Kraj jedne ere, Vuk Drašković zatvara krug: Od komuniste, preko četnika i evroatlantiste, do penzije

Nekadašnji "kralj trgova i ulica" i stranački "faraon" Vuk Drašković povukao se posle 34 godine sa čela Srpskog pokreta obnove. Partija za koju se već duže vreme mislilo da je klinički mrtva, planira naime, da se vozdigne iz političkog zaborava, budući da Draškovićev naslednik Aleksandar Cvetković najavljuje njenu konsolidaciju i organizaciju "kako bi svi zajedno učestvovali u društvenom dijalogu, političkoj borbi ideja i kreiranju sopstvene budućnosti u skladu sa tradicijom koju će i dalje baštiniti".

Ali, kako je jednom sam Drašković rekao: "dont miks frogs end grenmaders" (ne mešajte babe i žabe)!

To što malo ko zna da SPO i dalje postoji, ne menja činjenicu da se odlaskom Vuka Draškovića iz partije završava  čitava jedna era, era u kojoj se pred očima srpskog sveta odvijala metamorfoza nekadašeg komuniste, a zatim i četnika i nacionaliste u evroatlantistu koji samo što ne zatraži stolicu u UN za secesionističko Kosovo.

Taj komunistički deo njegove karijere je manje poznat, a iako je opšteprihvaćeno mišljenje da je on bio član kabineta Mike Špiljaka, Drašković je to demantovao. Arhivi ipak pamte da je veliki poštovalac lika i dela Draže Mihailovića, u tom periodu priređivao feljton "Poslednja četnička zavera" - protiv Draže.

Naš izbor

Povratak Čedaja i njegovih trbušnjaka: Nisam pop, nisam ni general ali ću rešiti pitanje "Kosova"

Drašković čiji je uzvik "juriš" svojevremeno označio početak masovnih devetomartovskih protesta u Beogradu, tokom kojih je policija koristila palice, suzavac i vodene topove, lider je koji je zbog svojih ideala hapšen i prebijan, i političar koji je preživeo dva pokušaja ubistva.

No, žar nekadašnjeg novinara Tanjuga koji je izazvao diplomatski skandal poručujući lideru Zimbabvea Robertu Mugabeu da mu da "neku pušku, bombu, granatu" i tražeći da ga "Drug Mugabe", primi u svoju vojsku – danas je, izgleda, načisto ugašen.

Sve su prilike da je opoziciona vatra nestala onog trenutka kada se Drašković konačno našao u vlasti, pa kao ministar spoljnih poslova (najpre državne zajednice Srbije i Crne Gore (od 16. aprila 2004. do 5. juna 2006), a potom Srbije (od 5. juna 2006. do 15. maja 2007) počeo da radi ono što niko, pa ni on do tada nije mogao da zamisli da će raditi.

Njegova postepena transformacija u Nenada Čanka, počela je da se manifestuje u trenucima dok je nevino ljubio ruku osvedočene mrziteljke Srba i strastvene zagovornice NATO bombardovanja Madlen Olbrajt, ali kasnije je stanje postalo kritičnije.

Čovek koji je usred Novog Pazara poručivao da ko "ovom Raškom zemljom stegne turski barjak, ustaški barjak, albanski barjak ili bilo čiji barjak sem srpskog ostaće i bez barjaka i bez ruke", poslednjih godina počeo je da ponavlja kako je "negiranje genocida u Srebrenici civilizacijski sunovrat".

Čanak opet provocira: Objavio sliku sa raketom "džavelin" i poručio da će mnogo toga da se menja

 Zbog ovakve promene mišljenja, nekog drugog nazvali bi običnim "preletačevićem".  U slučaju "prvog pisca genocida nad Srbima", koji se proslavio objavljivanjem romana "Nož" o genocidu nad Srbima u Hercegovini – jasno je da je dijagnoza znatno ozbiljnija. Jer, od svih drugih bi, bar on trebalo da zna šta je to genocid, i da se tako nešto u Srebrenici nije dogodilo.

Političar koji je snevao Veliku Srbiju, pre desetak godina počeo je da nam poručuje da "treba prihvatiti Kosovo kao najbližeg i posebnog suseda jer je Kosovo jedina država nastala odvajanjem od Srbije". NATO je, od agresora kako nas je bar on uveravao, postao "spas za Srbiju". Za šta je on Alijansu i nagradio, potpisujući 2005. godine sa tadašnjim sekretarom NATO-a Japom de Hopom Sheferom Sporazum o tranzitnim aranžmanima kojim se se garantuju imunitet i privilegije vojnika NATO-a tokom prolaska, na putu kroz Srbiju.

Drašković je, zarad ovakve promene političkog pravca morao da siđe sa Romanije na kojoj je redovno prisustvovao saborima Ravnogorskog pokreta. Čekali su ga, bar nekad, na Molitvenom doručku u Beloj kući. Generala Draže Mihailovića, međutim, (još) se nije odrekao, ali mu je Zapad postao draži.

Odlazak Vuka Draškovića u političku istoriju ipak neće promeniti ništa. Možda, jedino, u književnom svetu, jer će Drašković, sada imati vremena da radi ono što zapravo najbolje zna - da piše. Njegovo postojanje na političkoj sceni Srbije, promenilo je, ipak, dosta toga - za početak, naučili smo da vuk, pored dlake, zna i ćud da promeni.