Na marginama tenzija sa Hrvatskom oko kulturnog blaga SPC: Zagonetni put najskuplje cigle na svetu

Potpuno izvan aktuelne tenzije sa Hrvatskom oko kulturnog blaga Srpske pravoslavne crkve, koje Hrvatska silno želi da čuva u "privremenim" depoima jer je porušila pravoslavne hramove koji su ga čuvali, jedan antički predmet neprocenjive vrednosti nema nikakve izglede da se nađe tamo gde mu je mesto. Reč je o "najskupljoj cigli na svetu", artefaktu iz poslednjih dana Sirmijuma, jedne od četiri prestonice Rimskog carstva. Reč je o unikatnom predmetu, jedinom takvom u svetu.

Godine 582. stanovnici Sirmijuma počeli su da umiru od gladi, jer su, usled duge avarske opsade grada, potrošene sve zalihe hrane. Svi koji su znali da rade neke poslove sa glinom i opekom bili su angažovani na popravljanju gradskih bedema koje su uporni Avari načinjali. U jednu, da li baš samo u jednu, još nepečenu ciglu neko je urezao reči na grčkom: "HRISTE GOSPODE, POMOZI GRADU I ZAUSTAVI AVARE, ZAŠTITI ROMEJSKO CARSTVO I ONOGA KOJI JE OVO NAPISAO. AMIN."

Molitva nije bila uslišena, i Avari su provalili u Sirmijum. Proterali su sve njegove građane, dozvolivši im da ponesu samo odeću na sebi i po jedno ćebe. Zatim su temeljno opljačkali svaku kuću, što je bio glavni cilj opsade, i iz nemara izazvali veliki požar u kome je sve izgorelo. To je bio kraj hiljadugodišnjeg sjaja Sirmijuma, koga je antički istoričar Amijan Marcelin nazivao "mnogoljudnom majkom gradova".

Slučaj je hteo da ova cigla izroni iz zemlje avgusta 1960. godine, prilikom izgradnje kratke saobraćajnice do mitrovačkog Spomen groblja. Graditelji su žurili, jer je za 3. septembra bila zakazana komemoracija uz prisustvo najviših državnih i partijskih funkcionera. I tada je važilo da se, kada se u Sremskoj Mitrovici nešto kopa malo dublje od cokla za ogradu, mašina zaustavi pred čvrstom preprekom, a pristupe arheolozi. Ovog puta nije bilo tako: arheolozima je iz vlasti poslata poruka da nema vremena za njihovo vršljanje po trasi, jer je svečano otvaranje  spomen-kompleksa po arhitektonskom rešenju oboženog Bogdana Bogdanovića bilo najvažniji politički događaj u celoj Jugoslaviji tog leta. Najviši državni funkcioneri morali su da pristupe novim asvaltom.

"Ne, nisam pogrešio, takav eksponat se ne zaboravlja" 

Jovan Babić, u gradu poznat po nadimku Lola, imao je 13,5 godina kada je, sa svojim vršnjacima,  išao za buldožerom koji je kopao trasu ove saobraćajnice. Za dnevnik "Politiku" je svedočio mnogo kasnije:

"Taj ogromni ruski buldožer izoravao je pred sobom i ostatke zidova, i antičke grobnice u kojima je bilo veoma mnogo očuvanih staklenih i keramičkih posuda, suznica, fibula i sličnog, a u jednoj je bila prelepa slika rimske dvokolice kvadrige sa konjem i vozačem. Vozač buldožera dopustio mi je da se vozim pored njega i da iskačem kad 'kašika' zakači neku grobnicu, pokupim antičke predmete i vratim se na mašinu. Predao sam najmanje dve hiljade raznih predmeta i primeraka novca, a možda i dvostruko toliko. Predao sam, na primer, prelepu kamenu sekiru i očuvane igle od kosti, nađene u jednom drugom delu grada. Tako sam našao i rimsku ciglu sa neobičnim natpisom, bez jednog ćoška koga je buldožer odlomio. Ljudi iz Muzeja Srema tražili su od nas da pronađemo odlomljeni ćošak, što meni nije bilo teško. Tako je cigla sa natpisom kompletirana. Docnije su mi pokazali jednu stranicu 'Politike', na kojoj je bila fotografija 'moje' cigle, ispod koje je pisalo da slične nema u svetu. Bio sam veoma ponosan na svoje anonimno učešće u njenoj sudbini."

Tačnije, Lola i njegovo društvo pronašli su još stotine cigli sa utisnutim znakom u vidu prsta kokoške ili patke, zavisno od znaka proizvođača opeke. Samo jedna od ovih opeka imala je urezan zapis na grčkom. Sa dečacima je ove predmete nosio u muzej arheolog amater Dušan Drmanović, docnije savezni inspektor, rodom iz sremskog sela Bosut. Drmanović je svedočio da je on lično od Babića i njegovih drugara preuzeo i predao Muzeju Srema ovaj unikat. Govorio je:

"Već decenijama postavljam prosto pitanje: gde je original 'cigle vrednije od zlata', kako ju je nazvao arheolog dr Petar Milošević? Oni koje sam pitao ili su slegali ramenima ili bežali od mene kao đavo od krsta, a za specijalizovane inspektore unutrašnjih poslova bilo je potrebno da napravim prijavu krađe, bez čega nema 'slučaja'. Postavljao sam pitanja iako sam znao gde je ova 'najskuplja cigla na svetu'. Video sam je svojim očima u Arheološkom muzeju u Zagrebu, gde sam dva puta odlazio naročito zbog nje. Ne, nisam pogrešio, takav eksponat se ne zaboravlja."

Ni Drmanović, ni Babić, ni drugi učesnici nalaženja 'najskuplje cigle na svetu' nisu imali ni fotografiju predmeta koga su predali Muzeju Srema, ni potvrdu od ove ustanove. Fotografiju nisu imali jer u prikupljanju predmeta iz rimskog vremena nisu predstavljali zvaničnu kariku koja se bavi istraživanjem, a potvrdu nisu imali jer  Muzej Srema tada nikome nije ni davao potvrde o primljenom materijalu.

Opeku je od grada otuđio i odneo u Zagreb lokalni kapelan

Poznati arheolog dr Miroslav Jeremić iz Arheološkog instituta u Beogradu nije  osporavao da  je 1960. godine u Sremskoj Mitrovici  nađeno nešto veoma vredno, ali je  isključivao mogućnost da je tada pronađena "najskuplja cigla na svetu", baš ona koja se čuva u Zagrebu:

"Opeka sa dramatičnim napisom na grčkom, koju čuva Arheološki muzej u Zagrebu nije nađena 1960, već 1873. godine! Uz nju je išao podatak da je nađena u Sirmijumu. Nalazač nije poznat, ali je poznat darodavac, a to je kapelan iz tadašnje Sremske Mitrovice Ante Bogetić. Znači, nema ni malo mogućnosti da je to cigla koju su Mitrovčani, prema njihovom sećanju, pronašli 1960. godine. Ja dobro poznajem nesebičnost ljudi kao što su Drmanović i Babić i sasvim sam ubeđen da govore istinu viđenu iz njihovog ugla. Ali, to nije naučna istina. O ovoj cigli sa grčkim natpisom bilo je reči i na kongresu arheologa u Berlinu 1939. godine, o čemu svedoči i brošura dr Viktora Hofilera, pa i to isključuje mogućnost da su Mitrovčani baš nju pronašli 1960. godine. Ali, dezavuisanje zanimljivog svedočenja i Drmanovića, i Babića nema nikakvog smisla, a ne bi bilo ni pravično. Nešto vredno su sigurno našli i predali, a to nešto su, zahvaljujući sticaju okolnosti i nekim koincidencijama, prepoznali u cigli koja se čuva u Zagrebu. Oni osnovano postavljaju pitanje gde je to što su predali? Možda se odgovor i ukaže kad se obradi sve što se neobrađeno čuva u Muzeju Srema."

A, usput, na obradu čeka više od 40.000 predmeta. Letimični pogledi ovom blagu u kesama ukazuju da se najveći deo pretvorio u prah. Istrgnuti iz zemlje koja ih je čuvala do našeg vremena, ne mogu da opstanu na vazduhu. Arheologija nema dovoljno zaposlenih  za njihovu naučnu obradu i konzervaciju pre no što se raspadnu.

Jeremić je sugerisao i način na koji su Mitrovčani mogli da prepoznaju "svoju" ciglu u cigli koja se čuva u Arheološkom muzeju u Zagrebu. Možda su zaista pronašli veoma sličnu, sa sličnim natpisom, čak i sa sličnim oštećenjem, što bi bilo sasvim  dovoljno da se, uz pomoć nekih zgoda i okolnosti, stekne uverenje da je eksponat koga su pronašli nelegalno otišao u Zagreb. Na sumnju ih je navela i kopija ovog svetskog unikata koja se izlaže u Muzeju Srema u Sremskoj Mitrovici. Kopija je, verovatno, napravljena da se i ovde pokaže ono što je baš ovde nađeno 1873. godine.

Pokojni dr Petar Milošević je 1962. godine boravio u Zagrebu i, kako se neki njegovi prijatelji sećaju, doneo u Sremsku Mitrovicu kopiju "najskuplje cigle na svetu" koja se danas može videti u Muzeju Srema. Upravo to donošenje kopije unikatne rimske opeke iz Zagreba 1962. daje neko uporište Drmanovićevoj i Babićevoj priči da je tom prilikom nešto i odneseno u Zagreb. U muzejskoj praksi nije uobičajeno da se naručuju kopije predmeta predatih 87 godina ranije. Zapadni muzeji čuvaju mnoštvo unikata iz Sirmijuma, pa nije nalažen povod da se izrađuju njihove kopije za potrebe sremskomitrovačkog muzeja.

Čudna legitimnost "vlasništva" na opekom izloženom u Zagrebu

Drmanović je postavljao prosto pitanje: ako je u Zagrebu zaista izložena cigla pronađena 1873. godine, gde je onda ista takva cigla, sa istim tragom lomljenja, koja je predata Muzeju Srema? I zašto nikada nije razmotrena mogućnost da je cigla iz avgusta 1960. utajena da bi ona koja je izložena u Zagrebu i dalje bila unikatna?

Priča o sirmijumskoj "najskupljoj cigli na svetu", na kojoj se Dušan Drmanović trudio celih 60 godina, nije nikoga potresla. A samom Drmanoviću se i osvetila. Arherolozi koji su doktorate stekli na civilizacijskim slojevima tla nisu nikada uvažili njegov amaterski rad u arheologiji, pa su naprosto ignorisali i njegovu upornost na drukčijem osvetljavanju "najskuplje cigle na svetu".

S druge strane, kao savezni inspektor nikada nije uspeo da kod specijalizovanih inspektora unutrašnjih poslova pobudi interes za bilo kakvu službenu opservaciju "slučaja", jer je njegov amaterski arheološki entuzijazam oduzimao legitimnost njegovim službenim notama, koje je viša puta podnosio.

Tako je iz njegovog ličnog neuspeha na "slučaju" izvedena neobična legitimnost svetskog unikata u Arheološkom muzeju u Zagrebu. "Najskuplja cigla na svetu" pronađena je u Sremskoj Mitrovici, na podzemnoj trasi antičkog gradskog bedema, natpis urezan na njoj dok je još bila nepečena govori o stradanju antičkog grada prethodnika današnjeg grada, iz Sremske Mitrovice ju je u Zagreb odneo, da izbegnemo nezgodan glagol, kapelan iz ovdašnje katoličke dijeceze. Legalnost je stečena, a niko ni u Zagrebu ni ovde nije osetio nelagodnost zbog toga.