Sport
Jugoslavija na 10 minuta od krova Evrope: Kako je varljivo leto '68 zavaralo Džaju i drugove
Ako su već na putu do finala u Rimu – jer svi putevi ionako vode u večni grad – pobedili i prvaka i viceprvaka sveta, zašto onda baš Jugosloveni ne bi mogli da osvoje trofej koji bi ih poslao u besmrtnost? Valjda ima nečeg istinski "našeg" da ne sletimo tamo gde smo bili viđeni da letimo. Jugoslavija do destinacije Besmrtnosti nije stigla, jer im je "presedanje" u Rimu preselo jednom za svagda
Fudbalska reprezentacija Srbije na Evropskom prvenstvu u Nemačkoj zabeležiće prvi nastup na kontinentalnom šampionatu posle 24 godine, a tek drugi u poslednjih 40 godina. Nijedan od tih turnira nije se završio slavno.
Davne 1984. godine, Jugoslavija – u čijem timu je bio i tinejdžer Dragan Stojković – zabeležila je sva tri poraza u grupnoj fazi, uključujući i debakl 5:0 protiv Danske. Čekalo se 16 godina, u koje su stali i raspad SFRJ i sankcije, pa da SR Jugoslavija nastupi u Belgiji i Holandiji 2000. godine.
Od tada i onih traumatičnih 1:6 protiv Holandije, naša selekcija nije igrala na Euru i nade su navijača u Srbiji i okolnim područjima sa srpskim življem da će "orlovi" konačno uspeti da se pokažu u pravom svetlu.
Ali u analima prvenstava Evrope ostaće zapisano da je Jugoslavija svojevremeno bila na 10 minuta od osvajanja pehara.
Tog varljivog leta '68, Jugoslovene je zavaralo vođstvo od 1:0 u finalu Evropskog prvenstva protiv domaćina Italije. Zavarao ih je osećaj da posle pobeda nad svetskim šampionima i vicešampionima, mogu da stave ruke na pehar Anrija Delonea, pehar koji su do tada podizali samo Sovjetski Savez i Španija.
Let Jugoslovena u besmrtnost ličio je na avionska putešestvija kakva su tih godina bila uobičajena – sa problemima i pre poletanja, puni turbulencija, a na kraju i prinudnim sletanjem.
Jugoslavija do destinacije Besmrtnosti nije stigla, jer im je "presedanje" u Rimu preselo jednom za svagda.
Ma kakvi Bekenbauer i Gerd Miler, mi imamo Skoblara!
U Evropi poznih šezdetih nije bilo toliko zemalja koje su mogle da učestvuju u kvalifikacijama za završni turnir kao što je slučaj danas. I dok se na modernim prvenstvima Evrope takmiče 24 selekcije, tada je samo 31 reprezentacija učestvovala u kvalifikacijama.
Jugoslavija je dobila tešku grupu, jedinu sa tek tri selekcije – Albanija je bila već prežaljeni rival, ali za jedino mesto koje vodi u četvrtfinale, "plavi" su morali da igraju protiv Zapadne Nemačke.
Samo pobednik te krnje grupe išao je među osam najboljih, a kada je u proleće 1967. Zapadna Nemačka razbila Albaniju u Dortmundu 6:0, bilo je jasno da će selekcija Rajka Mitića imati veliki izazov pred sobom.
Posle uvodnog meča u kvalifikacionoj grupi 4, na kojem je Gerd Miler postigao četiri pogotka nesrećnim Albancima, Jugoslavija je ugostila Zapadnu Nemačku u Beogradu.
Selekcija Helmuta Šona bila je svetski vicešampion, nakon poraza u spektakularnom finalu Mundijala u Engleskoj '66. Među stativama imali su neponovljivog Sepa Majera, u srcu odbrane "Kajzera" Franca Bekenbauera, a u napadu gol-mašinu Milera.
Istina, Šon nije mogao da računa na defanzivca Uvea Zelera zbog povrede, ali je debi protiv Jugoslavije dobio Berti Fogc, koji će na kraju skupiti 96 nastupa u dresu sa državnim grbom.
Zapravo, ovaj tim Zapadne Nemačke će u godinama koje su sledile izrasti u jedan od najdominantnijih timova koje je Evropa do tada podarila, ujedinivši evropsku i svetsku krunu trijumfima 1972. i 1974. godine. Uz to, treće mesto na Mundijalu '70 bilo je najava velikih rezultata.
No, sve to je još moralo da sačeka. Sećanja na svetske ratove u to vreme još su bila sveža, naročito onaj drugi, a Nemci se ni ovog puta nisu lepo proveli u Beogradu.
Uprkos svim očekivanjima, Jugoslavija je 3. maja 1967. savladala Nemce 1:0. Pogodak odluke bio je delo Josipa Joške Skoblara, tada golgetera Olimpika iz Marselja, a nekada perjanice OFK Beograda.
Skoblar je u 64. minutu pobegao Fogcu i matirao Majera posle dodavanja Radoslava Bečejca, igrača ljubljanske Olimpije koji je bio član Partizanovih "beba" iz '66.
Tek posle Skoblarovog gola su Nemci zaigrali osetno ofanzivnije, ali kada se Gerd Miler u 75. minutu povredio u sudaru sa golmanom Ilijom Pantelićem, gosti su ostali demoralisani i, naposletku, poraženi. To je bio i poslednji poraz Nemaca protiv neke naše selekcije u zvaničnim utakmicama sve do Svetskog prvenstva 2010. godine.
Desetak dana kasnije, "plavi" su u Tirani bez većih problema pobedili Albaniju 2:0 i zaposeli prvo mesto u grupi. Dvostruki strelac bio je Slaven Zambata, napadač Dinamo Zagreba.
Ali nije sve moglo da prođe baš tako glatko. Kada je Jugoslavija oktobra 1967. gostovala kod Zapadne Nemačke u Hamburgu, bilo je očekivano da će ih čekati težak posao. Zambata je na početku drugog poluvremena izjednačio na 1:1 posle ranog pogotka Johanesa Lera i taj rezultat pogodovao je "plavima".
Držala se Mitićeva ekipa, ali do 20 minuta pred kraj, kada su usledili pogoci Milera i Zelera za 3:1 i povratak Nemaca na čelo tabele. I jednima i drugima preostale su još samo utakmice protiv Albanije – Jugoslavija je igrala prva i u novembru slavila 4:0 na stadionu "JNA". Strelci su bili Ivica Osim dva puta, kao i po jednom Edin Sprečo i Vojin Lazarević.
Za sve se pitala Zapadna Nemačka, a Jugoslavija se nadala čudu. Kada su Nemci istrčali na teren u Tirani, tamo nije bilo ni Zelera, ni Bekenbauera, ni Milera, ni Sepa Majera. Promenjeni sastav trebalo je da bude dovoljan za nejake Albance. Ipak, Jugoslavija je svoje čudo dobila tog decembra.
Albanija je odolela Nemcima i izvukla remi 0:0, taman toliko da pošalje "plave" u četvrtfinale, a svetske vicešampione ostavi u čudu. Bio je to prvi i do danas jedini put da Nemci nisu prošli kvalifikacionu grupu za neko veliko takmičenje.
"Kreće 'Hej Sloveni', a ja lebdim – unesrećili smo Francuze!"
Osam pobednika grupa plasiralo se u četvrtfinale, a žreb je Jugoslaviju spojio sa Francuskom. Iako tada još uvek nisu bili sila kakva su u međuvremenu postali, Francuzi su imali snažan tim – među stativama je bio Marsel Obur, u odbrani Žan Baeza i Žan Đorkaef (otac Jurija Đorkaefa), a u napadu Fleri di Nalo.
Utakmice rezervisane za april '68 odlučivale su ko će na završni turnir, a prvi meč na "Velodromu" u Marselju bio je tvrd i bez pogodaka sve do 68. minuta.
Vahidin Musemić, slavni golgeter Sarajeva, doneo je prednost Jugoslaviji, a Di Nalo je desetak minuta kasnije izjednačio na 1:1 i ostavio sve otvoreno pred revanš u Beogradu.
Uzvratna utakmica, međutim, nije bila ni približna ovoj prvoj. Nju je obeležio debitant u dresu Jugoslavije, tada 22-godišnji Ilija Petković.
"Kada neko dođe u reprezentaciju iz OFK Beograda, pa još ja iz Knina koji nikada nisam bio selektiran u mlađim timovima, to je bio poklon neviđenih razmera. Sada to treba da se opravda. I u ono vreme nije bilo štampe baš kao danas, interneta i toga, pa niste mogli da detaljno pratite fudbal u svetu", pričao je Ilija Petković autoru ovih redova u životnom intervjuu za "Nedeljnik".
"Pita mene Rajko (Mitić): 'Jel ti znaš protiv koga mi sutra igramo?' Kažem ja: 'Znam, protiv Francuza.' – 'A jel ti znaš ko je Di Nalo?' – 'Ne znam.' – 'A jel znaš ko je Lakomb?' – 'Ne znam.' – 'Znaš ko je Obur?' – 'Ne znam, ja njih ne znam, samo znam da ću sutra dati dva gola i da završim taj posao'. A maser u reprezentaciji je bio i maser OFK Beograda Raki Aranđelović. Oni su njega zvali da pitaju da ja nisam možda udaren kad sam dao takav odgovor. Raki mi to priča sutradan, kaže pitali su me šta si to pričao. Kaže Raki: 'Ja sam njima rekao da ti tako stvarno misliš'. Sutradan stadion pun, svira se himna i mislim da sam stajao 15 centimetara od zemlje. Nisam dodirivao zemlju, jedva sam čekao da utakmica počne. I u trećem minutu povedemo mojim golom, posle sam dao još jedan. Unesrećili smo ih ovde 5:1."
I zaista, nošeni Petkovićevom energijom na krilu, "plavi" su briljirali.
Već u 13. minutu Musemić je duplirao prednost, a Džajić minut kasnije povisio na 3:0 pre isteka četvrt časa igre. Posle drugog pogotka Petkovića, Di Nalo je smanjio zaostatak, da bi Musemić drugim golom u finišu meča postavio konačan rezultat.
Jugoslavija se po drugi put plasirala među četiri najbolja tima Evrope iz ukupno tri pokušaja.
Ono kad je Džaja srušio prvake sveta
Na završnom turniru je sve prštalo od kvaliteta. Sovjetski Savez je lako prošao kvalifikacije, a onda u četvrtfinalu protiv Mađarske nadoknadio zaostatak od dva gola i pobedom 3:0 u revanšu prošao dalje. Sovjeti su bili prvi evropski šampioni, kao i finalisti na drugom izdanju turnira 1964.
Italijani su u kvalifikacijama bili još dominantniji, da bi u četvrtfinalu i oni morali u revanšu da "vade fleke". Posle poraza 3:2 u Bugarskoj, u Napulju su slavili 2:0.
Uz njih, na završni turnir stigli su i svetski šampioni. Engleska je u britanskoj kvalifikacionoj grupi završila ispred Škotske, Velsa i Severne Irske, a u četvrtfinalu su dva puta pobedili tada aktuelne prvake Evrope, Špance – 1:0 i 2:1.
Žreb je hteo da baš Englezi budu rivali Jugoslavije, ali tom polufinalu u Firenci prethodilo je ono u Napulju.
Italija je igrala protiv Sovjetskog Saveza gde posle 90 minuta nije bilo golova. Ostalo je 0:0 i nakon produžetaka, a kako u to vreme još nije postojalo izvođenje jedanaesteraca, o pobedniku se odlučivalo – bacanjem novčića.
Iako zvuči neverovatno, Italijani su kao po običaju bili miljenici sreće i po sistemu "pismo ili glava" prošli u veliko finale. Sovjeti su iako neporaženi morali da igraju za treće mesto.
Iste večeri, 5. juna, u Firenci je domaća publika iščekivala rivala za veliko finale. A na terenu, ne zna se ko je zvučnije ime.
Engleze predvodi kapiten Bobi Mur, među stativama je Gordon Benks, u napadu Bobi Čarlton. Ali da su i svetski šampioni bili obazrivi protiv mladog i poletnog tima Jugoslavije pokazala je njihova startna postava sa dva defanzivna vezna igrača kojima je zadatak bio da "kvare" igru.
Istina, bili su Englezi bez povređenih Džefa Hirsta i Nobija Stajlsa, ali i britanski mediji su meč najavljivali naslovima "Engleska strahuje od poraza".
Sa druge strane, za Jugoslaviju su pored Džajića, Petkovića i kapitena Fazlagića igrali i Dragan Holcer, Blagoje Paunović, Ivica Osim i Musemić. Ispostavilo se da sva ta zvučna imena na obe strane nisu donela kvalitetan fudbal.
Susret je obeležila praktično tuča tokom 90 minuta, pošto je sudija Ortiz iz Španije svirao čak 49 faulova. Norman Hanter – defanzivac Lidsa, tima tih godina omraženog zbog grube igre – povredio je Osima u prvom poluvremenu, dok je i Džajić dobio jedan nezgodan start s leđa.
Alan Bol je prvi imao šansu u meču u kom one nisu tako često dolazile, kada je pogodio prečku posle pola sata, dok je volej udarac Bobija Čarltona završio preko prečke Pantelićevog gola.
I u drugom poluvremenu je bilo više udaranja i fauliranja nego prilika, ali dva minuta pre kraja meča, dogodio se magičan trenutak. Duga lopta iz dubine završila je u šesnaestercu Engleske, pravo na grudima Dragana Džajića, koji se u prijemu rešava svog čuvara i potom matira Gordona Benksa za veliko slavlje Jugoslovena. Momenat inspiracije najvećeg jugoslovenskog fudbalera bacio je prvake sveta na pleća.
Kasno vođstvo "plavih" razbesnelo je Alana Mulerija, koji je šutnuo Dobrivoja Trivića, člana legendarne generacije igrača Vojvodine koja je 1966. postala prvak Jugoslavije. Zbog toga, Muleri je dobio čast da bude prvi isključeni igrač na nekoj utakmici Evropskog prvenstva i prvi u istoriji reprezentacije Engleske koji je zaslužio tu kaznu.
Na 10 minuta do evropskog trona – tad, pa možda više nikad
Finale je bilo zakazano za 8. jun na "Olimpiku" u Rimu. Italijani su bili bez povređenog Rivere, dok je Macola ostao na klupi. Domaća selekcija je dominirala u ranijoj fazi meča, preko udaraca Đorđa Ferinija i kapitena Đakinta Faketija.
I Anđelo Domengini je imao dobru šansu kada je njegov udarac butinom otišao pored gola, da bi u 39. minutu Dragan Džajić nasuprot toku igre doneo prednost Jugoslaviji.
Trivić je prodro po desnom boku i centrirao, tamo je Džajić isprva loše primio loptu, ali je bio dovoljno brz i spretan da je ćušne i matira istrčalog Dina Zofa – 1:0.
Na početku drugog poluvremena, opet je Džajić bio u šansi, ali je Zof ovog puta bio siguran, dok je Mirsad Fazlagić pred golom Jugoslavije uspeo da izbije loptu nakon šanse u kojoj se našao Pjetro Anastasi.
Poslednju pravu šansu da Jugoslavija potvrdi pobedu i odvede je u Besmrtnost imao je Musemić. Nizak centaršut Džajića golman Zof je uspeo da izbije, ali je lopta pala pred noge Musemiću koji je umesto da šutira ka praznom golu rešio da doda loptu, prokockavši veliku priliku za drugi pogodak.
A onda, sa 10 minuta do penjanja na krov Evrope, Jugoslavija je opet stala kada je bilo najvažnije. Kao u tri uzastopna finala Olimpijskih igara, kao u polufinalu Mundijala protiv Čehoslovačke '62, uostalom, kao i Partizan protiv Real Madrida u finalu Kupa šampiona '66.
Blagoje Paunović faulirao je Đovanija Lodetija malo ispred šesnaesterca Jugoslavije, a Anđelo Domengini, legendarni prvak Evrope sa ekipom Intera, znao je tačno šta želi da uradi. Poslao je razoran udarac, svom silinom, proguravši loptu "kroz" živi zid Jugoslovena, zakucavši je u mrežu pre nego što je Ilija Pantelić mogao da reaguje.
Meč je otišao u produžetke, ali u dodatnih 30 minuta nije bilo golova, pa je novi susret bio zakazan za dva dana kasnije na istom mestu. Prvenstvo Evrope '68 bilo je i ostalo jedino na kojem su igrana dva finala.
Putovanje u Besmrtnost – otkazano
Druga utakmica, pak, bila je kobna po Jugoslaviju. Emotivno i fizički ispražnjeni, ovog puta bez povređenog Ilije Petkovića na krilu, "plavi" su ostali praznih šaka.
Neponovljivi Luiđi Riva se vratio u napad posle povrede kolena i u 12. minutu je doveo Italiju u vođstvo iz situacije u kojoj su igrači Jugoslavije tražili ofsajd. Zastavica je ostala dole, a selekcija Rajka Mitića nije uspela da se oporavi.
Pjetro Anastasi je u 31. minutu duplirao prednost nakon što je sam sebi podigao loptu na volej – 2:0. U nastavku su Italijani još jednom zatresli mrežu, u akciji Rive i Anastasija, ali su obojica bili u ofsajdu. Pantelić je potom ispustio jedan centaršut, ali je Rivin udarac otišao preko prečke.
Bila je to sasvim drugačija utakmica od one prve, koja će i 50 i više godina kasnije ostati turobni spomenik na najbolju šansu neke naše reprezentacije da osvoji veliki trofej.
"Da budem iskren, nismo zaslužili da u toj utakmici odigramo nerešeno", sportski je priznao Dino Zof komentarišući kasno izjednačenje u prvoj finalnoj utakmici. "Ali drugi meč smo definitivno zaslužili da pobedimo, odigrali smo savršeno."
Sa Fazlagićem, Osimom i Džajićem u idealnom timu prvenstva, reprezentacija Jugoslavije je iz Rima poletela za Beograd.
Putovanje u Besmrtnost je otkazano. Možda i zauvek.
