Dok se u brojnim stranim i domaćim medijima raspravlja o nameri da se monasi iz manastira Esfigmen na Svetoj Gori isele zbog neposlušnosti vaseljenskom patrijarhu Vartolomeju, ekipa RT Balkan boravila je na ovom svetom poluostrvu i uverila se u reči Svetog Vladike Nikolaja da je ovo poluostrvo "carstvo bez krune, država bez vojske, zemlja bez žena, bogatstvo bez novca, mudrost bez škole, kuhinja bez mesa, molitva bez prestanka i smrt bez žaljenja".
Samo ukrcavanje na brod u luci Uranopolis (nebeski grad), koja se nalazi na samoj granici sa monaškom republikom Svetom Gorom, poslednje odredište do kog mogu da dođu i žene, mirisalo je na spokoj i siguran znak da smo na dobrom putu. Paluba prepuna monaha, civila hodočasnika, robe...
Galebovi isprate svaki polazak i dolazak, dobijajući po koji komad hleba.
Svoje hodočašće ekipa RT Balkan je započela u grčkom manastiru Simona Petra (Simonopetra), a prijateljstvo sa manastirom Ormilija na Sitoniji, metohom ove svetogorske svetinje, najviše je zaslužno zbog čega je boravak trajao dva dana, što nije uobičajena praksa.
Poznanstvo sa monahinjama iz Ormilije, među kojima je i jedna Srpkinja i druga koja odlično zna srpski jezik, učinilo je da naša ekipa "po hitnom postupku" dobije dozvolu za boravak u Simonapetra.
Veze sa Srbima -ktitor Jovan Uglješa
Osim monaha Simona, po kome je svetogorska svetinja dobila ime, koji je u 13. veku osnovao manastir, drugi ktitor je despot Jovan Ugšelja Mrnjavčević, koji je vladao Serskom oblašću, u čijem sastavu je bila i Sveta Gora.
Uglješa je 1364. godine poslao svog duhovnika Jeftimija sa novcem za proširenje konaka i kupovinu imanja za manastir na Svetoj Gori i izvan nje. Sava Hilandarac je zabeležio legendu da je despot jednom sanjao kako će mu ćerka ozdraviti od padavice ako se za nju bude molio otac Simon. Kao se to i desilo bogato je darivao manastir "zlatom i imanjem, i beše mu u svoje vreme najveći dobrotvor".
Istorija beleži da se posle Uglješine pogibije u Maričkoj bici, njegov najstariji sin Jovan zamonašio u Simonopetri, gde je do smrti bio baštovan. Tek se, kaže, na samrti saznalo da je monah Joasaf bio ustvari sin despota Uglješe.
Simonopetra je najoriginalnija i neimarski najsmelije izvedena monaška građevina na Svetoj Gori. Na vrhu 230 metara visoke litice, koja se uspinje nad morem, sa svojih sedam spratova ona izgleda kao čardak ni na nebu ni na zemlji.
Među simonopetrijskim monasima je i jedan Srbin, otac Jovan, koji je ukazao čast našoj ekipi duhovnim razgovorima, otkrivajući nam da su službe i poslušanja jedina okupacija bratstva ovog manastira, koji je nadaleko poznat i po vizantijskom crkvenom pojanju.
Pripala nam je i čast da se poklonimo i svetinjama po kojima je manastir poznat - čestica Časnog Krsta i ruka Svete Marije Magdalene.
Kada na Svetoj Gori padne mrak, crnilo mora dođe do izražaja, a zvezde budu jedini izvor spoljne svetlosti, odjednom niotkuda počinje zavijanje šakala, koje je u nekoliko navrata trajalo i duže od pola sata. Kako su nam rekli monasi, šakali se ponekad približe do zidina samog manastira, ali su veoma plašljivi i beže na pljesak ruku.
Neki od starijih monaha ove svetinje su posećivali Srbiju i upoznali Svetog avu Justina Popovića, a počivše vladike Amfilohije i Atanasije su bili njihovi česti gosti.
Svi putevi vode u Hilandar
Na Svetoj Gori kao da ne postoji vreme, već samo sati hoda od manastira do manastira i zvuk klepala koje poziva na bogosluženje koje traje od kad je Hilandara.
Posle dvodnevnog boravka u Simonapetra i poziva da u budućnosti budemo opet njihovi gosti, put nas je odveo do najveće srpske svetinje – manastira Hilandar, satkan od vekova i za vekove.
Srbi za Hilandar kažu da tamo niko nije gost, već su svi domaćini i da obnavljajući ga, obnavljamo sebe, podižući ga iz pepela, sebe podižemo za večnost.
Tragova od katastrofalnog požara koji je zahvatio Hilandar 2004. godine, sve je manje. Izgrađen je novi konak, u kome nema mesta ni igla da padne od hodočasnika koji tokom cele godine hrle u ovu svetinju.
U hilandarskom mraku, kada samo tri sata iza ponoći počinju službe, čovek vidi Georgija Helandariosa (po kome je manastir dobio ime), vidi Svetog Savu koji sa ocem Stefanom Nemanjom prenosi zavetnu poruku da veru ne ostavljaju, da čuvamo svoj jezik, jer kada sačuvamo jezik, sačuvaćemo i veru i državu i srpski etos.
Podižući crkvu na ruševinama stare, Sveti Sava je zasadio je čempres i iskopao bunar. I dan-danas čempres rađa i miriše, a bunar je pun vode. Ima još čempresa Sveta Gora, ali ovaj, uz samu hilandarsku crkvu posvećenu Vavedenju Presvete Bogorodice – hram je za sebe.
Loza Svetog Simeona, samonikla na mestu gde je otac nacije predao dušu Bogu, i dalje rađa. Klonula, otežala, ali rađa i hrani svoju duhovnu decu širom sveta za utehu i nastavak potomstva.
Među mnogobrojnim svetinjama koje Hilandar čuva dominira ikona Trojeručica, okićena nebrojanim darovima (u vidu zlatnih i srebrenih pločica) zahvalnih ljudi zbog čuda koja im je učinila. Gotovo da joj je teško i prići od poklona. Teško je i ne pasti na kolena pred Njom.
Obavezan deo posete ovoj srpskoj zadužbini jeste šetnja do pirga Svetog Vasilija smeštenog na obali Egejskog mora, na tri kilometara od Hilandara. A na tom zemljanom putu najpre se nailazi na kapelu posvećenu događaju kada je Trojeručica došla na magaretu iz Srbije. Potom sledi krst cara Dušana, gde su ga dočekali monasi i maslina koju je zasadio, a koja i dalje rađa, kao i vinograd kralja Aleksandra Obrenovića, koji takođe daje plodove.
Potom sledi dolina čempresa koja vodi u Savino polje, gde su manastirski vinogradi. Nije li ovo božanska nit - sve u Hilandaru i oko njega rađa vekovima.
Nadahnuti vekovima utkanim u pirg, krećemo put manastira Esfigmen zemljanim putem. Posle dvadesetak minuta hoda nailazimo na ovo "tvrdo duhovno utvrđenje" na čijim zidinama stoji natpis "Pravoslavlje ili smrt", koji ukazuje na revnost koju tamošnji monasi gaje odupirući se ekumenističkim previranjima sa Fanara.
Sam prilazak manastiru odaje utisak izolovane zajednice. Ispred su parkirana manastirska vozila bez registarskih tablica. Usput smo čuli da grčka policija ne dozvoljava da im se dostavlja hrana, a prošlogodišnji rod maslina im je obran, tačnije ukraden.
Ovo sve pokazuje veoma tešku situaciju u pogledu opstanka svetinje i to sve zbog sukoba sa Vaseljenskom patrijaršijom, koji traje više od 50 godina.
Našu ekipu na kapiji manastira dočekala su dvojica monaha koji su nam tražili diamonitirion , odnosno vize za ulazak na Svetu Goru. Upitani smo i da li smo vakcinisani protiv kovida 19, jer poznati su i po stavu da ulazak nije dozvoljen onima koji su cepljeni, i veruju na reč.
U ovoj svetinji živi više od 100 monaha, i samo oni znaju kako žive u duhovnoj i materijalnoj izolaciji, pre svega od strane grčke države i vlasti.
Primljeni smo u gostoprimnici i počašćeni ratlukom i kafom, ali i kratkim razgovorom sa srpskim monasima, ocem Avakumom i Simeonom.
U manastirskoj knjižari u razgovoru je provejavalo i njihovo nepriznavanje svetitelja Grčke pravoslavne crkve od vremena uvođenja novog kalendara, zbog čega su u sukobu sa Vaseljenskom patrijaršijom, smatrajući da je tim činom GPC ušla u jeres ekumenizma.
Boraveći u Hilandaru saznali smo od dobro upućenog hodočasnika da je svešteno telo Svete Gore odbilo zahtev grčke policije da uđu na svetogorsku teritoriju sa oklopnim vozilima uz prilično mudro obrazloženje da zemljani putevi Svete Gore nisu prilagođeni savremenim službenim vozilima.
Inače, početkom avgusta postavljen je civil kao novi guverner Svete Gore, bivši ministar odbrane Grčke, general u penziji Alkibijadis Stefanis, koji je izjavio da će do novembra ove godine izbaciti monahe iz manastira Esfigmen.
Njegov prethodnik guverner Anastasios Micijalis, podneo je ostavku, jer nije želeo da bude uključen u ove poslove.
Posetom ove tri svetinje samo smo zagrebali deo površine jednog sveta čija poseta menja čoveka. Svet u kome su čuda sasvim obična stvar, a pripovedanje o svetim ljudima prikazivanje drugačije filosofije života. Vraćamo se u stvarnost s verom da će ovi ljudi izdvojiti vremena i u svojim monaškim kelijama moliti se za srpski narod, da ćemo uz njihovu pomoć biti bliži mudrosti drevnih vremena i biti bliži večnosti.