Nemci opet o Srbima i "genocidu": Da je NATO napao 1993…

Nemački politikolog Aleksandar Roter u autorskom članku za "TAZ", koji je "Dojče vele" preneo juče, piše kako je NATO još od 1993. godine intervenisao u ratu u Bosni i Hercegovini "i tako spasio hiljade ljudi". Dodaje kako je 1994. godine "čak sprečen genocid, ali da je mir u BiH ponovo ugrožen". 

Nemački politikolog ukazuje da je u martu 1993. godine počelo učešće NATO-a u zabrani letova iznad Bosne i Hercegovine, a da je u februaru 1994. godine došlo do prve borbene akcije. Tada su avioni F-16 oborili četiri srpska aviona.

Roter se potom osvrće na "opsadu Goražda u aprilu 1994. godine, kada su trupe generala Ratka Mladića već krenule da osvoje ovu zaštićenu zonu UN, u kojoj je bilo više od 60.000 ljudi".

"Vazdušni udari i ogroman političko-diplomatski pritisak SAD i NATO-a sprečili su zaprećeni genocid, koji su srpske trupe, nažalost, izvršile 15 meseci kasnije u obližnjoj enklavi Srebrenica", piše Roter za "TAZ".

Istina je negde tamo...

Kada je u pitanju Goražde, specifičnost ove varošice je u tome što je u potpunosti bila pod kontrolom tzv. Armije RBiH, a Srbi su u periodu od 1992. do 1994. godine praktično etnički očišćeni.

Na području Goražda tokom rata (1992-1995) je ubijeno više od 800 građana srpske nacionalnosti, među kojima veliki broj žena, dece i staraca. Najmlađa žrtva terora je imala tri godine, dok je najstarija imala 94 godine. U gradu je postojalo desetak logora gde su zatvarani, zlostavljani i ubijani srpski civili, a vršena su i silovanja žena i devojaka srpske nacionalnosti.

O svim ovim zločinima pravosudni organi Republike Srpske i SRJ sačinile su obimnu dokumentaciju još devedesetih godina.

Prema publikaciji Republičkog centra za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih lica, Srbi iz Goražda smešteni su u jednu vrstu logora. Oni koji su bežali iz Goražda napadani su u izbegličkim kolonama, iako se znalo da su to isključivo civili.

"To je vidljivo iz Naredbe Predsedništva opštine Goražde od 9. jula 1992. godine kojom se naređuje da se sakupi svo srpsko stanovništvo te zatvori u zgrade na obalama reke Drine gde će im se onemogućiti kretanje i gde će biti pod stalnim nadzorom stražarske službe", navodi se u dokumentu Centra.

Simbol stradanja Srba u Goraždu je Božana Delić, kojoj su komšije muslimani, koji su ih i ubedili da im ništa neće faliti, te da ostanu u Goraždu, ubile četvoricu sinova, kćer, četvoricu zetova i unuče.

Pripadnici tzv. Armije RBiH terete se da su 20. maja 1992. godine napali nezaštićeno i nebranjeno srpsko selo Crkvine kod Goražda i zarobili 14 članova porodica Delić, Žmukić, Matović i Pejović. Nakon izvesnog vremena u Crkvine su vratili pet žena koje su svakodnevno zlostavljali.

U tom napadu najpre su zarobljeni, strahovito mučeni pa ubijeni Božanini najmiliji: sinovi Radivoje (39), Nikola (49), Jovo (52) i Novica (49), ćerka Anđa Pejović (koja je prethodno višestruko silovana), njen suprug Milutin Pejović, Pero Šekarić, Ljubo Matović, Uglješa Žmukić i njegov sin Nikola. Svi ubijeni su bili nenaoružani civili koji su odlučili da ne napuste svoje selo i ostanu na svom ognjištu.

Snimajući dokumentarni film "Na Drini grobnica", preživeli srpski logoraši i autori ovog dokumentarca su iskoristili ispovest Božane Delić, koju je zabeležila ekipa RTRS-a. Na pitanje zna li gde su grobovi njena četiri sina i kćerke, kao i grobovi većine drugih ubijenih Srba iz Crkvina i Goražda, starica je kratko odgovorila: "Drina je njihova grobnica."

Sa početkom rata u Goraždu, 4. maja 1992, gradsko područje kontrolišu policijske i paravojne muslimanske jedinice, dok se Srbi zadržavaju u selima.

Celokupno srpsko stanovništvo biva proterano iz samog grada Goražda, a tek malobrojni odlučuju da ostanu. Veliki broj srpskih civila koji su odlučili da ostanu u svojim kućama i stanovima i tu provedu čitav rat je do kraja 1995. pobijen i istrebljen. Iako su verovali komšijama muslimanima, iako su prihvatili nametnutu muslimansku vlast i bili joj lojalni, srpski civili su pobijeni.

"Verujući komšijama ostadosmo svi kod kuća. Ali, rano ujutro 12.maja 1992, dođoše komšije iz Kalca – Salko, Mido i Liko Herak, koji su tvrdili da nam se ne sme ništa dogoditi. Selo opkoliše uniformisani vojnici i muslimanska policija", pričala je Božana Delić pred kraj života.

"Nikad ne mogu zaboraviti to jutro. Psovali su nas, tukli sinove pred mojim očima kundacima i vezali ih. Sve su nam po kući prevrnuli. Muške su povezali, tukući ih psovali im četničku majku… Okamenjena, nisam mogla verovati da bi dojučerašnje komšije mogle da budu toliki zlikovci… A mi smo im davali sve kad im je trebalo. Ni dan-danas mi nije jasno šta smo im skrivili, zbog čega su to uradili", pitala je starica.

Svi stanovnici Crkvina bili su obični, nenaoružani civili i ljudi koji su se uvek zalagali za suživot i toleranciju. Nesebično su pomagali komšijama druge nacionalnosti, a o Delićima i danas brojni Bošnjaci imaju reči hvale. Oni takođe osuđuju taj neljudski i nehumani čin počinjen u njihovo ime nad ovom porodicom.

U članku "TAZ", nemački stručnjak ipak tvrdi da je "šire učešće NATO-a moglo da spase bezbroj života" i citira generala američkog vazduhoplovstva Mekpika, koji je još 1. maja 1993. izjavio: "Dajte nam vremena i preletećemo svaki artiljerijski položaj i uništiti ga."

"Da su UN slušale Mekpika, rat u Bosni bi se završio u leto 1993. godine, a genocid bi bio sprečen", uveren je Aleksandar Rotert.

Da li bi sada bilo Srba u BiH da su UN slušale Mekpika, ili bi, bio izvršen genocid, u pravom smislu te reči?