Podoficir KNOJ-a do kraja života tvrdio da je prisustvovao pogubljenju Draže i da zna gde je grob

Podoficir KNOJ-a Ljubo Lazarevski, koji je preminuo sredinom 2009. godine i koji je poslednje godine proveo u selu kod Bajine Bašte, do kraja života ostao je pri tvrdnji da zna, orijentaciono, mesto gde je u noći 16. na 17. jul 1946. godine streljan i zatim sahranjen Draža Mihailović sa još devetoricom saboraca.

Ljubo je prvi put verziju da je Draža streljan i pokopan u blizini Belog dvora izneo krajem devedesetih godina prošlog veka, od tada pojavilo se još najmanje pet – šest verzija tog tragičnog događaja, ali, Lazarevski ni u jednom trenutku nije odstupio od svojih tvrdnji.

"Sve same laži iz ko zna sve kakvih razloga. Svojim očima sam gledao šta se te noći dešavalo, video sam tri iskopane rake nad koje su Draža i još devetorica osuđenika postavljeni, video sam kada ih je doktor pregledao i čuo naredbu za paljbu, čuo rafale, i nemam ni jedan jedini razlog da ne verujem onome što sam svojim očima video i svojim ušima čuo. Jedino što danas, 63 godine kasnije, zbog toga što je to mesto zaraslo u gustu šumu, ne mogu baš u metar da kažem gde su bile sveže iskopane rake koje sam video", svedočio je  početkom 2009. potpisniku ovih redova Ljubo Lazarevski.

Lazarevski nam je tada rekao i da se sem novinara, za njegovu priču niko ozbiljno nije zainteresovao, posebno ne državni organi. Tada nam je potvrdio i da je pre nekoliko godina, ponovo, u pratnji novinara, prešao put koji je uz Dražu i još devetoricu osuđenika prešao i 17. jula od zatvora u Đušinoj ulici do Ulice Velisava Vulovića blizu Lisičjeg potoka, i tada je novinare doveo do zone u kojoj je egzekucija obavljena...

"I da znam gde je sahranjen, neću vam reći pa da ćete crć": Dan kada je pogubljen Draža Mihailović

"Ne bi me čudilo da su mnogi moju priču poslednjih godina zatrpavali namerno, neki i zbog toga što se ona kosi sa verzijom koju su oni objavljivali u svojim knjigama, i što bi, ako bi se prava istina otkrila, morali sami sebe da demantuju", rekao nam je tada Lazarevski, ponavljajući po ko zna koji put da priču o streljanju u blizini Belog dvora nije izmislio, niti je imao bilo kakvih razloga da to učini.

Jasno i bistro, Ljubo Lazarevski, 1946. godine pripadnik Prvog samostalnog bataljona KNOJ, tada nam je, po ko zna koji put, prepričao priču iz jula 1946. godine kada je Draža streljan:

"Vrhovni vojni sud izrekao je presudu 15. jula u 13 sati. Posle podne osuđenicima je naređeno da pišu žalbe, ali je Prezidijum narodne skupštine FNRJ već sutradan te žalbe odbio, a nama je naređeno da Dražu i ostale prevezemo u Đušinu ulicu, danas je tu zgrada Rudarskog fakulteta, sa namerom da se tu obave pripreme za egzekuciju. Oko ponoći, 17. jula, zatvorski berberin na hodniku je brijao vezanog Dražu. Bio je ošišan, a oči su mu bile pune suza. Obrijani su te noći i ostali, ošišani i presvučeni u beli veš... Oko jedan sat posle ponoći dobili smo naređenje za pokret, ispred zgrade bila su parkirana tri vozila nalik maricama. Osuđenici, njih desetoro, sa Dražom, bili su u tri grupe, sa lisicama na rukama, a dodatno su bili međusobno povezani lancima. Znam i da su u vozilu bile dve klupe, na jednoj strani sedeli smo mi stražari, na drugoj osuđenici. Nije nam rečeno gde idemo, nismo to ni pitali niti smo smeli, ali smo, posle odbačenih žalbi, slutili razlog pokreta... U vozilima je bila tišina", svedočio nam je marta 2009. godine Ljubo o događajima iz noći 17. jula.

Vozili su se, nastavio je, dvadesetak minuta, a na oko 200 metara od kapije Belog dvora došli su do mesta na kome je na površini od oko jednog ara šuma bila iskrčena. "Na sredini su bile tri sveže iskopane rake, uske a duboke. Zatekli smo i 10 do 15 oficira OZNE, prepoznao sam javnog tužioca Minića bio je tu i lekar i fotograf", ispričao nam je Ljubo.

"Dražu i ostale predali smo tim oficirima koji su ih postavili iznad raka. Vladala je grobna tišina. Nama su naredili da se vratimo, ali su vojnici koji su upravljali vozilima odugovlačili dok su okretali marice, praveći se da su nevešti... Kroz prozorčić marice video sam kako im prilazi lekar i pregleda ih. Čuo sam i škljocanje oružja, a potom komandu – 'puni, nišani, pali'... Usledila je rafalna paljba iz automatskih pušaka, a potom pojedinačna pištoljska. Nisam video ko je pucao, verovatno su ih sklonili dok smo mi došli. Draža i ostali streljani sahranjeni su u te tri rake, na 200 metara od Belog dvora", reči su Lazarevskog koje smo tada zabeležili.

Lazarevski se tada prisetio da mu se desetak godina ranije jedan pukovnik Garde poverio da mu je bilo sumnjivo što je mesto na kome je obavljeno streljanje sledećih 10 do 15 godina stalno bio pod stražom.

"Čitam sad priču i o miniranju i potapanju Ratnog ostrva na ušću Save u Dunav i kako bi to moglo da ima veze sa sakrivanjem mesta na kome je Draža pokopan. Čista glupost. Čiste izmišljotine su i priče o Kosmaju, Adi Ciganliji, Marinkovoj Bari", rekao nam je tada Ljubo, dodajući da je spreman, "ako Dražu nađu u nekom grobu u Marinkovoj Bari, na Adi Ciganliji, ili na Kosmaju, živ uđe u tu rupu".

Lazarevski je kasnije ovo svedočenje ponovio i pred kamerama Srpske narodne odbrane u Americi, odakle je posle smrti Lazarevskog stigla poruka da su spremni da Republičkom javnom tužilaštvu i Državnoj komisiji za utvrđivanje istine o Dragoljubu Mihailoviću ustupe autentični video-snimak svedočenja Ljube Lazarevskog.

Ljubo Lazarevski preminuo je 2009. u 82 godini, pre nego što je članovima Državne komisije za utvrđivanje istine o likvidaciji generala Mihailovića dao iskaz o mestu pogubljenja i sahrane Draže Mihailovića.