Piksi poveo Srbiju u tuču i vezao joj ruku: Ne može "na priču" kad ekipa počinje iz minusa

Od reportera RT Balkan Nebojše Markovića sa Evropskog prvenstva u Nemačkoj.

Za to vreme, Srbija ponovo pakuje kofere posle tri utakmice. Ovog puta i posle samo dva boda i jednog postignutog pogotka.

Emotivni Tadić: Zaslužio sam bolji tretman, ako nešto kažem onda bude "ubio čoveka"

Izuzetno mršavo, za grupu u kojoj se nijedna ekipa nije proslavila "igrajući" fudbal. I tako smo, pored samo četiri pobede u 11 utakmica u ovom ciklusu (osam u kvalifikacijama i tri na Evropskom prvenstvu), do poslednjeg minuta bili u igri za prolaz dalje.

Nismo, jer se Srbija mučila tamo gde je ne tako davno bila najjača - u napadu. Tom mučenju nije pomoglo ni što je selektor Dragan Stojković svojim odlukama vezivao ruku timu koji je pošao u "tuču".

Piksijeva Srbija uporno počinje "iz minusa"

Konstatacija engleskog kolege novinara da je Piksi na ovom turniru napravio ukupno četiri izmene u poluvremenu utakmica ponovo me je osvestila koliko smo se svi u Srbiji navikli na takav selektorov manevar. A ne bi trebalo.

Jer i ovog puta je Srbija utakmice počinjala "iz minusa".

Slabo otvaranje meča sa Englezima nas je na kraju i koštalo, pošto je to bila jedina pobeda nekog tima u grupi C, a slično se ponovilo i protiv Slovenije. Protiv Danaca je plan bio da se izdrži prvo poluvreme bez promene rezultata, pa da se u nastavku izmenama donese preko potreban pogodak.

Tako se u utorak u poluvremenu sve menjalo iznova, pa su izvedeni centralni i ofanzivni vezni (Nemanja Gudelj i Lazar Samardžić), a uvedeni kreator (Dušan Tadić) i špic (Luka Jović).

Kada je video da mu je ekipa daleko od bilo kakve prave šanse da postigne gol u prvih 45 minuta, Piksi je opet morao da koriguje stvari.

Pominjao je da je čuvao Tadića i Vlahovića jer "meč traje 90 minuta", ali kao da je zaboravio na onih prvih 60. "Orlovi" su u svakom meču izgledali kao da su dobili instrukcije da je samo važno poslednjih 30 minuta.

Ne treba zaboraviti da je to potpuno nasuprot igrama na Mundijalu u Kataru. Tada je ekipa bila odlična u prvih 60 minuta, "imala" rezultat i protiv Kameruna i Švajcarske, da bi u poslednjih 30 ostajali bez ičega.

Kada na dva tako suprotno odigrana turnira osvojite jedan, odnosno dva boda, zaključak je jasan - ne može da se kalkuliše na ovaj ili onaj deo utakmice. Svih 90 minuta je moranje i ništa ne sme da se protraći. A Srbija je sa još jednim lošim turnirom protraćila gotovo čitavu jednu generaciju.

U krajnostima se gubi kompas - ne može čas levo, čas desno

Neretko treneri umeju da navedu "nedovoljno vremena za uigravanje tima" kao razlog za neki slab rezultat, ali u slučaju ove Piksijeve Srbije, ni igrači nisu baš 100 odsto znali šta uigravaju.

Svaka postavka na turniru bila je osetno drugačija od prethodne, svaki Piksijev tim kao da je bio traženje nečega, posle tri i po godine sa manje-više istim igračima na raspolaganju. Pa i reči Dušana Tadića nakon meča, da je ekipa pred utakmicu generacije sastav za meč sa Danskom saznala tek sat i po pre početka, pokazatelj je da se nije radilo planski, već "ad hok".

Zato je i bilo toliko pitanja novinara za igrače da li su bili iznenađeni startnom postavom, u kojoj nije bilo ni Tadića ni Vlahovića ni Milinković-Savića, ni jedinog pravog levog beka u timu, Filipa Mladenovića. Ponovo se tumbalo.

Posle Engleske je Tadić bio vraćen u tim, ali je za Dance opet bio "čuvan" za nešto, šta god to bilo. Mladenović je posle dobre role dobio mesto u timu, pa ga odmah i izgubio, Mijailović je iznenada dobio prve minute na turniru od starta meča sa Danskom i odlično defanzivno uradio posao, ali je dodatno otupio ionako već isuviše tup izbor rešenja u napadačkim akcijama.

Piksiju su navijači povremeno umeli da zamere da previše "osluškuje" šta se priča i pravi poteze koje i navijači žarko žele da vide. Ali izgleda da mu je to više prešlo u ono tipično srpsko, da se ide iz krajnosti u krajnost.

Ništa bolje ne opisuje to "gubljenje kompasa" kao želja selektora da Srbija od startne postave sa četiri centralna vezna (Lukić, Gudelj, Ilić i Mijailović) za petnaestak minuta zaigra sa samo jednim (Lukić, posle Sergej) i čak tri klasična špica.

Očekivano je Srbija tada ponovo bila neizbalansirana, bez igrača koji bi mogli da doture loptu špicevima koji su je tako dugo čekali. Kao da Piksi nijednog trenutka nije znao pravac u kom njegova ekipa treba da ide. Ne može čas levo, čas desno. U tome se i igrači na terenu "izgube".

Mnogo priče o hrabrosti, a malo dela

Nije bilo baš ni sve tako crno u Nemačkoj. Srbija je posle ko zna koliko godina izgledala stabilno u defanzivnoj liniji, sa četvorkom igrača kojima se, kada se podvuče crta, ništa ne može zameriti.

Uostalom, dva primljena gola u 270 minuta nikome nije bilo na pameti kao realna mogućnost pre prvog zvižduka u Gelzenkirhenu. Zahvaljujući Nikoli Milenkoviću i odbrani koju je predvodio, do golova nisu mogli ni Hari Kejn, Fil Foden, Benjamin Šeško, Rasmus Hojlund...

Ali Stojković drugim svojim odlukama nije opravdao svoje reči.

"Nego šta nego da ćemo ići na pobedu? A kako ste drugačije mislili? Nisu oni pali s Marsa ili lete, pa da ne možemo s njima", pričao je o Dancima.

Govorio je i da će Srbija biti hrabra, ali kao da je njemu toga nedostajalo.

Ako je već prvo poluvreme protiv Slovenije bilo protraćeno, nije i protiv Danske moralo da bude toliko "ziheraško" - zašto sebe ograničiti na drugih 45 minuta u kojima se ide po pobedu?

Kada je povlačio poteze izmenama, išao je "grlom u jagode" i ponovo otežavao timu. Izbio je balans, što se videlo po igri sa jednim vezistom i tek sporadično ubačenom loptom ka napadačima.

Dugi periodi bez konkretnih napada, oslanjanje gotovo isključivo na duge lopte i centaršuteve, kao i mršavih 1,82 "očekivana pogotka" na tri meča (izračunatih na osnovu stvorenih prilika) pokazatelj su da u napadačkoj igri Srbije nije bilo ničeg hrabrog.

Sada ostaje da se vidi u kom smeru će stvari teći od jeseni, kada počne Liga nacija, pred mundijalske kvalifikacije 2025.

Pa da probamo ubuduće da ne otežavamo sebi. Ionako smo već odavno svesni da ne pripadamo nivou evropskog fudbala kakvom se decenijama nadamo.