Istina je: Srbija nema kult reprezentacije kao Danska – ali danas je dan da ga stvorimo

Od reportera RT Balkan Nebojše Markovića sa Evropskog prvenstva u Nemačkoj.

Dan uoči utakmice protiv Slovenije, Minhen je bio pun ljudi u belim dresovima, sa slovenačkim zastavama u rukama. Pred meč sa Danskom, slika je bila slična – Danaca i njihovih crvenih dresova bilo je na sve strane.

Za čitav ponedeljak u Minhenu, video sam dva ili tri navijača Srbije u dresu "orlova" ili sa istaknutom zastavom. Jedan od njih bio je tamnoputi Marko, sin Srbina i Jamajčanke, ali osim toga, kao i pred Sloveniju, prisustvo srpskih navijača nije bilo vidljivo.

Naš izbor

Marku je mama iz Jamajke, on nosi dres Tadića i tečno priča srpski: Zbog oca sanja da igra za Srbiju!

Ako pažljivije oslušnete, čućete srpski na svakom koraku.

Naših ljudi bilo je zaista puno, ali gotovo niko od njih ne nosi niti dres niti srpsku trobojku, niko da iz bašta restorana zapeva "onu našu", kao što su to proteklih dana činili bučni Danci. S našim navijačima, dok ne dođe sam dan utakmice, sve je blaže i tiše, neupadljivo čak.

I to je jedan pokazatelj da Srbija nema kult reprezentacije.

Žao mi je što moram da se poslužim tom floskulom, ali proteklih sedam dana u Minhenu mi je potvrdilo tu tezu.

Naš izbor

Ovo je sastav Srbije za utakmicu decenije: Piksi odlučio - jedna promena, da "orlovi" polete!

Danaca je u njihovim dresovima bilo gde god se okrenete ili u kom god smeru da krenete. To su čitave porodice obučene u crveno, to su i veće grupe drugova koji samo čekaju da im priđete da uzviknu "Denmark, Denmark". Isto je s njima bilo i u nedelju kada su mene i Srbiju "terali kući".

U neformalnim razgovorima, rekli su mi da se podrazumeva da su svaki dan u dresu reprezentacije, da žele da se vidi odakle su došli i koga podržavaju.

Jedan momak sa kriglom piva u ruci je dobacio da bi u dresu Eriksena išao i na posao da je to prihvatljivo. Ako bi nekim čudom ispali sa Eura u grupnoj fazi, Danci uglavnom odgovaraju podižući ramena, u stilu "šta da se radi". Dakle, sve je to normalno.

Kod nas to sve mnogo više zavisi od rezultata.

Ne znam da li zato što Srbija nije ostvarila veći uspeh već dosta dugo ili nam nešto drugo fali.

Naš izbor

Danci se ne plaše Srbije i teraju nas kući – ali sve se menja kad im spomenete '92!

Možda je i zato što smo najžustriji kritičari reprezentacije, kao da smo naviknuti na polufinala Mundijala, pa nam nikad ništa nije dovoljno dobro. Možda smo i previše skloni da idemo iz krajnosti u krajnost.

Ali jasno je svima da će Minhen u utorak ponovo biti obojen srpskim trobojkama i da će se opet oriti pesme od kojih nam svima uzavre krv. Znam i da ću još jednom moći da rame uz rame sa 30.000 ljudi zapevam "Bože pravde" i osetim naboj kakav je teško predočiti tastaturom.

To je dobra osnova da baš danas dovršimo "izgradnju" kulta reprezentacije. Da ovaj 25. jun više ne pamtimo po 1:6 i danu kada je razbijena Jugoslavija, da taj datum postane sinonim za konačnu "osvetu" Dancima. Samo još fali da "orlovi" izgaranjem na terenu stignu do pobede.

Onda će Srbi verovati da mogu i Nemci da padnu.