Srbija i Balkan
Šta bi značilo proglašenje okupacije dela Srbije?
Da spreči egzodus svog naroda, koji Priština ubrzano čini uz prećutnu saglasnost Zapada, Srbija bi mogla da proglasi okupaciju na prostoru Kosova i Metohije. Kakve bi bile posledice?
Jedna od opcija na stolu kao odgovor Beograda na poslednje poteze Prištine kojima su tenzije na Kosovu i Metohiji došle do vrhunca, moglo bi da bude proglašenje okupacije tog dela teritorije.
Ovo nije prvi put da se takva mogućnost spominje o pitanju Kosova i Metohije.
Kada je 2005. godine Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija predložio da otpočnu razgovori o utvrđivanju "konačnog statusa" Kosova i Metohije, Sveti arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve, pod predsedništvom patrijarha Pavla, uputio je takav zahtev.
"Ukoliko bi se desilo, ne daj Bože, da bilo kakvo rešenje bude nametnuto, Sabor očekuje da Skupština Srbije obznani celom narodu da je izvršena nelegitimna i nelegalna okupacija jednog dela naše nacionalne teritorije", poručila je tada SPC.
Od tada do danas, na ovaj potez pozivali su političari, razna udruženja i pojedinci.
Kako se odlučuje o okupaciji i kakve su posledice?
Važno je napomenuti da ne postoji pravni akt Srbije koji se bavi pitanjem okupacije. Po Ustavu Srbije, član 99, Narodna skupština odlučuje o ratu i miru i proglašava ratno i vanredno stanje.
Dakle, odluku o proglašenju okupacije dela teritorije morala bi da donese Skupština Srbije. Ipak, Ustav ne propisuje šta se dešava nakon toga, da li bi to automatski značilo i proglašenje ratnog stanja.
Jedini pravni akt koji na neki način tretira pitanje okupacije je Krivični zakonik. Po članu 306 građanin Srbije koji potpiše ili prizna kapitulaciju ili prihvati ili prizna okupaciju Srbije ili pojedinog njenog dela, kazniće se zatvorom najmanje deset godina.
Dakle, prve "žrtve" proglašenja okupacije bili bi oni koji u Srbiji priznaju nezavisnost tzv. Kosova.
Da li okupacija znači i vojnu intervenciju i prekid pregovora?
Međunarodno pravo prepoznaje dve vrste okupacije – ratnu i mirnodopsku.
Mirna ili mirnodopska okupacija moguća je samo ako je okupaciju izvršila država, a ne privatno lice, da sporna teritorija prethodno nije pripadala nijednoj državi, da država fizički kontroliše okupiranu teritoriju putem organa svoje vlasti i da u tom pogledu preuzme međunarodnu odgovornost, kao i da država okupator obavesti o tome ostale članice međunarodne zajednice.
Za razliku od mirnodopske, ratna ili vojna okupacija podrazumeva da se teritorija smatra okupiranom ako se nalazi pod vlašću neprijateljske armije. To naravno povlači posledicu po delovanje vojske države čija teritorija je okupirana.
Proglašenje okupacije dela teritorije ipak ne znači i automatski da se proglašava ratno stanje, odnosno ne povlači sa sobom vojnu intervenciju.
Najbolji primer za to je Kipar, koji je još 1974. proglasio sever teritorije okupiranim, ali već 50 godina na tom ostrvu živi se bez ratnog sukoba, u zamrznutom konfliktu koji do danas nije razrešen.
U delu srpske javnosti vlada mišljenje da bi vojna intervencija Srbije razrešila situaciju na Kosovu i Metohiji, a da to nije tačno više puta napominjao je predsednik Srbije Aleksandar Vučić.
Oružani sukob priželjkuje jedino Aljbin Kurti jer bi mu to omogućilo da reši situaciju u svoju korist, smatra diplomata Zoran Milivojević koji napominje da bi to bio način da na brzinu razreši sve što godinama Priština ne uspeva.
Proglašenje okupacije dela teritorije bilo bi podsećanje pre svega međunarodnim snagama, UNMIK-u i Kforu, da rade svoj posao u skladu sa Rezolucijom 1244 UN i zaštite mir na terenu, napominje Milivojević u izjavi za RT Balkan.
"Ako proglasimo okupaciju samo dajemo do znanja kakvo je faktičko stanje i prozivamo onoga ko je odgovoran za to", kaže naš sagovornik.
Smatra da Srbija ovim podseća na Rezoluciju 1244 i insistira na obavezama iz tog dokumenta, kao i da međunarodne snage moraju da deluju u skladu sa svojim mandatom – da spreče nasilje i da se brinu o miru i bezbednosti.
Srbija ne odustaje od pregovora i traženja političkog rešenja, ali za to moraju da se stvore uslovi, napominje naš sagovornik.
"Posrednik u pregovorima, Evropska unija, ako zaista ima interesa da se ti pregovori i dalje vode, da ovaj prostor bude miran i stabilan, onda mora da stvori uslove za nastavak tih pregovora. A prvi uslov je da se zaustavi Priština", pojašnjava Milivojević.
Podvlači da Srbija, kao punopravna članica UN, zadržava pravo da u okviru svojih interesa i ustavnih ovlašćenja preduzima mere i korake kojima će da spreči egzodus srpskog naroda.
"Srbija ne traži rat, ni upotrebu sile, Kfor je uspostavljen na Kosovu i Metohiji u zaštiti mira, pa Srbija traži da se garantuje i poštuje mir i smatra da je to moguće učiniti punom primenom Rezolucije 1244, između ostalog i povratkom srpskih snaga prema tom dokumentu. Srbija time dolazi u mogućnost da štiti narod na terenu koji sada nije zaštićen", zaključuje Milivojević.
Kakvu će odluku doneti rukovodstvo Srbije ostaje da se vidi sutra, za kada je obraćanje javnosti najavio predsednik Aleksandar Vučić.
