Jad i tuga poruke s prištinskog groblja

Profesorka Mitra Reljić, koja decenijama obilazi porušena srpska groblja po Kosovu i Metohiji, popisuje porušene spomenike i otvorene grobove, i dalje u svojoj arhivi čuva komad papira koji je pre 18 godina našla na jednom spomeniku na prištinskom groblju. Na belom, velikom, pokislom listu hartije nalazi se, kaže, sav jad, sve licemerje teškog, užasnog vremena u kome živimo.

Molimo, ne skrnavite

"Negde 2005. ulazila sam na Gradsko groblje u Prištini", kaže profesorka Reljić, "ono ima dva ulaza, levo je bilo sve porušeno, ali bio je čitav jedan spomenik, na njemu je albanskom grafijom pisalo – Olga i Dimitrij Đoleku. Znali smo da se radi o Albancima, na našem groblju bilo je, naravno, sahranjeno najviše Srba, ali među njima i poneki Francuz, Jevrejin, ateista, Albanac katolik ili pravoslavac ili ateista."

"Ovde se očigledno radi o pravoslavnim Albancima. I tada sam zatekla jedan veliki papir, pokisao, pa slepljen uz spomenik na kome je krupnim slovima, na albanskom jeziku, pisalo sledeće – 'Poštovani prolaznici, oni su Albanci sa juga, molimo vas, ne skrnavite'", objašnjava profesorka Reljić.

Poruku je, očigledno, ostavio neki srodnik, komšija, plašeći se za sudbinu spomenika, da u jurišu na srpske spomenike i grobove ne strada i albanski, pa je hteo rušitelje da upozori, ističe profesorka i dodaje da je nijednom Albancu nije palo na pamet da takvu poruku ostavi na nekom srpskom, makar dečjem grobu.

Seosko groblje u Dečanskoj Bistrici

I priča iz sela Bućane, koje se nalazi u Dečanskoj Bistrici, opština Peć, gde su muslimansko i pravoslavno groblje bili jedno do drugog, razdvojeni tek stazom, za profesorku Reljić je posebna. I ona vrlo rečito govori o tome kakva su vremena zadesila Srbe na Kosovu i Metohiji. Do 90-ih godina prošlog veka, do 1999, srpsko groblje bilo je netaknuto, Albanci su ga čuvali, a onda je sravnjeno sa zemljom.

"U tom selu nalazilo se staro groblje Stojkovića. Činjenice govore da je u 19. veku 14 kuća Stojkovića primilo islam a ostali Stojkovići posle toga su se razišli, neki su se vratili u zavičaj, u Crnu Goru, drugi otišli u druge krajeve Kosova. Ti Stojkovići koji su primili islam, uključili su se u pleme Gaši, a svoje novo groblje, muslimansko, formirali su odmah pored starog, pravoslavnog groblja svojih predaka, što nije uobičajeno kod muslimana", kaže profesorka.

Ta dva groblja delila je samo jedna staza. Staro groblje svojih predaka Stojkovića tokom 20. veka su održavali, pozivali sveštenika da ga okadi, davali priloge Patrijaršiji, Dečanima. Tako je bilo sve do 1990-ih godina.

"Naš profesor Milan Ivanović ostavio je podatak da je tamo bilo 50 starih spomenika od laporca. Bila sam na tom groblju prošle godine, a tamo nije lako otići. Nema više nijednog spomenika. Ne mogu da kažem da su svi ti spomenici uništeni 1999, ali Milan Ivanović u svojoj knjizi Metohija – spomenici i stradanja iz 2013, kad piše o 50 velikih spomenika, ima u vidu period do zuluma. U svakom slučaju, tamo više nema spomenika. Ima samo nekoliko odlomaka koji vire iz zemlje", govori profesorka Reljić.

Posmrtno unižavanje pobijenih Srba

Ne krije profesorka, koja sada sprema drugo izdanje knjige Srpska groblja na Kosovu i Metohiji, da je pred mnogim tim slikama duboko, ljudski poražena.

Na pomenutom prištinskom groblju, koje je Reljićeva obilazila od početka, i gde je zbog posmrtnog unižavanja pobijenih Srba tokom leta 1999. i započela ovo što radi, ima jedna posebna, tužna parcela.

"To su ljudi koji su pobijeni po šumama, stanovima, čiji su posmrtni ostaci sakupljeni. Britanci su zajedno sa svojim štićenicima upriličili tu žalosnu parcelu podno nove kapele gde će ti mučenici počivati. Iako smo s našim parohom Miroslavom Popadićem molili Britance da te ljude sahranimo kako treba, sa krstom, sa opelom, oni to nisu dozvolili nego su te nesrećnike, pobijene, ali i one skončale u prištinskom domu staraca, ko zna kako, vezivali u plastične vreće i bacali u zemlju, a na uzglavlje stavljali limenu pločicu s brojem, ili su, ako su znali o kome je reč, imena nemarno ispisivali albanskom grafijom. Kad sam dolazila, nalazila sam te pločice, iščupane, pobacane. Jednom sam ih popisala, sve što sam našla", kaže profesorka.

Iako je posebno bolećiva prema svojim sunarodnicima, ne može a da ne primeti da se u Srbiji, od strane države, pojedinaca, malo brine o ovom nasleđu, a svaki grob je, veli, mala crkva.

"Uverena sam da ni slikom, ni rečju, knjigom nismo dovoljno obavestili čak ni tu, takvu kakva je, zapadnu javnost npr. da se u poslednje vreme, u jeku bujanja islamskog ekstremizma, uništavaju i katolički grobovi na Kosovu, uključujući albanske. O tome govori katolička parcela na groblju u južnom delu Kosovske Mitrivice, gde su svi spomenici gotovo uništeni a tamo su sahranjeni bili i Mađari, Slovenci, i Albanci", tvrdi ona.

Na Kosovu se uništavaju i katolička groblja

U pitanju je zajedničko groblje, najećim delom pravoslavno, srpsko, ali su i katolici tu imali parcelu. Između parcela nema ograda, nego su hrišćani tu bratski počivali. Ali na Kosovu se sada uništavaju i katolička groblja.

"A kad je reč o srodnicima pokojnih, moram primetiti da se sva njihova briga mahom svodi da se o Zadušnicama pred kamerama žale da ne mogu da nađu spomenike srodnika. Dobro znam na koju lokaciju ne sme da se dođe na Kosovu, gde je opasno, a gde se može. Opasno je zaista u Đakovici, opasno je u Suvoj Reci, Mališevu, ali na groblje u Kosovskoj Mitrovici može da se dođe i radi. To znači da spomenike treba obnavljati, popravljati, a ne čekati da ih proguta zemlja. To se može i u Prištini, Peći, Prizrenu, i neki od Srba to i čine, obnavljaju grobove srodnika", zaključuje profesorka Mitra Reljić.