U Gordijev čvor se ovih dana zapetljao politički sistem Crne Gore, a jedini kod koga je "mač" kojim bi se mogla razvezati ova zavrzlama i formirati vlada je predsednik Milo Đukanović.
Problem je u tome što njemu nije do razrešenja - odnosno nije mu ni do imenovanja mandatara, a ni do donošenja novog Zakona o izmenama i dopunama Zakona o predsedniku koji parlamentarnoj većini daje nadležnost da sama predloži kandidata za premijera da sastavi novu vladu.
Đukanović je tako odbio da da mandat lideru Demokratskog fronta Miodragu Lekiću, a zakon je već dva puta vraćao Skupštini.
Prvi put je uložio "reklamaciju" ocenjujući da bi takav akt izazvao konfuziju ustavnih nadležnosti najvažnijih državnih organa, uništio princip podele vlasti i urušio državnopravni poredak, a drugi put usvojeni akt poslao je nazad na doradu zbog, kako je navedeno, greške u nazivu dokumenta.
"Ako predsednik vrati zakon na ponovno odlučivanje, Ustav uopšte ne zahteva nužnost neke značajnije većine, odnosno ne traži se dvotrećinska većina kao u nekim drugim slučajevima, već obična većina. On je nakon toga dužan da taj zakon proglasi. Ovo što se desilo, odnosno to što je on odmah nakon ponovnog usvajanja zakon vratio predsedici Skupštine sa zahtevom za doradu, nije regulisano ni Ustavom ni nižim pravnim aktima, jer se odnosi samo na tehničku doradu. To je zapravo kupovina vremena ili 'igranje na sitno' između predsednika i parlamentarne većine koja je usvojila zakon", ističe za RT Balkan Vasilije Marković, pravnik Instituta za uporedno pravo.
Kakav će glas sada stići iz Đukanovićevog kabineta i da li će parlamentarnoj većini ovo biti treća sreća, ostaje da vidimo kad istekne rok od tri dana za izjašnjavanje.
Ali šta to Đukanović ima protiv ovog akta pa mu se toliko protivi?
Razlog je u tome što bi mu donošenje ovog zakona u velikoj meri otežalo da nastavi da se sa parlamentarnom većinom igra mačke i miša, a njima bi omogućilo da konačno formiraju vladu bez obzira na njegovo protivljenje.
"Po odredbama novousvojenog zakona, ako predsednik ne da mandat osobi iza koje je parlamentarna većina, skupština će onda moći da proglasi mandatara peticijom koju je podržao 41 ili više poslanika. Predsednikovo odbijanje, zakonom je predstavljeno kao kršenje Ustava. U tom smislu se težište pomera ka Skupštini i to iz njihovog ugla zaista jeste deblokirajući mehanizam", ilustruje Marković.
Ali, kako objašnjava naš sagovornik koji je ujedno i član NVO "Mi znamo ko smo" iz Crne Gore, Đukanoviću to suštinski i ne oduzima ovlašćenja budući da crnogorski predsednik ni sada nije imao ovlašćenje da odbije mandatara iza koga stoji parlamentarna većina pod izgovorom da nije ubeđen u spremnost koalicije da takvu vladu održi stabilnom.
Može li on opet da odbije ovaj akt?
"Prema eksplicitnoj ustavnoj normi, predsednik Crne Gore dužan je da nakon ponovnog usvajanja istovetnog teksta (budući da je pravo suspenzivnog veta iskoristio) obavezno proglasi zakon i to bez ikakvih daljih mogućnosti da ga preispituje. U tome je ustavotvorac bio vrlo jasan i naglasio je da je predsednik u obavezi da to učini", podvlači Marković.
Predsednica Skupštine iz predostrožnosti je, kaže on, donela Odluku o hitnosti, znajući šta može da u političkoj areni očekuje od Đukanovića.
To u principu znači da će dan nakon isteka roka do kad je predsednik dužan da potpiše zakon, on svakako biti objavljen u "Službenom glasniku".
Takva odluka, kako tumači naš sagovornik, s obzirom na to da nema utemeljenje u pravnim rešenjima crnogorskog sistema, je na neki način ustavno-pravno sumnjiva, ali se može smatrati iznuđenim rešenjem i jedinim načinom na koji država može da izađe iz pravne i institucionalne krize.
"Hteo bih da potcrtam da ako je Đukanoviću zaista na srcu zaštita Ustava i ako je sve svoje prethodne korake činio motivisan time, bilo bi licemerno da sada ne proglasi Zakon o izmenama i dopunama zakona o predsedniku, na šta je dužan po izričitoj odredbi Ustava", naglašava sagovornik RT Balkan.
Marković se, kaže, ne bi usudio da prognozira rokove, ali misli da je izvesno da će Crna Gora novu vladu dobiti pre predsedničkih izbora koji se očekuju na proleće.
"Možda čak i iz simboličkog razloga, a to je da se u tom nadgornjavanju zakonodavne većine i tela izvršne vlasti oličenom u predsedniku Crne Gore pokaže da veću snagu ima parlamentarna većina. Mislim da je to najverovatniji ishod, iako bi i tehnička vlada neometano mogla da vrši svoj mandat do eventualnog samoraspuštanja skupštine koje bi moglo da da se poklopi sa predsedničkim izborima za koje mislim da će biti ključni politički događaj i da će razrešiti ovaj Gordijev čvor pravne, institucionalne i političke i društvene krize u Crnoj Gori", ističe Vasilije Marković sa Instituta za uporedno pravo.
Venecijanska komisija rekla "ne"
Venecijanska komisija ranije je preporučila da se ne usvaja Zakon o izmenama i dopunama Zakona o predsedniku, budući da bi to suštinski predstavljalo i promenu Ustava većinom manjom od propisane.
"Komisija je pozvala na što hitnije formiranje Ustavnog suda, budući da je i sama svesna da ne može da ceni ustavnost tog akta, ali je istakla da se njime na neki način zadire u ustavnu materiju, odnosno da se zakonom uređuju neki instituti koji su rezervisani za Ustav koji u Crnoj Gori pripada kategoriji čvrstih ustava, odnosno donosi se po otežanoj proceduri, pa je donošenje zakona ovakve sadržine prostom većinom donekle nelegitimno", objašnjava Marković.
Ali, stvari se, međutim ne mogu gledati crno-belo.
"Uloga Venecijanske komisije u internacionalizaciji ustavnog prava i razvoju demokratija i demokratskih institucija u postkomunističkim zemljama ne može i ne treba da se svede samo na slepu poslušnost i nekritičko prihvatanje svih glasova koji dolaze iz Venecije. Ovo usvajanje Zakona, uz solidnu argumentaciju koja je ponuđena kao odgovor, kako predsedniku Crne Gore, tako i Komisiji, mene raduje jer znači da je političko-pravna kultura države u procesu sazrevanja", zaključuje sagovornik našeg portala.