Zašto je Draža Mihailović do danas ostao najstrože čuvana srpska tajna?

Podatak da se do danas ne zna gde je sahranjen Dragoljub Draža Mihailović, komandant Jugoslovenske vojske u otadžbini, fascinira i poražava, kao i činjenica da sada već potomci nekih ljudi koji su zasigurno znali grob generala Mihailovića i danas o tome ćute, kaže za RT Balkan istoričar Nemanja Dević, naučni saradnik u Institutu za savremenu istoriju u Beogradu.

Ono što se zna je da je Dragoljub Mihailović streljan 17. jula 1946, nakon kratkog suđenja čiji je ishod bio unapred određen i podrazumevao je ništa drugo nego smrtnu presudu. Ni 78 godina kasnije ne zna se gotovo ništa o tome kako je ona izvršena, na kojoj lokaciji i gde je obavljen ukop Mihailovića. 

"Za mene je neverovatno da se za njegov grob do danas ne zna. Šta se time prikriva veliko je pitanje. Došli smo do toga da pojedini teoretičari zavere čak tvrde da on nije ubijen nego da je prebačen u Sovjetski Savez gde je kasnije umro prirodnom smrću, što istorijski izvori apsolutno demantuju", kaže Dević.

Naš izbor

Podoficir KNOJ-a do kraja života tvrdio da je prisustvovao pogubljenju Draže i da zna gde je grob

On napominje da je u vreme komunizma i za života Josipa Broza i njegovih  naslednika imalo logike da se ne otkriva tačno mesto Mihailovićevog ukopa jer bi to mesto postalo svetilište i neka vrsta mesta za hodočašće poraženih u građanskom ratu.

"Međutim, ni devedesetih godina se situacija nije promenila i general Mihailović danas nema čak ni spomenik u Beogradu, izuzev onog na privatnom imanju koji je podigla organizacija 'Naša Drina' na mestu gde se nalazila njegova kuća i gde je sa porodicom živeo do rata", ukazuje Dević.

Ostala su brojna nagađanja oko toga gde je Mihailović mogao da bude streljan, da li na Adi Ciganliji ili na Lisičijem potoku, ali preciznih podataka nema, ističe naš sagovornik.

"Drugo je pitanje da li je na mestu na kojem je streljan on i pokopan do danas. Postoji indicija da su šezdesetih godina prošlog veka komunisti premestili njegove posmrtne ostatke na drugu lokaciju ili da su ih uništili. S druge strane, čovek koji nema groba smatra se živim: zabrana Mihailovićeve sahrane, zabrana otkrivanja mesta gde su njegovi posmrtni ostaci doprinela je širenju njegovog kulta koji je uprkos svim cenzurama, zabranama, klevetama, opstao do današnjeg dana", napominje Dević.

Pre desetak godina, deo arhivske građe vezane za poslednje dane Draže Mihailovića otvoren je, tačnije BIA je predala dokumentaciju iz tog perioda Arhivu Srbije, a naš sagovornik napominje da je tada istraživao i imao uvid u nju.

"To je dosta obiman materijal koji se odnosi pre svega na proces generalu Mihailoviću. Našli smo neke od činjenica vrlo važnih za rekonstrukciju istorije ravnogorskog pokreta, ali što se tiče same egzekucije i ukopa, apsolutno ništa nije sačuvano. Da li je to završilo, takođe nakon šezdesetih, u nekoj od privatnih arhiva, da li je uništeno, nemamo nikakvog traga o tome", kaže Dević.

I što se samog suđenja tiče, došlo se zanimljivog otkrića kada je takođe pre desetak godina objavljen zvučni snimak sa suđenja Mihailoviću u trajanju od oko pola sata. Upoređen sa stenogramom sa suđenja, pokazalo se da je dosta toga bilo izbačeno iz stenograma, napominje srpski istoričar.

"Interesantno je da se Mihailović na tom suđenju držao kao jugoslovenski legalista. U suštini on je ostao dosledan svojoj misli iz 1941: da služi Jugoslaviji i poštuje volju naroda bez obzira koje je uređenje u pitanju. Sve vreme je nastupao ne boreći se protiv komunističkog sistema na sudu, već objašnjavajući svoju ratnu poziciju. Izgleda i ne sluteći prirodu čitavog staljinističkog procesa koji mu je bio pripremljen i da je presuda unapred doneta", kaže Dević.

"I da znam gde je sahranjen, neću vam reći pa da ćete crć": Dan kada je pogubljen Draža Mihailović

O onome što je usledilo, Mihailovićevoj smrti i ukopu, nažalost, najviše crpimo saznanja iz dvosmislenih, ponekad i netačnih kazivanja preživelih pripadnika Ozne, ukazuje naš sagovornik. Svojevremeno je, oko 2010. godine, osnovana čak i državna Komisija za pronalaženje zemnih ostataka generala Mihailovića, ali ni ti napori nisu dali neke rezultate.

"Komisija je prva imala uvid u materijale Udbe sa suđenja i konstatovala da je definitivno datum Mihailovićeve smrti 17. jul, odnosno noć 16. na 17. jul. Bilo šta drugo nije utvrđeno. Bilo je dojava o lokaciji na Adi Ciganliji i čak je komisija počela da istražuje potencijalnu lokaciju. Nađene su kosti i čaure metaka za koje se ne zna kom tačno oružju i kom vremenu pripadaju. Kasnijim veštačenjem ispostavilo se da su kosti bile životinjskog porekla", kaže Dević.

On podseća i na jednu neobičnu podudarnost: da je Mihailović streljan 17. jula 1946. na godišnjicu pogubljenja i ruske kraljevske porodice Romanov.

"Da li se to samo istorija poigrala sa datumima ili su komunisti u Jugoslaviji, podražavajući primer svojih sovjetskih uzora, odabrali svesno baš taj dan ostalo je otvoreno pitanje. A što se tiče, Mihailovića, on na simboličan način počiva na svim mestima gde se pevaju pesme o njemu, a one se pevaju na svim srpskim porodičnim proslavama", ističe Nemanja Dević.