Srbija i Balkan
Staro Gracko na Kosovu i Metohiji: Dve i po decenije od pokolja 14 žetelaca
Specijalno tužilaštvo u Prištini, u koordinaciji sa Euleksom, 2017. godine obustavilo je istragu zbog nedostatka dokaza i tako je, na kraju, stavljena sramna tačka na ovaj slučaj
Na današnji dan, 23. jula 1999. godine, 41. dan po dolasku snaga Kfora na Kosovo i Metohiju čiji je glavni zadatak trebalo da bude zaštita Srba, u selu Staro Gracko blizu Lipljana surovo je pobijeno 14 Srba, žetelaca, koji su tog dana izašli na njive da pokupe žito. Od 14 meštana koji su tog dana, predveče, izašli na mobu, da pomognu jedni drugima, nijedan se živ nije vratio kući.
Ubijeni su Milovan Jovanović (30), braća Jovica (29) i Rade (32) Živić, Andrija Odalović (32), jedinac, Slobodan (32), Mile (39), Novica (17) i Momčilo (43) Janićijević, Stanimir (44) i Boško (52) Dekić, Saša (36) i Ljubiša (60) Cvejić, Nikola Stojanović (63) i Miodrag Tepšić (48). Groblje u Starom Gracku na kome su sahranjeni žeteoci, meštani sela, za proteklih deceniju i po više puta je skrnavljeno i rušeno.
U selu ni mrtvima ne daju mira.
Za zločin u Starom Grackom pod istragom su bila sedmorica Albanaca, nijedan nije do kraja procesuiran niti osuđen. Specijalno tužilaštvo u Prištini, u koordinaciji s Euleksom 2017. godine obustavilo je istragu zbog nedostatka dokaza i tako je, na kraju, stavljena sramna tačka na ovaj slučaj.
U arhivama je ostao i podatak da je oktobra 2007. uhapšen Miljazim Bitići iz sela Veliki Alaš kod Starog Grackog zbog sumnje da je učestvovao u ubistvu srpskih žetelaca. Dva meseca kasnije Miljazim je pušten iz pritvora zbog nedostatka dokaza.
Tog 23. jula 1999, predveče, porodice žetelaca koji su iz Starog Grackog otišli na njive, počele su uznemireno da zovu štab Kfora u Lipljanu pošto se njihovi najbliži nisu vraćali s njiva.
Po priči koju ponavljaju godinama, iz štaba im se navodno javio neki prevodilac, Albanac koji je rekao da oni ne znaju gde je selo, da nemaju dovoljno ljudi, vozila... Neki od uznemirenih meštana peške su krenuli ka Lipljanu da traže nekoga od oficira Kfora, da mole za pomoć. Jedan od mladića iz sela, dok se spuštalo veče, seo je u vozilo, krenuo ka njivama ne bi li negde usput presreo žeteoce...
Nedaleko od sela zatekao je traktor na kome je bilo jedno beživotno telo pa se okrenuo i vratio nazad da javi šta se dogodilo.
Tek sutradan, 24. jula, kada je već postalo izvesno kakav se težak zločin dogodio, kakva je tragedija zadesila selo, Kfor je saopštio da su prethodne večeri, u 21 i 13, britanski vojnici Kfora čuli pucnjavu, da su pozvali NATO snage koje su izašle na teren i našle tela 13 Srba pored kombajna i četrnaesto pored traktora u blizini.
Istinu znaju samo dželati
Ostalo je zabeleženo i da su tela žrtava bila unakažena udarcima tupim predmetima.
Do dana današnjeg, iako je prošlo već 25 godina, a na jednom mestu, u jednom od najstrašnijih zločina na Kosovu pobijeno 14 ljudi, ne zna se šta se tačno desilo na njivi kod Starog Grackog. U stvari, istinu znaju jedino dželati. Da li su žeteoci opkoljeni, pohvatani pa streljani, da li su pobijeni u brzom napadu, a ispaljeno je na desetine hitaca... Jedna od verzija koju pominju u selu jeste da su ubice bili presvučeni u uniforme Kfora i da su zato uspeli da priđu toliko blizu žeteocima...
Pre nekoliko godina, dnevni list "Politika" objavio je izvode iz dokumenata NATO-a iz kojih se moglo zaključiti da je jedinica OVK "Fortuna" organizovala i izvršila napad na Staro Gracko.
"Britanski istražitelji su jasno i precizno otkrili kako počinioce – tako i komandni lanac koji ide do samog vrha OVK. Glavni čovek OVK Hašim Tači, nekadašnji predsednik Kosova, položio je, pre nekoliko godina, venac na spomenik ubijenim žeteocima i žrtvama", naveo je ovaj list.
"Iz ove šume su došli, ona je u vlasništvu Zećirovića iz sela Alaš. Tog dana je jedan Albanac čuvao stoku ovde i on je video ubice, ranije je radio kao stražar u zadruzi. Njega su kasnije našli u mrtvog u istoj ovoj šumi, bio je naslonjen na drvo. Šta mu je bilo ko će znati", ispričao je svojevremeno za "Politiku", meštanin Dragan Torbica sećajući se detalja kobnog dana:
"Ovde su ih sakupili na gomilu, bile su tu neke rupe u zemlji, krv je bila još sveža kad smo došli... Eno, tu niže, niz polje, dečak Janićijević je ubijen, bila je pšenica u njegovoj prikolici i na njoj krv. Onda, malo gore, bio je deo tela, sakupili smo ga, zakopali. Mislili smo da se vratimo, da ga sahranimo, kad nam Kfor vrati mrtve. Pomeli smo se i nismo se vratili, ne znam gde je danas to mesto, počupali su neko trnje koje je bilo pored njive..."
Slavica Janićijević Popović rodom iz Starog Grackog tog tragičnog dana izgubila je oca i brata i dvojicu stričeva, komšije, prijatelje iz sela, kumove.
"Brata Novicu koji je imao samo 17 godina i tri dana kasnije trebalo je da napuni 18 i oca, stričeve, poslednji put videla sam 7. jula, na Jovanjdan, na našu slavu. Iz Gračanice tog dana smo suprug i ja na veliki rizik otišli do sela, do Starog Grackog, ovde je tih dana situacija bila jako teška. Nešto me vuklo tog dana tamo, kao da ću poslednji put da ih vidim. Bili smo na slavi, posedeli, ispričali se, videli se, i to je bilo poslednji put. Pobijeni su, masakrirani u petak, u ponedeljak je Novici trebalo da bude rođendan, u sredu je bila sahrana, bio je dobio poziv za regrutaciju...", svedočila je prošle godine, na 24. godišnjicu zločina Slavica za RT Balkan.
"Nije tog dana nevino ubijeno 14 ljudi iz sela, tog dana ubijeno je 14 porodica, uništeno čitavo selo... Svaki dan je nova bol, nova patnja, i tako 24 godine", reči su Slavice Janićijević Popović.
Njive na kojima se zločin desio i koje su na oko kilometar od sela, niko više ne obrađuje, niti ih ko kopa, ni ore, niti seje niti sa njih šta žanje.
Za stravičan zločin, da je ostala bez oca, brata koga je volela kao oči u glavi, Slavica je saznala u tri ujutru narednog dana, jer, u selu nisu imali telefonske veze da jave šta se desilo.
Od jula 1999. Staro Gracko zavijeno je u crno
Tog jula 1999. godine čitavo Staro Gracko zavijeno je u crno.
"Ne znaš koga više da žališ, rođenog brata, mog Novicu, oca Momčila, stričeve, komšije iz sela, rođake, kuma... Svi smo se znali, družili se... Sa Odalovićem smo izlazili u grad, šetali se po selu, svi smo u selu živeli kao jedan, kao jedna duša, danas, nažalost, tih dobrih ljudi više nema. Kum je izbegao iz sela gde sam i ja rođena, gde smo živeli, tamo su nam zapalili kuću, zauzeli našu zemlju da je oni rade. Za ove 24 godine ne smemo tamo da odemo, plodove naše zemlje tamo drugi ubiraju. To je selo Krajište, tamo sam rođena, tamo sam krštena, a otac je u Starom Grackom pravio kuću da bismo, kad pođemo u školu, mi deca bili bliže gradu, a kući u Krajištu mislio je da se vrati pod stare dane, sa mojom majkom, da tamo žive", reči su Slavice zabeležene prošle godine na godišnjicu masakra.
Za porodice pobijenih, strašni, teški ožiljci ne zarastaju. Još je veća i teža rana saznanje da za zločin niko nije odgovarao, da su obećanja iz međunarodne zajednice, od Kušnera da će biti prevrnut svaki kamen da se ubice nađu ostala tek prazna slova na papiru.
"Onog Kušnera u selu smo videli samo na dan sahrane, i, nikad više se nije vratio iako je tada obećao da će svaki kamen da prevrne da nađe ubice. To je jedno zlo, želim mu goru sudbinu od moje. Samo toliko mogu da kažem. Meni je danas ostalo samo da stalno i iznova podsećam na naše nevine žrtve, na mog brata, oca, stričeve, na ljude iz sela", svedoči Slavica.
Jezivo boli, nastavlja, i što ljudi iz Starog Grackog nisu tog dana samo pobijeni, oni su, kaže – "masakrirani".
"Ljudi to ne znaju... Paljeni su im oči na auspuh, udarani su tupim predmetima po glavama. O tome se ne priča. Obdukcioni nalazi bili su prazni, ništa o uzroku smrti, sahranili smo ih u metalnim kovčezima, nisu dali drugačije, verovatno da ne vidimo koliko su masakrirani", ponavljaju u selu.
