Podsećanje na despota Stefana Lazarevića: Veliki preporodni pokušaj posle kosovske žrtve

Sama po sebi, 597. godišnjica smrti despota Stefana Lazarevića, koja pada 1. avgusta po novom kalendaru, nije dovoljno "okrugla" za podsećanje na preporodnog i možda najvoljenijeg vladara u srpskoj istoriji, sina svakako najpoštovanijeg vladara, svetog kneza Lazara. Ali, 600-godišnjica despotove smrti pada u godini svetske izložbe EKSPO, koju državno rukovodstvo vidi kao sudbonosno preporodni poduhvat, i nekome može izgledati kao "prirodno" da despotov jubilej padne u drugi plan. Zato podsećanje na njega tri godine ranije izgleda bezmalo urgentno.

Stefan je imao samo 12 godina kada se njegov otac žrtvovao za veru i slobodu u Boju na Kosovu, zajedno sa najboljim delom srpskog plemstva. Nije imao dovoljno godina da shvati posledice ove žrtve, ali je imao dovoljno i razuma i srca da u dubinu svoga bića primi očev zavet za služenje rodu i veri.

Na ovaj primljeni zavet nadogradilo se majčino mudro upravljanje i Srbijom, i njime, maloletnim turskim vazalom, knezom Srbije. Kada su ga Bajazitova smrt i međusobna borba njegovih sinova "oslobodili" vazalstva, mladi knez još neoporavljene Srbije bio je dovoljno mudar i oprezan da vazalnom ponudom još uvek uspravnoj Vizantiji potraži novu zaštitu i titulu despota.

Bilo je to haotično doba balkanske istorije, vreme brzih i lakih preveravanja i izdaja, pa se, nedugo zatim, politički sazreli srpski despot snalazi ulazeći u vazalni odnos prema Ugarskoj, koja je očas mogla da pregazi Srbiju dok se Bajazitovi sinovi glože između sebe. U moćnom ugarskom vladaru Žigmundu dobija zaštitnika kao što mu je Bajazit bio za dvanaest godina njegovog kneževanja.

Usledile su godine plodnog i svestranog razvoja zemlje, koje će vladavinu despota Stefana učiniti najuspešnijim periodom srednjevekovne Srbije, a njega verovatno najvoljenijim vladarom u našoj istoriji. Kako i ne bi ako je, u vremenu rata kao privredne grane, kada nezaštićena zemlja može odmah da očekuje najezdu strane vojske čim popuni žitnice, naseli pašnjake i ojača državni budžet, uspeo da svoju Srbiju oporavi i pridigne, i da narod "dane dušom" tokom bar četvrtine veka.

Očeva žrtva i racionalizovani izdanak 

Vladimir Ćorović je "reporterski" izvestio o kretanjima i gibanjima na balkanskom prostoru u Stefanovom vremenu. Ne ulazeći u dubinsku analizu pojedinačnih odluka i kretnji vojnih sila, on izveštava o sukcesivnim procesima i postupcima koje pokreću interesi velikih sila.

U središtu te uskomešane scene na Balkanu, Stefan Lazarević sa osetljivošću trske pred vetrovima reaguje na opasne nagoveštaje i sa zapada i istoka, i na sekundarne, lokalne udare koje pod okriljem moćnih preduzimaju vlastodršci skromnog značaja. On vodi svoj neveliki rod kroz jedine moguće prolaze u uskomešanom prostoru i vremenu.

Nasuprot svome ocu, koji bira sopstvenu žrtvu kao moralno ulaganje u "egzistenciju" duha slobode, Stefan postupa sa razumevanjem procesa i kretnji, i shvata da je manji deo istine u nebeskom sukobu polumeseca i krsta, a veći u ratu kao privrednoj delatnosti. Ali, on ipak nije suprotnost svome ocu, on je njegov racionalizovani izdanak čije se žile napajaju očevom žrtvom i očevom svešću o nedeljivosti boga i zemlje na kojoj smo se zatekli.

O karakteru racionalizovanog izdanka Lazarevog najbolje svedoči njegov besprimerni poduhvat prepisivanja knjiga, kroz koji je ciljao na stvaranje osvešćene zajednice koja zna zašto se Lazar žrtvovao i koja ume da racionalno odgovori na udare vojski kao tadašnjeg glavnog privrednog faktora.

On, dakle, nije suprotnost ocu, ali jeste bratu koji na "dnevnom" nivou menja uverenja i ne doseže razumevanje očeve žrtve kao izraza srpskog jedinstva zemlje i boga, i koji, kako kaže Ćorović u izveštaju o Srbiji posle Lazara, donosi odluke impulsivno i bez proračunavanja posledica, sve do izdaje i rođenog brata, despota.

Vidovdan: Dan sećanja na kneza Lazara i heroje iz kosovskog boja koji je odredio srpsku istoriju

Očeva zavetna žrtva u Kosovskom boju imala je potencijal da 12-godišnjeg dečaka karakterno usmeri i odredi njegovu docniju državnu politiku. Ne mali potencijal da ga povuče na svoju stranu imalo je i Bajazitovo, prema posrednim saznanjima istoričara, korektno tutorstvo nad mladim Stefanom.

Imao je takav potencijal i majčin mudri nadzor sa predajom istine o ocu i njegovim nazorima, a imao ga je i zaštitnički i darežljivi uticaj Žigmunda. I povremeno neprijateljstvo Đurđa Brankovića moglo je da ga u izvesnoj meri odredi, a pogotovu su taj potencijal imali zavist, lakomislenost, vlastoljubivost i otvoreno neprijateljstvo bratovljevo.

Ništa od toga nije prevagnulo i poremetilo uravnoteženi karakter političara, ratnika, pesnika, humaniste. Sve što se zna o Stefanu govori u prilog tome.

Kao političar prinuđen na dvostruko, što formalno što suštinsko, vazalstvo, Stefan uspeva da balansira između istoka i zapada i oporavlja ekonomiju posle kosovskog sunovrata.

Kao brat nepouzdanog brata piše u slavu bratoljublja čudesno Slovo ljubve. Kao ujedinitelj, proglašava povremenog neprijatelja, sestrića Đurđa, svojim naslednikom.

Pokušaj srpskog humanizma i renesanse

Po svemu, međutim, izgleda da je Stefan pokušao da zemlju pridruži humanističkom i kulturnom preporodu, koji je u Evropi već davao velike rezultate.

I sam pesnik, o čijem daru svedoči već pomenuti stilski elegantan, osećajno tanan, misaono dubok i tajnovit tekst Slovo ljubve, verovatno je želeo da i Srbiju uključi u renesansne tokove kojima je prosvetljenost glavni uslov. Samo tako se može razumeti njegova velika kampanja prepisivanja knjiga, ne samo crkvenih i egzegetskih već i naučnih i umetničkih.

Njegova prepisivačka škola sa centrom u Resavskom manastiru i "odeljenjima" po mnogim manastirima širom zemlje je kulturni poduhvat koji po simbolici i veličini ciljeva ne zaostaje za herojskom žrtvom njegovog oca. Samo Resavski manastir bio je dostigao "imanje" od 20.000 knjiga i rukopisa, a smatra se da despotova knjigohranilnica u Beogradu nije imala manje.

Kako su prepisivači koji su sazivani u Srbiju pisali po različitim "pravopisima", često sopstvenim, despot je naložio umnom Konstantinu Filozofu, koga je prigrlio kao svog učitelja, da sa prepisivačima uspostavi jedinstvena pravila, pa je resavski standard prepisivanja i pisanja primenjivan među prepisivačima širom pravoslavnog sveta.

O njegovom nesumnjivo renesansnom prepisivačkom poduhvatu imamo dovoljno saznanja da se legitimno zapitamo kuda bi i dokle bi Srbija stigla sa humanizmom i kulturom da despotov fizički kraj 1. avgusta 1427, u njegovoj 50. godini, nije zaustavio ovu, u balkanskoj istoriji, besprimernu kampanju?  

Jednako je legitimno da smelo zamislimo u kakvom bi se društvu zemalja Srbija danas nalazila da je njegovo državničko umeće u potonjim srpskim vladarima preživelo.

I bio je u pravu Umberto Eko kada je u postilama Imena ruže ustvrdio "da se svi problemi moderne Evrope, onakvi kako ih danas doživljavamo, obrazuju u srenjem veku". Gle čuda, Stefanovo i Žigmundovo međusobno razumevanje u dobu izdaja i preveravanja neodoljivo podseća na današnji odnos između Srba i Mađara, u vremenu takođe plodnom svakakvim izdajama, prevarama i preveravanjima.