Digli glas slovenački intelektualci i teritorijalci: Postali smo vojska za strane interese

Slovenija nije država koja se može pohvaliti drugom najgorom javnom podrškom NATO-u (odmah iza Crne Gore) u Severnoatlantskoj alijansi, već i zemlja u kojoj je domaća spoljna politika česta meta kritike mnogih istaknutih ličnosti. Taj trend je bio primetan i proteklih dana, povodom proslave dana državnosti, što je praznik posvećen slovenačkom otcepljenju od SFRJ 1991. godine.

Jednostrano proglašenje nezavisnosti Slovenije bilo je uvod u potonje sukobe tadašnje JNA sa slovenačkom policijom i pripadnicima teritorijalne odbrane (TO), obeleživši početak konačnog raspada tadašnje Jugoslavije.

Mnogi intelektualci koji su taj trenutak doživeli pre 33 godine, uključujući pripadnike tadašnjih odbrambenih snaga, ne gledaju, međutim, blagonaklono na podršku slovenačke vlade kijevskom režimu. Tako su nedavno predsednica Slovenije Nataša Pirc Musar, predsednica parlamenta Urška Klakočar Zupančič i premijer Robert Golob dobili čak dva javna, moglo bi se reći – protestna pisma.

Prvo, pod naslovom "Promislite: ratu smo sve bliže!", potpisale su poznate javne ličnosti.

U pismu navode:

Zajedno sa ostalim građanima Republike Slovenije duboko smo zabrinuti zbog poteza evropske politike, pored američke, u vezi sa ratom u Ukrajini. Rat traje već gotovo dve i po godine, a ne vide se nikakvi efekti svih dosadašnjih mera koje su trebale da zaustave napredovanje ruske vojske u osvajanju ukrajinske teritorije i nateraju je na povlačenje. S druge strane, insistiranje na naoružavanju ukrajinskog otpora doprinosi samo ometanju daljeg napredovanja ruskih snaga, dok se sasvim izvesno širi i produbljuje agonija ukrajinskog stanovništva i vojnika na ratištima, i ukrajinskih i ruskih. Uz to raste i opšte stanje neizvesnosti.

Sva ta aktivnost, koja povrh svega troši na desetine milijardi novca poreskih obveznika, sve više nas približava crvenoj liniji iza koje se nazire rat širih razmera, evro-azijski, možda i globalni, a ako bude globalni, znamo kakav.

U svemu tome učestvuje i naša zemlja, ali zainteresovana javnost ne primećuje nijedan njen suvereni postupak iz vidika odgovornog, nezavisnog poimanja smisla takve politike. Upravo suprotno. Slovenija jeste članica NATO-a i Evropske unije, ali njihovo političko rukovodstvo – za koje nema sumnje da je pod jakim uticajem, bezmalo diktatom Sjedinjenih Američkih Država – smišlja i nameće pomenutu politiku i to sa tezom koju u poslednje vreme sve više propagira: ako padne Ukrajina, cela Evropa će biti meta Putinovih imperijalističkih apetita, na kocki će biti naša zajednička bezbednost i zato moramo da se ubrzano naoružavamo i pripremimo za rat.

Francuski predsednik je čak predložio slanje evropskih trupa u odbranu Ukrajine! Među oružjem koje Zapad u poslednje vreme isporučuje Ukrajincima, nalaze se i rakete dugog dometa koje mogu da pogode rusku teritoriju na udaljenosti do 500 km, i bombarderi F-16 koji se vraćaju na svoje početne aerodrome nakon završenih misija – ali ti nisu u Ukrajini, jer tamo nema uslova. Zar vas treba podsećati da je ruski predsednik Putin mnogo puta upozorio da svako mesto odakle bude napadnuta teritorija Ruske Federacije, može postati meta uzvratnih mera. Iz svega toga je jasno da takvom politikom Zapad, sa svoje strane, širi i produbljuje sukob do neslućenih razmera. Slovenačka politika ne bi smela da učestvuje u tome!

Veliku zabrinutost izaziva i najnovija odluka Severnoatlantske alijanse da preuzme koordinaciju svih nabavki oružja za Ukrajinu i operativno vođenje otpora, čime oslobađa direktne odgovornosti za nastavak i zaoštravanje ovog rata prvog provokatora i protivnika Ruske Federacije – Ameriku!

Popisnici u zaključku pisma nisu uspeli da izbegnu očiglednu neistinu da je "Rusija agresor", a "Ukrajina žrtva", dodavši, ipak, da je Ukrajina "i američka i evropska žrtva", a "pošto država učestvuje u tome, solidarno smo odgovorni i mi, građani Republike Slovenije". Vodećim političarima su ponudili i razgovor na temu ukrajinskog rata jer strahuju da će "zemlja krenuti na put bez povratka". Potpisane su mnoge poznate javne ličnosti, novinari, profesori univerziteta, među njima Spomenka Hribar, Ivo Vajgl, ekonomista Jože P. Damijan, Rudi Rizman, nekadašnji ombudsman za ljudska prava Matjaž Hanžek, istoričar Jože Pirjevec…

Gotovo u isto vreme ljubljanski Dnevnik objavljuje pismo nekadašnjih teritorijalaca i učesnika rata za Sloveniju pre 33 godine. Kritički su se osvrnuli na razvoj Slovenije posle ulaska u EU:

Posle početne euforije, emotivni naboj se ispraznio; ulaskom u EU i NATO odjednom nam je ponestalo goriva i jasnih ciljeva kako dalje. Opet smo se zaglavili u kulturnom boju – ko ima više zasluga za šta, raste politički raskol između levih i desnih uz pokušaje rehabilitacije domobrana, posleratnih masakara, a tu je i rekatoličenje, politikanstvo, kriminal i korupcija uz druge devijacije koje su potpuno paralisale dalji razvoj našeg društva. Postali smo rigidna zemlja koja se bavi sama sobom i nije u stanju da učini iskorak u rešavanju vitalnih problema koji muče naše društvo. Smatramo da bi prikladniji termin za 'kulturni boj' bio 'primitivna borba'.

U oblasti spoljne politike i odbrane postali smo puki aparatčici za dizanje ruku prilikom glasanja u Evropskom parlamentu i NATO-u. Potpuno smo neuspešni u uređenju susedskih odnosa i rešavanju problema sa bivšim jugoslovenskim republikama, uprkos raznim forumima, poput brionskog i bledskog. Zbog naše oholosti, a ponekad i arogancije, niko nas ne shvata ozbiljno. Da je nešto strašno naopako, potvrđuje i činjenica da smo izgubili praktično sve međunarodne tužbe na evropskim sudovima, uz fijasko povodom arbitraže o granici u Piranskom zalivu. Sada se zajedno sa Hrvatima iživljavamo nad ribolovcima obe zemlje i pišemo im visoke globe za prekršaje prilikom ribolova.

Sveži primer slepe poslušnosti, ako ne i blamaže, jeste poseta predsednice države Pirc Musarove Ukrajini, gde je trebalo da potpiše bezbednosni sporazum sa Zelenskim. Građani (Slovenije) ne znamo praktično ništa o sadržaju tog dokumenta. Ne znamo o kakvim se obavezama radi, kakve će biti finansijske posledice i oblici pomoći u oblasti odbrane. Slovenija je u tom pogledu potpuno inferiorna i slepo sluša naređenja Amerike kojoj je potpuno podređen NATO-u uz zemlje EU, izuzev malobrojnih država koje se usuđuju da se suprotstave. Morali bismo da budemo dosledni prilikom osude upotrebe nasilja u međunarodnim odnosima, umesto što imamo selektivan pristup.

Takvom servilnošću Slovenija neće steći ugled u svetu, jer svet nije samo zapadna hemisfera. Postoje tri četvrtine sveta koji ne podržavaju tu politiku i predlažu mirno rešavanje sukoba. Čak ni članstvo u Savetu bezbednosti UN, gde se povinujemo najvećem hegemonu dižući ruke podrške, neće podići ugled Slovenije, naprotiv.

Kao nekadašnji pripadnici Teritorijalne odbrane (TO) i učesnici rata za Sloveniju, ozbiljno pitamo vrhovnu komandirku kako naša država može da osigura bezbednost Ukrajine, ako Slovenačka vojska (SV) već godinama dobija negativnu ocenu za spremnost za borbu i obučena je da deluje samo u miru. Učešće u mirovnim operacijama za interese NATO-a ili Zapada ne podiže rejting našoj vojsci, ali ima negativne efekte na Slovenačku vojsku. Postali smo ništa drugo nego ekspediciona vojska za strane interese. Ne nazire se kraj hroničnoj pothranjenosti kadrova, uprkos svim pokušajima marketinškog vrbovanja, a ne očekuje se poboljšanje ni u budućnosti. Sama proizvodnja novih doktrina je već́ više nego odvratna i neće doneti pozitivne rezultate.

Verujte, nama, bivšim pripadnicima TO i SV, zaista nije svejedno ko se igra sa odbrambenim sistemom države i zato zahtevamo od odgovornih da nam vrate 'ukradenu' vojsku i učine je ponovo slovenačkom, kako bi bila sposobna da odbrani našu jedinu domovinu Sloveniju. Potrebne su radikalne reforme, ali ne pod vođstvom prethodnih 'kreatora' koji su sistem doveli u sadašnje stanje.

Činjenica je da navedena pisma neće preko noći promeniti kurs službene Ljubljane, ali su jasan znak da su važni delovi slovenačkog društva više nego svesni koliko je pogrešna sadašnja politika cele Evropske unije prema Rusiji.