Srbija i Balkan
Jedna od žrtava "Oluje" za RT Balkan: Spakovali smo ceo svoj život za dva sata
Neki čudan osećaj bio je u meni ceo dan. Kao da sam znala. Šetala sam poljima po šljivarima oko kuće. Neka zebnja se uvukla u mene. Trudila sam se da upijem svaki miris, svako drvo, svaku travku, svaku cvetak, da ih urežem duboko u sebe, priseća se Nataša Basta Đorđević za RT Balkan
Kada prođe strah za život, egzistenciju, strepnja od toga gde ćete prespavati tu noć i bes zbog svega - ostaje žal. Žal za zavičajem, ličkim kamenom, vodom i nebom, kaže za RT Balkan Nataša Basta Đorđević, koja je 4. avgusta 1995. spakovala sve što je u nekoliko torbi moglo da stane i krenula u nepoznato.
Prva slika koja Natašu vezuje za 4. avgust su nepregledne kolone ljudi koji se kreću već od šest ujutru magistralnim putem od Gospića.
Oni su prolazili traktorima, automobilima, prikolicama, zaprežnim kolima i konjima i dolazili su povremeno u njenu kuću da se osveže, natoče vode i odmore pred put u nepoznato.
"Nije mi bilo jasno šta se dešava. Jedna žena mi je tada rekla 'Dijete, pakujte ti stvari, vi jutra ovde dočekati nećete'. Bila sam zabezeknuta, a ona kaže da ustaše nadiru od Gospića, da je pala linija fronta i ponavlja da mi zoru tu dočekati nećemo", priseća se naša sagovornica.
Tako je i bilo.
U pola 10 uveče, iako su čitavog dana dolazile informacije da nema pretnje, dolazi im čovek iz civilnog štaba u kuću i kaže da imaju dva sata da se izmeste i da moraju da se pakuju odmah.
"Djed je otišao kobilom i čezom po tetku i tada kreće naš put bez povratka u jednom smeru", kaže Nataša koja će večeras govoriti na manifestaciji povodom Dana sećanja na sve stradale i prognane u oružanoj akciji "Oluja" koja se održava u Loznici.
Teško je, kaže, spakovati čitav svoj život za dva sata i odlučiti šta je ono što je bitno.
"Spakovali smo dokumenta, nešto stvari, malo novca koji smo imali, jer smo pripremili za poljoprivredne radove to leto i slike, ono što sam uspela da pronađem", navodi Nataša.
Najlepše slike su joj, ipak, kaže ostale u sećanju, a znače joj slike iz detinjstva, sa polja, sa rođacima i prijateljima u nekim vremenima koja se nikada ne mogu ponoviti i na mestima gde njih više nema.
"Neki čudan osećaj bio je u meni ceo dan. Kao da sam znala. Šetala sam poljima po šljivarima oko kuće. Neka zebnja se uvukla u mene. Trudila sam se da upijem svaki miris, svako drvo, svaku travku, svaku cvetak, da ih urežem duboko u sebe. Tek negde kod Banjaluke, a to je osmi dan u koloni, postala sam svesna da mi više tamo nikad doći nećemo", navodi Nataša Basta Đorđević.
Put je bio neizvestan i težak, a Nataša se sa porodicom prvo smestila u Sombor kod strica koji je 1991. izbegao iz Zagreba. Odatle kreće u Banatsko Karađorđevo gde ih je primila dedina snaja. Tu su dobili prvi stan i tu su započeli novi život.
Naredni "šamar" bila je odluka tadašnjih vlasti da studenti iz Krajine fakultet mogu da nastave samo na KiM.
"Tada je bilo teško, a sada sam beskrajno zahvalna svim svojim profesorima i Bogu na toj prištinskoj diplomi", kaže Nataša.
U Prištini su se studenti iz Krajine ponovo našli i pomagali jedni drugima kako i koliko su mogli. Tako je i sada, kad god se nađu.
"Moram reći, nažalost, većina njih je otišla u inostranstvo", navodi naša sagovornica i opet se priseća zavičaja i kako su sve lepe običaje jedinstva, pomoći komšijama i prijateljima iz Krajine doneli gde god su se raselili.
Nijednom za ovih 29 godina Nataša nije bila u zavičaju gde je provela 21 godinu života, gde je spoznala život, naučila prve korake, da čita, piše, završila osnovnu i srednju školu, upisala fakultet.
"To dovoljno govori koliko je i bolno i teško. Vuče me da odem, ali se i plašim. Plašim se kako ću podneti da se ponovo nađem tamo. Tamo nema više ničega što pamtim. Nema ljudi, nema kuća, nema, mislim, čak ni kamena", navodi naša sagovornica, dodajući:
"Planiram sledeće godine da odem sa sestrama i kćerkom. Skupljam snagu."
Sledeće godine biće tri decenije otkako su Srbi prognani iz Krajine.
U Hrvatskoj se Oluja slavi svake godine sve grandioznije i neumesnije, a Nataša kaže: "Nije taj narod tamo srećan, možda Zenge, Hosovci, domobrani… Ali običan narod koji je ostao nije srećan, njima nije bolje bez Srba. Bolje je samo političkoj vrhuški."
Naša sagovornica je danas vrhunski pedagog, direktor škole, a ističe da joj je najvažnije to što je majka.
Ćerku je nazvala po voljenom stricu Jovanu. Iako je još mala devojčica i ne može da razume strahote rata, Nataša Jovani želi da približi ono što je prošla. Kaže, najvažnije je da to deca nauče i saznaju na njima primeren način.
"Sve što se dešavalo mora ući u udžbenike, deca o tome moraju da nauče i da budu svesni. Jer, ako dozvolimo da zaboravimo - može nam se lako ponoviti", naglašava Nataša.
