Sport
Čekajući Godoa, ili: Hoće li se fudbal konačno vratiti kući?
Pomalo je neobično, a svakako neracionalno i suludo, uporno smatrati favoritom reprezentaciju koja u istoriji fudbala ima jedan jedini (značajan) trofej
Fudbal ima tu moć, među svim ostalim zadenutim u svojim štucnama – briše zdrav razum i dopušta emocijama da kreiraju svoj univerzum.
Nema boljeg primera za taj čudan, magični svet od Engleske.
Kolevku fudbala, kako to ponosno ističu na Ostrvu, omiljeno dete je, izgleda, preraslo dok još nije ni prokmečalo pošteno, a roditelji željno iščekuju povratak svake druge godine.
Odbeglo čeljade je jednom svratilo da se javi, ali je prošlo od tada gotovo šest decenija.
Roditelji i mnogobrojna rodbina, svakog drugog leta su ubeđivali sebe da je to ta godina. I uvek je to ta generacija, uvek je sad ili nikad. I uvek je – nikad.
Ali je, isto tako uvek, tu negde. U blizini – prođe ulicom, tek da podgreje nade o povratku. Dete, sada već odraslo (ali je roditeljima dete uvek dete), najbliže domu bilo je 2020. godine, kada je pokucalo na vrata rodne kuće, ali nije napravilo taj ključni korak preko praga.
"Dan mrmota", Englezi zarobljeni u 1966. godini
Ponekad, u nedostatku bilo kakvog reprezentativnog uspeha, čini se da su Englezi zarobljeni u 1966. godini.
Alf Remzi je, sa svojim igračima (Bobi Mur, Bobi Čarlton, Gordon Benks...) doneo Engleskoj titulu svetskog šampiona.
Niko nije mogao da pretpostavi ni da nasluti, da će to decenijama biti jedini trofej za fudbalsku naciju kakva je Engleska.
Od tog turnira koji je igran u njihovom dvorištu, pa sve do 2016. godine, kada je na klupu seo Garet Sautgejt, Englezi su samo jednom bili četvrti na svetu, a dva puta treći u Evropi.
Najviše bole neuspesi sa kraja prošlog i početka ovog veka.
Premijer liga je preuzela primat od italijanske Serije A, postala je najbolje i najgledanije takmičenje, reprezentaciju su činile najveće zvezde fudbala, ali se svaki turnir završio prerano.
Vejn Runi, Dejvid Bekam, Džon Teri, Frenk Lampard, Pol Skols, Stiven Džerard, Rio Ferdinand...
Lista igrača koji nikada ništa nisu učinili sa reprezentacijom je neverovatna.
Ali, uprkos neuspesima i razočaranjima tokom godina, euforija je uvek bila identična – uvek se ide na titulu, uvek su favoriti i "uvek se fudbal vraća kući".
Garet Sautgejt je seo na klupu nacionalnog tima 2016. godine.
Nekadašnji fudbaler Kristal Palasa, Aston Vile i Midlsbroa i bivši reprezentativac Engleske, prihvatio se nezahvalnog, ali prestižnog posla selektora.
Zapravo, ne bi bilo nepošteno reći da mu je takav posao, spletom čudnih okolnosti, upao u krilo.
"Big Sem" Olardajs se povukao sa mesta selektora nakon samo jednog meča, zbog optužbi za korupciju, pa je Sautgejt, tada na mestu selektora mladog tima, "uskočio" kao privremeno rešenje.
Privremeno je ubrzo postalo stalno rešenje, pa je Sautgejt započeo, neočekivano, dug mandat na klupi.
Mandat koji će obeležiti i najduži niz bez poraza – 22 utakmice (od 18. novembra 2020. do 29. marta 2022).
Penal od povratka kući
Sautgejt je odveo Englesku na Svetsko prvenstvo 2018. godine u Rusiji.
Odličan nastup završen je u polufinalu, gde ih je pobedila Hrvatska nakon produžetka.
Poverenje u selektora je ojačalo, pa je Engleska bez previše potresa dočekala naredno takmičenje – Evropsko prvenstvo 2020. godine, na svom terenu.
Grupu je završila sa dve pobede i jednim remijem, kao prvoplasirana, bez primljenog gola.
U osmini finala je pala Nemačka – 2:0, a u četvrtfinalu Ukrajina (4:0).
U polufinalu su primili prvi gol na turniru, ali su pobedili Dansku nakon produžetka, rezultatom 2:1.
Krcat "Vembli" je živeo za finale – Engleska je igrala sa Italijom za titulu šampiona.
Početak kao iz snova – Luk Šo je u drugom minutu doneo prednost Englezima, koji su konačno mogli da osete miris trofeja.
Bio je bliži nego ikada pre.
"Vembli" je proključao, trgovi širom Ostrva su se tresli, članovi kraljevske porodice su skakali u loži. Euforija je opila sve. Sve osim Sautgejta.
Nije se dao u to kolo selektor Engleske, pa je gol proslavio kratko – stisnutom pesnicom i uz stidljivi aplauz, a na licu mu se nije videlo olakšanje.
Štaviše, znao je protiv koga igra.
A Italijani su pritiskali. Sve jače i sve češće.
Sjajno se Engleska branila, sve do 67. minuta.
Italijani su izveli korner, u gužvi se najbolje snašao Leonardo Bonuči i doneo izjednačenje.
Meč je otišao u produžetke, a potom i penale.
Posle dve serije, Engleska je imala gol prednosti.
Sada je pehar bio bliži nego maločas.
Ali su kola onda krenula nizbrdo. Markus Rašford je pogodio stativu, a zatim je Điđi Donaruma zaustavio udarac Džejdona Sanča.
Žoržinjo je propustio priliku da Italiji donese pobedu u petoj seriji, a onda je Bukajo Saka imao šansu da vrati Englesku u meč.
Međutim, Donaruma je još jednom odbranio, rasplakao Saku, njegove saigrače, ali i čitavu Englesku.
Šta Srbiju čeka u prvom meču?
Sa gorkim uspomenama iz finala prethodnog turnira, Sautgejt i Engleska dolaze u Nemačku kao jedni od glavnih favorita.
Možda malo neozbiljno s obzirom na to kakva je istorija, ali gledajući poslednje godine i gledajući igrače u ekipi (što često ume da prevari), onda svakako to i jesu.
Hrabre i pomačo iznenađujuće odluke je doneo Sautgejt kada je pravio konačan spisak.
Između ostalih, otpali su Džerel Kvansa (Liverpul), Kurtis Džons (Liverpul), Hari Magvajer (Mančester junajted), Džek Griliš (Mančester siti), Džejms Medison (Totenhem), a mesta nije bilo ni za Džejdona Sanča, koji je sa Dortmundom igrao u finalu Lige šampiona.
Kada se pogleda samo ko sve nije našao mesto u avionu, jasno je kakvu dubinu i kvalitet ima ekipa Engleske.
A na spisku su:
Golmani: Din Henderson (Kristal Palas), Džordan Pikford (Everton), Aron Ramsdejl (Arsenal).
Defanzivci: Luis Dank (Brajton), Džo Gomez (Liverpul), Mark Guehi (Kristal Palas), Ezri Konsa (Aston Vila), Luk Šo (Mančester junajted), Džon Stons (Mančester siti) Kiran Tripije (Njukasl), Kajl Voker (Mančester siti).
Vezni red: Trent Aleksander-Arnold (Liverpul), Konor Galaher (Čelsi), Kobi Mejnu (Mančester junajted), Deklan Rajs (Arsenal), Adam Vorton (Kristal Palas).
Napad: Džud Belingem (Real Madrid), Džerod Boven (Vest Hem), Ebereči Eze (Kristal Palas), Fil Foden (Mančester siti), Entoni Gordon (Njukasl), Hari Kejn (Bajern), Bukajo Saka (Arsenal), Kol Palmer (Čelsi), Ajvan Toni (Brentford), Oli Votkins (Aston Vila).
Ali, velika je misterija kako će sve to izgledati kada počne prvi meč, koji Engleska igra protiv Srbije.
U poslednjem pripremnom meču, navijači su očekivali goleadu i energičan ispraćaj na Evropski šampionat.
Umesto toga, dobili su šokantan poraz od slabašnog Islanda – 1:0.
Zvižducima je tim ispraćen sa "Vemblija", ali ima vremena do naredne nedelje da se euforija vrati u početno stanje – na maksimum.
Uostalom, i taj poraz može zavarati. Ne samo navijače Engleske, već i srpske fudbalere. Ukoliko Sautgejt ima dobar plan, ako posloži kockice kako treba, ako Belingem bude igrao kao čitave sezone, a Hari Kejn tresao mreže kao u Minhenu, ne bi začudilo da fudbal ove godine, konačno, pređe preko praga.
A opet, ne bi bilo ni previše iznenađujuće ukoliko ponovo krene ka krajnjem cilju, mahne rodbini tek da znaju da je dobro, pa nastavi dalje svojim putem.
