Sport
Želje su jedno, realnost nešto sasvim drugo – vreme je za buđenje iz fudbalskog sna
Hibernacija fudbalske reprezentacije Srbije traje dugo, predugo, a mnogi su razlozi za to. Selektor Stojković, iako je odveo "orlove" na EURO prvi put posle 24 godine, ne uliva poverenje da može da napravi ozbiljan rezultat sa igračima koje ima na raspolaganju. Posle iščupanog boda protiv Slovenije imamo još jednu priliku za povratak u realnost. Ne igrači, ne selektor, već mi koji od nacionalnog fudbalskog tima previše očekujemo
"Nismo imali sreće", "Lopta nije htela u gol", "Nema razloga za brigu"...
Koliko li smo samo puta čuli ovakve izjave iz tabora Srbije, pa ne čudi da su se iste floskule ponovile posle mršavog remija sa Slovenijom u drugom kolu Eura u Nemačkoj.
Činjenica je da je Srbija na "Alijanc areni" imala više prilika za postizanje gola, da je igra u drugom poluvremenu bila znatno ofanzivnija i konkretnija nego u prvih 45 minuta, ali je veliko pitanje koliko je za konačan ishod zaslužna (ne)sreća.
Istina je da Srbija ne igra na nivou koji od nje očekuje uspeha gladna nacija, ali, što je verovatno mnogo važnije, "orlovi" ne igraju na nivou koji bi mogao da donese prolaz u nokaut fazu jednog velikog takmičenja, prvi put u ovom milenijumu.
Pitanje ko je kriv, ukoliko krivac zaista postoji. Lako je upirati prstom iz fotelje – i u igrače i u selektora, ali utisak je da je fudbalska realnost ono sa čim ljubitelji fudbala u Srbiji imaju najveći problem.
Nacionalna selekcija Srbije je daleko od ranga najboljih evropskih reprezentacija. "Orlovi" nemaju ni kvalitet, ni adekvatno taktičko vođenje, da se nose i sa ekipama koje su daleko od krema evropskog fudbala, još manje od njih treba unapred očekivati velika dela.
Sama činjenica da nas na kontinentalnim šampionatima nije bilo 24 godine svedoči o tome.
Vreme je za buđenje, ne igrača, već navijača. Vreme je da shvatimo da nismo fudbalska velesila i da što manje budemo očekivali od nacionalne selekcije, to je veća verovatnoća da ćemo se na kraju radovati postignutim.
Selektor Stojković je u nekim analizama pre početka šampionata ocenjen kao najslabija karika srpskog nacionalnog tima, štaviše, kao najslabiji selektor od dvadeset četvorice na turniru, što se najbolje odrazilo na velikim takmičenjima – Mundijalu u Kataru i sada na EP u Nemačkoj.
Istini za volju, Piksi jeste najuspešniji selektor u istoriji srpskog fudbala – odveo je tim na jedno svetsko i jedno evropsko prvenstvo, kao i u A Ligu nacija, ali čini se da su svi ti uspesi više posledica trenutne motivacije igrača i srećnih okolnosti, nego kvalitetnih fudbalskih igara i kontinuiranog rada.
Po ko zna koji put postavlja se pitanje kako je moguće da igrači koji igraju (ili su igrali) u najboljim evropskim ligama, poneki i u vrhunskim evropskim klubovima, u reprezentaciji ne mogu da daju ono što se od njih očekuje, ili makar ono što je potrebno da se ostvari povoljan rezultat.
A onda kada se uporedimo sa igrom koju su u Nemačkoj do sada prikazale Slovačka ili Rumunija, to nezadovoljstvo kod srpskih navijača se samo pojačava.
Ocene "orlovima" u duelu sa Slovenijom već su podeljene, malo ko je dobio prelaznu, ali ostaje još jedna prilika. Za Srbiju će "avgust", što bi rekli školarci, da se i ocene i opšti utisak o igri srpskog tima poprave biti – utakmica protiv Danske.
