvatao "sve živo", zaustavljao Hola i Loutona u više navrata, a kada to nije mogao, boksovao je loptu tako da su ovacije gledalaca bile sve glasnije. Englezi su bili frustrirani inspirisanim debitantom koji je posle toga dres Jugoslavije oblačio još samo četiri puta.

Tadašnji golman SK Jugoslavija, posle rata će postati čuvar mreže Crvene zvezde i sa njom šampion nove Jugoslavije 1951. godine. Poslednji put će nacionalni tim predstavljati u finalu Olimpijskih igara 1948. u porazu od Švedske 3:1.

I dok su posle utakmice čak i engleski igrači govorili o zasluženoj pobedi Jugoslavije, engleski novinari znali su kako da umanje šokantan poraz svog tima.

Žalili su se na sve i svašta - malo je bilo do suvog i neravnog terena, malo do toga da su visoki Jugosloveni više držali loptu u vazduhu nego što je to slučaj u engleskom fudbalu, a onda i do visokog odskoka lopte.

Naravno, bilo je to i do francuskog sudije, za kog je novinar Ivan Šarp tvrdio da je doneo pogrešnu odluku pri rezultatu 2:1 kada nije svirao penal za Englesku. Izvestio je da je jedan igrač Jugoslavije sapleo Bruma u šesnaestercu, da je sudija bio na 40 metara od mesta događaja, kao i da bi Engleska na domaćem terenu verovatno pobedila Jugoslaviju sa "pola tuceta golova razlike".

"Engleski tim igrao je meč koji bih najbolje mogao da opišem kao utakmicu FA kupa na suvom, neravnom terenu protiv živahnog drugoligaškog tima, koji je dao svojih 100 odsto", sumirao je Šarp utakmicu u Beogradu sa dozom tipične britanske nadobudnosti.

Za dve reprezentacije, istorija je posle ovog meča otišla u različitim smerovima. Engleska je do izbijanja Drugog svetskog rata odigrala još samo jedan meč, šest dana kasnije, pobedivši Rumuniju 2:0 u Bukureštu. Do prvog narednog poraza čekali su osam godina, sve do 1947.

Njihovi igrači tog dana u Beogradu ostvarili su zapažene karijere što pre, što posle Drugog svetskog rata. Mnogi od njih su služili u vojsci tokom rata - Hepgud je bio deo Kraljevskog ratnog vazduhoplovstva (RAF), Kalis je bio instruktor fizičkog treninga u Britaniji i Italiji, Merser je bio narednik, dok je Louton bio stacioniran u Korpusu za fizičku obuku.

Ali reprezentacija Jugoslavije je bila posebna priča.

Reprezentacija kao verna slika Kraljevine

Dok je svetski sukob već počeo te iste godine, Jugoslavija je do aprila 1941. uspevala da bude neutralna. Simbolično, poslednju pobedu reprezentacija Jugoslavije izvojevala je protiv Nemačke, pet meseci pre nego što će Treći rajh započeti bombardovanje Beograda i potom okupaciju zemlje.

Sastav Jugoslavije protiv Engleske ispostavio se kao prava slika države za godine koje su sledile.

Igrači hrvatskog porekla su odmah po napadu Nemačke prešli u Zagreb. Ernest Dubac i Gustav Lehner bili su dvojica Osiječana koji su u to vreme igrali za beogradske Jugoslaviju, odnosno BSK. Po izbijanju rata su prešli u Nezavisnu Državu Hrvatsku, čiju reprezentaciju su i predstavljali.

Dubac je bio deo poslednjeg meča Kraljevine Jugoslavije, odigranog 23. marta 1941, četiri dana uoči sudbonosnog vojnog puča, dok je Lehner čak 44 puta nosio plavi dres, pre nego što će upisati i 12 nastupa za selekciju NDH. Obojica su od 1941. do 1945. igrali za Građanski iz Zagreba.

Bilo je i onih koji su prebegli još dalje, poput Petra Manole. Ovaj half bio je rodom iz Jajca i karijeru je počeo u Slaviji iz Sarajeva. Godinama je potom igrao za BSK, pre nego što je 1942. otišao za Italiju. Tamo je prvo igrao za Lacio, sa kojim je 1943. i osvojio ratno prvenstvo, a u karijeri je igrao i za Napoli i Benevento u Italiji, i Olimpik Lion i Red Star u Francuskoj.

I Frane Matošić je tokom 1942. i 1943. igrao u Italiji, za Bolonju, ali se po izbijanju rata u toj zemlji i prekida prvenstva vratio u svoj Hajduk koji je tokom ratnih godina bio prebačen na ostrvo Vis. Za reprezentaciju Jugoslavije nastupao je sve do 1953. godine.

Sa druge strane, srpski igrači imali su različite sudbine. Perlić je dva puta bio hapšen tokom rata, dok je Zvonimir Požega preminuo već 1941. i to zbog posledica svog angažovanja u vojsci Kraljevine.

Požega je bio vazduhoplovac i u proleće 1940. sa svojim avionom se srušio u Pančevačkom ritu, gde se celu noć mokar smrzavao. To je ostavilo velike posledice na njegovo zdravlje, oboleo je od "galopirajuće" tuberkuloze, od čega je naredne godine i preminuo.

Aleksandar Petrović, centarfor reprezentacije, ostao je bez najboljih igračkih godina usled rata, a ubrzo posle meča sa Engleskom bio je strelac u porazu 2:1 od svetskih šampiona Italije. Ostalo je zabeleženo da mu je tom prilikom beogradska publika skandirala "Naš Aca bolji nego Meaca", legende italijanskog fudbala koji je baš u to vreme nosio dres "azura".

Tu su bili i Prvoslav Dragićević, posle rata odličan trener koji je tokom 50-ih vodio Olimpijakos do tri titule prvaka Grčke, kao i legendarni Đorđe Vujadinović, jedan od najboljih jugoslovenskih igrača između dva rata - učesnik prvog Mundijala u Montevideu i bankarski službenik koji je morao da troši godišnji odmor kako bi mogao da odsustvuje s posla zarad igranja za reprezentaciju.

Kao što to na ovim prostorima obično biva - umesto da pobeda nad, za mnoge, još uvek najboljom selekcijom sveta bude zamajac za velika dela, trijumf Jugoslavije nad Engleskom ostao je samo poslednji bljesak fudbala u monarhiji i najava početka kraja.

Ta pobeda ostala je u nekom drugom, davno zaboravljenom vremenu. Kao podsetnik da ne mora sve da bude tako crno.