Sport
Fudbal ne igraju imena na papiru
Šest vezanih svetskih prvenstava u fudbalu, zemlja u kojoj živimo nije uspela da ostvari bilo kakav zapaženi rezultat na najvećem takmičenju u ovom sportu. Za razliku od trenutaka kada se nismo ni plasirali (2002. i 2014.), ili kada smo izgledali potpuno dezorijentisano (2006. i 2018.), ovoga puta se činilo da će biti drugačije, da će izabranici Dragana Stojkovića Piksija opravdati kvalitet i euforiju, te biti bolji od prethodnih neuspešnih selekcija. Realnost je ipak bila drugačija...
Na velika, čak ogromna vrata, Srbija je otišla u Katar na Svetsko prvenstvo u fudbalu, najveću sportsku smotru posle Olimpijskih igara.
Od prvog dana od kako je funkciju selektora preuzeo Dragan Stojković Piksi, moglo se primetiti nešto drugačije, nešto sveže, novo i za promenu – zdravo.
Veliko ime, legenda i autoritet kakav jeste, Dragan Stojković je želeo konce reprezentacije u svojim rukama, a ne u rukama funkcionera, menadžera, advokata, ekonomista i navijača.
Oko sebe je okupio tim ljudi kojima veruje, koji će biti uz njega u jednoj velikoj rekonstrukciji fudbalske reprezentacije Srbije.
Prvi put posle dugo vremena, delovalo je da nešto ima smisla, da se znaju uloge, da se znaju pravac, igra, kadar i stil fudbalske reprezentacije Srbije.
Period od više od godinu dana, Piksi je koristio kako bi krojio jednu fudbalsku porodicu i usmeravao je na put kojim je mislio da treba ići.
Korak po korak, "orlovi" su izgledali iz dana u dan sve bolji i jači, sticali samopouzdanje, koje u sportu može činiti više od 50 odsto presudnog faktora.
Vremenom, došlo se do onog najbitnijeg.
Srbija je rutinski pobeđivala one slabije od sebe, timskim i individualnim kvalitetom lomila one jednake sebi i na kraju – parirala i iznenađivala one na papiru znatno jače.
Kvalifikacioni ciklus, a potom i partije u Ligi nacija, dali su za pravo Stojkoviću i njegovim "orlovima" da se ponovo osete bitnim, da se Srbija opet oseća kao fudbalska nacija koje se treba plašiti i koju ne želite na svom putu.
Čak ni poprilično teška grupa, nije poljuljala samopouzdanje i euforiju, jer smo sa razlogom tvrdili da smo kvalitetniji od Kameruna, ali i Švajcarske, protiv koje smo imali i dodatne motive.
Međutim, prikazane partije na Mundijalu u Kataru bila su sušta suprotnost onoga što je najavljivano i očekivano.
Sva ona euforija, loženje, maštanje i nadanje, ugasila su tri hladna tuša koja je Srbija doživela u Dohi.
Veliki problem svega toga je što tu euforiju nisu kreirali novinari, navijači ili neko treći, već sami akteri, selektor i reprezentativci.
Neposredno pred odlazak u Bahrein na pripreme, a potom i u Dohu na turnir, mogli smo čuti: "Bićemo mi dobri, veoma dobri", "Videće Brazil našu snagu", "Fudbal ne igraju imena na papiru", "Brazil će igrati sa četiri napadača, a ko će onda da im igra odbranu", "Spremni smo, svi koji su pozvani, daće sve od sebe", "Igraće i sa jednom nogom ako treba"...
Ploča je brzo promenjena na: "Nismo spremni, imamo velikih kadrovskih problema", "Pravimo početničke i nedopustive greške", "Žao mi je što nisam mogao da izvedem najbolji sastav", "Pokazalo se da i druge reprezentacije imaju kvalitet", "Brazil i Švajcarska su zasluženo pobedili", "Naš maksimum nije bio dovoljan", "Da sam odbio da pozovem nespremne igrače, nastala bi revolucija"...
Utisak je da, ako su svi bili svesni u kakvom se fizičkom stanju nalaze naši fudbaleri, a selektor je izjavio da je već u Bahreinu to bilo poznato, "orlovi" nisu morali sami sebi da stvaraju dodatni pritisak, pričaju kako će biti jači od toga ili bilo kog problema.
Daleko od toga da su se na kraju tražili izgovori i alibiji, pošto su selektor Stojković i njegovi izabranici priznali da nisu bili kakvi su hteli i pošteno čestitali protivnicima na pobedi i remiju.
Nažalost, možda i najgori utisak nakon tri utakmice u Kataru, jesto to što je Srbija zasluženo eliminisana, ne zbog sudijskih grešaka, ne zbog povređenih i nespremnih igrača, nego zbog svojih partija, svog nastupa, svoje igre.
Govorilo se nakon eliminacije i da "se pokazalo da se ne može ostvariti uspeh kada si desetkovan", ali mnogi se ne bi složili sa tim.
Možda upravo tako ne misli i taj Kamerun, koji je sat vremena pred utakmicu sa Srbijom, ostao bez prvog golmana i druge najveće zvezde tima, pa uprkos tome osvojio bod. Ili Švajcarska, koja je protiv Srbije, napadački najpotentnije selekcije na Mundijalu, takođe igrala sa rezervnim golmanom.
Šta bi tek trebalo da kažu Senegalci, koji su u osminu finala prošli bez Sadija Manea, ili Francuzi koji su kvalitet opravdali i bez Karima Benzeme, Pola Pogbe, Ngoloa Kantea, Kristofera Nkunkua i Presnela Kimpembea, ili Holanđani koji su igrali u kombinovanom sastavu sve tri utakmice.
Nije problem našeg tima ležao u tome što Filip Kostić, Aleksandar Mitrović, Saša Lukić, Ivan Ilić, Dušan Vlahović nisu bili 100 odsto spremni, već to što, ma ko na terenu bio, Srbija nije igrala svoju igru, nije pokazala karakter i partije iz kvalifikacija.
Što su sva tri rivala olako dolazila u šanse, što je delovalo da je protivnik uvek kondiciono i fizički daleko bolji, što je sav fokus bio na napadu, a odbrana bila ta koja je zakazala u toj meri da smo primili osam golova (isto koliko Kamerun, Švajcarska i Brazil kombinovano), a da je Vanja Milinković-Savić bio golman sa najviše intervencija u grupnoj fazi Mundijala.
Što ne samo da nije pokazana snaga protiv Brazila, već potpuno suprotno – nemoć. Što nismo mogli da odbranimo vođstvo od 3:1 protiv Kameruna i 2:1 u duelu sa Švajcarcima.
I na kraju, što smo pravili nedopustive greške, koje smo po ko zna koji put skupo platili.
Nisu srpski navijači i ljubitelji fudbala očekivali da zaista osvojimo Svetsko prvenstvo, ma koliko to maštali.
Sve što su želeli, jeste da bar jednom Srbija opravda kvalitet igrača koji su vedete i udarne igle u timovima kakvi su Ajaks, Juventus, Fulam, Lacio, Torino, Fjorentina, a onda i da se ta, "nikad bolja atmosfera" u svlačionici, prenese i na teren i donese realne rezultate i barem prolazak iz grupe.
Umesto toga, realnost je bila drugačija, a ona kaže da je Srbija u Kataru odigrala lošiji Mundijal i osvojila manje bodova od turnira u Rusiji i Južnoj Africi, te da je renesansa i harmonija koja je došla sa Draganom Stojkovićem, donela isto, ako ne i manje od prethodnih debakala.
Izgledalo je da će biti bolje, izgledalo je da će biti drugačije, perspektivnije i napokon uspešnije. Nažalost, epilog je bio isti.
Na kraju, daleko od toga da bi promena na mestu selektora donela neki boljitak i bila pravi potez.
Srbija po prvi put nakon dužeg vremena mora da počne da veruje u kontinuetet, da veruje u zamisao Dragana Stojkovića, da veruje igračima kada kažu da nikad nije bilo bolje u reprezentaciji, da veruje da će biti bolje i da će početi da se preuzima odgovornost.
Reprezentativni točak se pokrenuo i nikako ga ne treba zaustavljati, već naučiti iz svojih grešaka, priznati ih i napredovati.
Sledi odlična prilika da vidimo Srbiju na Evropskom prvenstvu, prvi put posle više od 20 godina, pa će taj kvalifikacioni ciklus, kao i onaj za naredni Mundijal, biti prava prilika da nas naši fudbaleri napokon nekad i obraduju.
