Srbija i Balkan
RT Balkan istražuje: Zašto nije jednostavno da se izvučemo iz posla sa "Rio Tintom"
"Marš sa Drine" kompaniji koja bi da rudari litijum, moglo bi da nas košta mnogo skuplje nego što smo zamišljali
Kompanija "Rio Tinto" koja je u Podrinje došla 2001. godine, najavljuje da bi, ukoliko se ostvari projekat "Jadar", u Srbiji mogla da ostane bar još četiri decenije, a bez obzira na povike zabrinutih građana "Marš sa Drine", i na tvrdnje predsednika Vučića da "nema para" za koje će se litijum kopati ako se ne razjasne sve sumnje oko uticaja na životnu sredinu, ovaj koncern ima "debele" razloge da tako dugoročno planira svoju budućnost u Srbiji.
Jer, bez obzira na to što "Rio Tinto" nema sa vladom i drugim državnim organima potpisane nikakve pravno obavezujuće ugovore, to ipak ne znači da Srbija tek tako, bez ikakvih posledica može da im otkaže gostoprimstvo.
Naime, kao u onoj narodnoj - dala baba dinar da uđe u kolo, a dala bi sto da iz njega izađe – Srbija, ne može tako lako da se izvuče iz litijumskog projekta. Bar ne bez ozbiljnih posledica.
"Teza da u Srbiji ne postoji ugovor o eskploataciji sa Rio Tintom, pa da prema tome nema obaveza naše zemlje prema ovoj kompaniji, zvuči sasvim logično, a zapravo nije tačna. Svaki investitor, u ovom slučaju, svaki investitor koji je dobio pravo istraživanja, i to je pravo kroz 20 godina više puta potvrđivano i proširivano, ima racionalan osnov da veruje da ako nađe to što ga interesuje, pod određenim uslovima može biti i eksploatacije. Ako im kažeš da može istraživanje, podrazumeva se da načelno može i eksploatacija. To proizlazi jedno iz drugog, naravno, pod uslovima da nije štetno po zdravlje, ekologiju, da im je isplativo, i slično", objašnjava ekonomista Branko Pavlović.
Investitor kome je dato istražno pravo, kaže naš sagovornik, ima pravo da veruje da ako ispuni zdravstvene, ekološke, urbanističke i druge uslove- može da dobije eksploataciona prava. Ukratko, ako Srbija kaže da je ne interesuje elaborat Rio Tinta i da prosto ne želi rudnik litijuma u Podrinju - to bi značilo da su izneverena "opravdana očekivanja investitora", što znači da će arbitraža sigurno presuditi u njihovu korist.
"Ako Srbija kaže da ne može da se kopa, oni postavljaju pitanje zašto su im uopšte i data istražna prava. Oni su privredni subjekt, nisu naučna institucija, nisu oni (Žak Iv) Kusto koji istražuje morske dubine. Oni se bave profitabilnom delatnošću", ilustruje Pavlović.
Država bi zato trebalo da vodi računa i da izbegne sve što bi moglo da izgleda kao zabrana eksploatacije litijuma koja nije zasnovana na agrumentima da je to štetno po zdravlje i da je opasno.
"Ako dokažemo da investitor nije u dovoljnoj meri dokazao da nije opasno i štetno po zdravlje, onda je to u redu i Srbija dobija na arbitraži. Ali, ako kažemo samo da ne damo, postoji Međunarodna konvencija koja štiti investitore i na osnovu nje i arbitraža koja odlučuje o takvim stvarima, i na njoj 'Rio Tinto' sto odsto dobija. Iznos koji bi 'Rio Tinto' u tom slučaju dobio sigurno nije manji od naših ukupnih zlatnih rezervi", ističe Pavlović.
Ilustracije radi u državnom sefu trenutno je oko 46,5 tona zlata ukupne vrednosti oko 3,2 milijarde evra.
Takva naplata bi, prema rečima našeg sagovornika, za ovu kompaniju bila "najbolji posao na svetu".
"Ljudi koji zagovaraju varijante 'Marš sa Drine', 'mi smo mala zemlja da bi se ovde kopalo', 'neću da čujem za to', 'mora da se zabrani'… žele najbolje i zabrinuti su. Ali bez dokazivanja u daljem postupku da je iskopavanje litijuma štetno, oni rade za interes 'Rio Tinta'. A njihov najveći interes je da nas dobiju na arbitraži bez ikakve eksploatacije i tako zarade otprilike na nivou koji bi u najboljim uslovima zaradili za 15 godina", tvrdi Pavlović.
Šta je onda "lek" odnosno, kako da se Srbija izađe iz "kola" u kome više ne bi da igra?
"Kada 'Rio Tinto' da elaborat, Srbija mora da ide u 'sitna crevca', i svojim elaboratom pobije njihov. Na primer – ako oni kažu da će nekim merama sprečiti neku štetu, Srbija mora da dokaže da to nije tačno, i zbog čega nije tačno. Mora se dokazati da oni nisu dokazali da iskopavanje nije opasno", ističe naš sagovornik.
Dve su, kaže mogućnosti da se Srbija zaštiti. Majka firma "Rio Tinto", a nikako ne "Rio Tinto Sava eksplorejšn" (koja kako kaže naš sagovornik danas postoji, sutra ne postoji) Srbiji treba da garantuje za slučaj štete - ili korporativnom garancijom ili uplatom novčanog obezbeđenja na poseban račun.
"Ako u papirima izgleda kao da je sve u redu - mora se postaviti pitanje da li je 'Rio Tinto' spreman da uplati značajnu količinu novca, odnosno na primer, dve ili tri milijarde dolara, na račun sa koga mi možemo da ga koristimo ako za deset godina dođe do nekog problema. Ako oni nisu spremni da to urade, znači da znaju nešto više od nas, a nama tvrde da se ništa loše neće dogoditi. A ako se neće ništa dogoditi, u čemu je onda problem", pita Branko Pavlović.
Sagovornik RT Balkan zaključuje ističući da sve izjave, i "Rio Tinta" i svih drugih, treba posmatrati "iz ugla građenja slučaja za neku buduću arbitražu".
"Treba im dozvoliti da na RTS iznesu sve informacije, omogućiti da im elaborat ima detaljnu analizu i široku javnu raspravu, jer u suprotnom, imaćemo problem kad dođe do arbitraže. Moramo imati fer odnos prema nekom ko hoće da eksploatiše, kako bismo mogli na arbitraži da kažemo: 'nismo im dali da eksploatišu, jer je to rizično, a to se dokazalo u jednom fer procesu'", zaključuje ekonomista Branko Pavlović.
