Kad su 9. juna 1999. godine u dugoj, predugoj koloni u kojoj su bili automobili, traktori, kultivatori, zaprežna kola, uplakani ljudi, zavežljaji, jad i čemer, dečica još nesvesna velike nesreće, bežali, spasavali živu glavu iz Prizrena, u „golf jedinicu“ uz njih petoro stale su još samo i pelene za malu Jelenu, tada je imala manje od godinu dana, dva tri njena odelca, i tek jedna kutija sa – fotografijama! Sve drugo što su imali, Sanji Tošić, njenim ocu i majci, Mirku i Vaski Nikolić, suprugu Obradu, Užičaninu tada sa devetogodišnjim stažom policajca u Metohiji, ostalo je u Prizrenu. Roditeljska kuća, još jedna započeta kuća, plac skoro u centru grada, nameštaj, pokućstvo, uspomene, igračke, čitav jedan život!
„Mislili smo, brzo ćemo se vratiti. Tešili smo sami sebe kad smo krenuli, uključili se u dugu kolonu mučenika i nesrećnika koji su bežali iz svojih domova. Tek kad smo bili negde oko Prištine, kad smo videli da gore kuće okolo, pitao je moj otac nekog policajca – „Čije to kuće gore“? Kad nam je rekao da Srbi u nekim selima okolo sami pale svoje domove, tek tada smo shvatili da se nećemo skoro vratiti“, pričala mi je pre koji dan Sanja u njenoj kući u Sevojnu kraj Užica, ustvari, više je preplakala nego što smo se ljudski ispričali.
Ta kolona i 23 godine kasnije ne izlazi joj iz glave, iz misli. Te slike, dvodnevno putovanje od Prizrena do Užica, suze, bol, patnja, neizvesnost, strah, u međuvremenu postali su deo nje, deo njene porodice, odrastanja njene dece.
„Sanjam često tu kolonu, suze ljudi sa traktora, sanjam kako okolo gore kuće, sanjam oca i majku, ono naše dvorište u Prizrenu, našu kuću, moje staze iz detinjstva, česmu, sanjam reku, onda se probudim, otplačem, zaspim, pa sve ponovo“, teče Sanjina kosovska priča dve decenije kasnije.
Dvadeset i tri godine već, konstatuje to i ponovo zaplače, nije videla svoje Kosovo, svoj Prizren, svoju kuću u koju se, koji dan pošto su otišli, uselio komšija Albanac.
Posle, nastavlja, kad su shvatili da od povratka u Metohiju, u Prizren nema ništa, moralo se živeti, boriti. Nije se imalo kud nazad. Sanja i njeni rasuli se od Užica i Podgorice do Beograda, Pančeva. Hvala bogu, svi su spasili žive glave iz Prizrena. A, veli, da nisu otišli one noći, sutradan bi se teško izvukli.
A život težak
Ne zna se šta se sve za ovo godina od 1999. godine nije obrušilo na Sanju i Obrada, šta im se sve nije obijalo o glavu. Razbolela se mala Jelena, pa onda se Sanja borila sa teškom bolešću, i Obrada stigle godine teške godine službe na Kosovu, one u kojoj je svaki dan glava bila u torbi.
„Posle sam rodila Jovanu, ona danas ima već 19 godina, pa Lazara kome je 16, Janu, njoj je četvrta, pa Mašu koja ima tri godine. Šta sve za to vreme nisam radila, i na buvljaku, bila i kuvarica, i brala maline na nadnicu, i sakupljala šljive, i kopala i plevila, i ništa mi nije bilo teško, za sebe, svoju porodicu, svoju decu sam radila. Čini mi se da od Užica do Arilja, nema malinjaka u kome nisam brala maline, i ja i Obrad kad dobije odmor, ne ide da odmara nego u maline, u nadnicu“, priča Sanja.
Letos, berući maline zaradili, priča, stotinjak hiljada dinara, mislili od tog novca da kupe ogrev, zamene prozore, pokrpe još koju rupu... Posle, poskupeo ogrev, zarađeni novac jedva istekao da kupe drva za zimu.
Sad, konačno, i Sanja ima stalni posao u Domu zdravlja u Užicu, Obrad je, iako diplomirani ekonomista i dalje saobraćajni policajac.
A godine prolaze
Rastu deca. Deo života koji je Sanji iščupan iz duše, otet, nepovratno je ostao dole u Prizrenu, kraj Bogorodice Ljeviške.
„Sanjam o tom danu, a znam istovremeno da je on vrlo daleko, da mogu decu da odvedem u Prizren, da im pokažem našu kuću, dvorište, česmu, reku, crkvu, staze na kojima je odrastala njihova majka. I ne gubim veru. Bog je veliki. I pričam im, stalno im pričam o Kosovu. Da znaju moji maleni odakle su, gde su im koreni, da im Kosovo i Metohija sutra kad porastu ne budu tek obični geografski pojmovi, nego, da i njih duša zaboli kad čuju za Prizren, za Metohiju, eto, tako ja mislim i tako radim“, kaže Sanja.
Ne žali veli, toliko za kućom, dvorištem, imovinom, nameštajem, pokućstvom, koliko je duša boli za grobovima predaka koji su ostali na prizrenskom groblju. Grobovima babe i dede, grobovima onih njenih drugara iz vrtića, iz škole koji su izginuli na Košarama. I za starim očevim guslama koje su ostale na zidu kuće u centru Prizrena.
„Gospod bog zna koliko to boli, boli i boli... Koliko su, kako koja godina prolazi, rane nas oteranih sa Kosova samo veće i veće, koliko nas Kosovo sve više i više boli, koliko je naša patnja za našom zemljom samo veća. A, kako da zaboravim Kosovo i Prizren? Kako taj greh na svoju dušu da uzmem, kako, kad ne mogu? Jeste, plačem, svakog sam, što bi moja majka nekad rekla, našeg mrtvog vojnika i policajca na Kosovu za ovo godina oplakala“, teče na brdu iznad Sevojna Sanjin monolog.
Mladi Tošići rastu u prostranom dvorištu iz koga se vidi čitavo Sevojno i znaju za Košare i veliku bitku. Znaju i za Bogorodicu Ljevišku kraj koje je porasla njihova majka.
„Ne može Kosovo za mene da bude izgubljeno. Ne sme. Ono je bilo i ostalo moja velika rana, koja se, kako koja godina prolazi, samo soli i koja sve više boli. Rana koja cepa i dušu i srce. Ja o Kosovu ne mogu drugačije. Sa njim mi u mislima i počne i završi se dan“, kaže Sanja.
I, više je pre neko veče, kad smo sreli, preplakala nego što smo se ljuski ispričali.
Sudbina, teška sudbina naroda sa Kosova i Metohije rasutog širom zemljinog šara.