Naša priča: Nasilje u školama je ogledalo društva

Kada pročitate u medijima vest da je učenik pretukao vršnjaka kojem je zbog toga izvađena slezina, da su đaci izmakli stolicu nastavnici, ponižavali drugog đaka i snimali ga telefonom, da je devojčica tukla vršnjakinju u kancelariji direktorke škole, stigli ste na završni čin jedne drame, koja je koliko školska, toliko i lična, porodična i društvena.

Tek naknadno govorimo o ona druga dva čina koje smo propustili – pravovremenom reagovanju, netoleranciji na svaku vrstu nasilja i prevenciji. Upravo ona je ključna, uz sistemsku borbu protiv nasilnog ponašanja i promenu društvene svesti, slažu se sagovornici portala RT Balkan sa kojima smo analizirali temu nasilja u školama. Kada takvo ponašanje bude nedopustivo ili barem manje prisutno u široj zajednici, biće ga manje i u školama.

Svi gorenavedeni slučajevi dogodili su se u jednom mesecu, novembru, i treba im dodati i nekoliko novih. Moguće je da je ovo tačka ključanja, kada smo svi shvatili da je neophodno da se ozbiljnije posvetimo ovom problemu, kaže za RT Balkan Jasna Janković, predsednica Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije (USPRS).

Ministarstvo prosvete, ubrzo pošto je javnost uznemirio video-snimak na kojem učenici izmiču stolicu profesorki u srednjoj školi u Trsteniku, formiralo je radnu grupu za prevenciju i suzbijanje nasilja u školama, koja treba da predloži konkretne mere kako da se unapredi postojeća prosvetna regulativa, dok bi 20. decembra trebalo da budu predložene i konkretne izmene.

Prema pisanju "Politike", među predlozima je da ubuduće đaci koji su vinovici nasilja ne mogu da dobiju ispisnicu iz škole pre nego što se završi vaspitno-disciplinski postupak protiv njih, da i direktor škole bude sankcionisan  ukoliko ne pokrene predviđeni postupak pred nadležnim pravosudnim organima,  pa da podaci o merama izrečenim učeniku budu deo obavezne školske dokumentacije đaka…

Ministar prosvete Branko Ružić izjavio je za Tanjug da se brojni predlozi razmatraju, ali da je za sada jedino izvesno da će se tražiti veći broj pedagoga i psihologa.

"Nažalost nemamo dovoljan kapacitet prevencije. Koren toga vidim u 2015. godini kada je drastično smanjen broj pedagoga i psihologa u školama. Država je tada mislila da će uštedeti u prosvetnom sistemu, a sada, sedam godina kasnije shvatamo da je to bila kardinalna greška", naglašava Janković.

Ona dodaje da svaki učitelj, nastavnik, profesor može da uoči problem na času, ali nema dovoljno vremena i da mu se posveti, da radi na prevenciji jer mu je primarna dužnost da predaje i obrazuje decu.

"Pozdravljam ideju da se poveća broj pedagoga i psihologa u školama, ali treba znati da ni to ne može da se sprovede preko noći, potrebno je izmeniti Pravilnik o finansiranju, na primer. Nijedan od ovih problema nije se dogodio preko noći, niti preko noći može da se reši", kaže Janković.

Trenutno, svaka škola je u obavezi da ima tim za prevenciju nasilja, samo nasilje se stepenuje na tri nivoa, poslednji je i najteži. U praksi, mera koja je izrečena dvojici đaka iz Trstenika, izbacivanje iz škole, retko se primenjuje, kaže predsednica USPRS-a.

"Sama procedura je veoma spora, u slučaju Trstenika je to sve išlo brzo zbog uznemirenja javnosti. Nastavnik može da pozove roditelje u školu kada se desi neki incident, ali nema ingerencija da ih natera da dođu u školu. Škola može po službenoj dužnosti da obavesti Centar za socijalni rad, ali onda može da se desi slučaj, kao što je bilo 2019. godine u Sremskoj Mitrovici, da se roditelji obruše na školu", ističe Janković.

Više puta se događalo i ono što se desilo u Trsteniku: jedan od trojice đaka protiv kojih je pokrenut vaspitno-disciplinski postupak ispisao se iz škole i time je što se njega tiče, slučaj završen.

"Pre pet-šest godina imali smo slučaj u Mladenovcu, u jednoj srednjoj stručnoj školi, kada je učenik ošamario profesorku na sred časa. Sutradan se ispisao sa peticom iz vladanja i otišao u drugu školu. Tu deca imaju podršku svojih roditelja koji ne razumeju šta se dešava, a pre svega ne razumeju da deca svoju snagu mere prvo sa svojim vršnjacima, pa sa većim autoritetima, nastavnicima, a na kraju i sa svojim roditeljima", napominje naša sagovornica.

Ona kaže da nije rešenje ni da deca budu izbačena iz škole jer to često može značiti samo nove probleme ali negde drugde, već da đacima treba pomoći da shvate šta su uradili, a prosvetnim radnicima pružiti sistemsku podršku i u zaštiti žrtava i u radu sa učenicima problematičnog ponašanja.

„Preveliki je teret i škola nije kadra da se negativnim posledicama ovog vremena suprotstavi sama. Neophodno nam je saglasje institucija: škola, policija, bolnica, centar za socijalni rad. To su institucije koje apsolutno moraju da sarađuju, a koje sada to ne čine. Očigledno je da su nam deca isuviše izložena nasilju, ne vodimo dovoljno računa o njima ni kao društvo, ni kao roditelji, ni kao škola, ni kao prolaznici, ni kao komšije. Ne treba da se čudimo ovakvim slučajevima jer to što rade naša deca je ogledalo onoga što rade odrasli", napominje Janković.

Da li je nasilje u školama u porastu o tome je teško govoriti kroz brojke koje pokazuju da je od početka ove školske godine, prema podacima resornog ministarstva, u školama registrovano 286 slučajeva nasilja, dok ih je prošle bilo oko 700. Međutim, većina škola trudi se da problem reši pod svojim krovom i takvi slučajevi se i ne registruju, već samo oni najdrastičniji.

Psiholog Žarko Trebješanin kaže da je apsolutno najbitnija prevencija, sa kojom treba početi što ranije, već u vrtićima gde se uče osnovni socijalni obrasci ponašanja.

"Ako tu ne steknu saosećanje za drugog, ako se tu ne razvije empatija, ako tu ne shvate da je nasilje apsolutno zabranjeno i ako ne shvate šta je sve nasilje, onda se to dalje samo pogoršava", kaže Trebješanin.

Uz fizičko nasilje, o kojem su proteklih nedelja izveštavali mediji, Trebješanin napominje da ne treba zaboraviti teške posledice koje ostavlja verbalno i digitalno nasilje. A one često mogu biti mnogo teže od posledica fizičkog nasilja.

"Digitalno nasilje je jako opasno jer možete nekog da maltretirate po ceo dan anonimno. To na decu deluje strašno porazno jer im je jako stalo do toga kakav imaju imidž u svojoj vršnjačkoj grupi, na Fejsbuku ili Instagramu. Verbalno možete da nanesete takve štete i takve rane na duši koje su mnogo gore nego šamar. Takođe, izolovanje nekog iz grupe, a to češće rade devočjice nego dečaci, jedna je od najstrašnijih kazni", upozorava Trebješanin.

Koliko je naše društvo osetljivo na nasilje, naročito ono manje drastično i ono verbalno, teško je generalizovati, kaže naš sagovornik. Iz njegovog iskustva, u sredinama gde je više očuvana tradicionalna kultura manje se toleriše bilo kakvo nasilje, pogotovo fizičko.

"Često se generalizuje da je sve loše u patrijarhalnoj kulturi. U sredinama gde postoji patrijarhalni moral ne možete tako lako da budete nasilni, čak i verbalnog nasilja je mnogo manje. Ali ono što je veliki problem je što i u te sredine sada prodiru mediji i rijaliti programi koji u suštini promovišu nasilje, gde je bitno biti nasilan  jer to donosi uspeh, popularnost, slavu, novac. Deca se ugledaju na pogrešne uzore. Mladi dosta vremena provode na internetu, društvene mreže i ono što posećuju oblikuju njihove stavove, mišljenja, vrednosti, a neretko se radi o naopakim vrednostima", ističe Trebješanin.

On napominje da empirijska istraživanja pokazuju da kazna ne rešava problem i da mladi nasilnici često razmišljaju samo o tome kako da ne budu uhvaćeni u prekršaju, a ne da promene ponašanje.

"Decu koja su nasilna treba kazniti, ali odmereno, prilagođeno uzrastu i motivima. Treba imati u vidu da mladi često nisu svesni posledica svog nasilja. Treba objasniti deci i usaditi im to od najranijih uzrasta da mi živimo u zajednici, i ne samo da moramo da živimo u društvu nego je i lepo živeti u društvu, sarađivati sa drugim ljudima, razumeti ih. Za to je potrebna empatija i sposobnost da se stavite na stanovište drugog, da znate kako je njemu. Kad bi se više radilo na tome ne bi ni dolazilo do ovakvih situacija", ističe Žarko Trebješanin.