Srbija i Balkan
Burkina Faso: Zemlja u srcu nove afričke revolucije
Vesti o zbivanjima u Burkini Faso su izuzetno važne, zato što predstavljaju jasan politički simbol želje čitave Afrike da izađe iz predugog ropskog stanja pokornosti Zapadu, smatra italijanski politički pisac Andrea Marćiljano
Vlasti Burkine Faso i Irana potpisale su memorandum o razumevanju u oblasti civilne nuklearne energetike, saopštila je Informativna agencija Burkina (AIB).
Ovim dokumentom je predviđena saradnja u oblasti istraživanja i realizacija zajedničkih nuklearnih projekata Burkine Faso i Islamske Republike Iran.
Druga, ništa manje važna vest, jeste da je Burkina Faso nacionalizovala dva najveća rudnika zlata, koja su do sada bila pod kontrolom britanske kompanije.
Zašto se ove vesti ne mogu naći u velikim zapadnim medijima, pita se italijanski politički pisac Andrea Marćiljano na portalu "Elektomagacine", već se, eventualno, prenose po malim sajtovima na internetu?
Za Italiju i čitav Kolektivni zapad daleko su važnije drugačije vesti, kao što je "podrška kontroli rađanja", ili tema "rodne ravnopravnosti". Uz njih se provlače očigledno lažne vesti o situaciji u Ukrajini, o navodnim ukrajinskim uspesima u Kurskoj oblasti i veoma iskrivljena slika o genocidu koji je počinio Izrael nad Palestincima u Pojasu Gaze.
Ipak, vesti o zbivanjima u Burkini Faso su izuzetno važne, smatra italijanski pisac, zato što predstavljaju jasan politički simbol želje čitave Afrike da izađe iz predugog ropskog stanja pokornosti Zapadu.
Pre petnaestak godina, italijanski pisac Marko Koči je napisao knjigu "Afrika: Zaboravljeni kontinent", koju je danas gotovo nemoguće pronaći u Italiji. Trebalo bi je, dodaje Marćiljano, iznova i veoma pažljivo pročitati, jer je Koči predvideo ono što se danas dešava, a to je nepovratna kriza evropske i zapadne premoći nad Afrikom.
Novo buđenje Afrike
Kao veliki afrikanolog, Koči je naslutio novo buđenje "crne Afrike", počev od Burkine Faso, gde je, uprkos brutalnoj represiji zapadnih sila, sećanje na Tomasa Sankaru, bivšeg predsednika ove zemlje, i dalje veoma živo.
Danas ovom afričkom zemljom vlada kapetan Ibrahim Traore, koji je 30. septembra 2022. postao najmlađi predsednik države na svetu. Na vlast u afričkoj državi Burkina Faso došao je državnim udarom, kojim je svrgnut Pol-Anri Sandago Damiba.
Njegovi protivnici sa Zapada smesta su optužili Traorea da ne poštuje "demokratiju" i "demokratske procedure". Kako je neko primetio, demokratija je čudna reč, kojoj svako daje drugačije značenje – ono koje mu odgovara. U stvari, i njegov prethodnik predsednik Damiba je na vlast došao državnim udarom, ali on je bio "neuporedivo uviđavniji prema zahtevima Francuske".
Na samitu Rusija-Afrika 2023. godine, Traore je bez okolišanja rekao da narod njegove zemlje bezuslovno podržava Rusiju.
"Narod Burkine Faso podržava Rusiju u nameri da sprovede Specijalnu vojnu operaciju. Budite sigurni da vas naš narod podržava i da podržavamo vašu vladu", rekao je na susretu u Moskvi Traore predsedniku Rusije Vladimiru Putinu, dodajući da je njegova zemlja donela odluku da se ponovo otvori ruska ambasada, koja je zatvorena još 1992. godine.
Neke od posledica ovog susreta već su jasno vidljive: sve veće rusko vojno prisustvo ne samo u Burkini Faso, već i u čitavom Sahelu, kao i proterivanje američkih i francuskih trupa. A ovo je tek početak dubokog preobražaja podsaharskog Sahela pa i čitavog afričkog kontinenta.
Kapetan Traore ne krije da se ugleda na svog velikog prethodnika Tomasa Sankaru, koji je 1983. izabran za predsednika Gornje Volte. Sankara je 1984. preimenovao Gornju Voltu u "Zemlju čestitih ljudi" (Burkina Faso) i vladao ovom zemljom sve do ubistva 1987. godine. Iza njegove smrti stoje stare kolonijalne sile, pre svega Francuska.
Kao veoma mlad čovek, Sankara je postao bolno svestan dubokog jaza koji deli siromašne od bogatih. Kada je Sankari bilo svega 11 godina, učestvovao je u ceremonijama na kojima su spaljivane francuske zastave.
U to vreme, tvrdilo se da je Republika Gornja Volta ostvarila nezavisnost, ali se ova, navodno nezavisna država, odmah pridružila "Fransafrik" (Francuskoj Africi), dokazujući lojalnost bivšim kolonijalnim gospodarima. Kako primećuje engleski publicista i mislilac Troj Sautgejt: "Kao što smo već videli iz sramne istorije i Afrike i Azije, 'nezavisnost' je i tada, kao i danas, bila samo iluzija smišljena da pacifikuje pokrete otpora. Evropske sile ostavljale su za sobom pokorne marionetske vlade, koja su nastavile da služe njihovim interesima. Prikladniji termin bio bi, zato, neokolonijalizam. Moć je ostajala u rukama elite, koja je odrasla u kolonijalnoj eri."
Veliki prethodnik Traorea: Tomas Sankara
Sa svega 33 godine, predsednik Sankara je pokrenuo niz društvenih, ekoloških i ekonomskih reformi. Njegova spoljna politika bila je usredsređena na najveći problem Afrike: zapadni imperijalizam. Sankara je odbijao zajmove organizacija kao što je Međunarodni monetarni fond, ali je prihvatao stranu pomoć ukoliko ona nije bila politički uslovljena i ukoliko je podsticala domaću ekonomiju i doprinosila cilju: da učini Burkinu Faso što je više moguće samodovoljnom.
Njegova politika uključivala je prevenciju gladi, agrarnu reformu i kampanju opismenjavanja. Sankarini zdravstveni programi distribuirali su milione doza vakcina deci širom Burkine Faso.
Inače, Sankara je na Zapadu često optuživan za marksizam. Ali, kako navodi Sautgejt, činjenica da su Francuzi optuživali pojedine lidere afričkih zemalja za "komunističku subverziju" navodi na zaključak da su termini poput postokolonijalizma i dekolonizacije bili samo deo "geopolitike obmane" zapadnih zemalja 20. i 21. veka. Ispod nje su se skrivali sasvim konkretni, ekonomski i geopolitički interesi bivših kolonijalnih sila.
Burkina Faso više nije izolovani slučaj
Burkina Faso postala je deo Saveza država Sahela, koju su zvanično osnovali Mali, Niger i Burkina Faso 6. jula ove godine u Nijameju. Ovo znači istinsku prekretnicu u političkoj i vojnoj istoriji ne samo Zapadne Afrike, kao i nastavak istinskog procesa dekolonizacije, koji je, sa manjim ili većim uspehom, započeo još u 20. veku.
Burkina Faso više nije izolovani fenomen pobune, kao u doba Sankare, koji je platio životom izolaciju u kojoj se tada našla njegova zemlja. Danas se situacija u Africi, ili ono što se zvalo "crnom Afrikom", naglo i radikalno menja.
Pored Burkine Faso, iz većine država u regionu, poput Nigera, Malija i Čada, širi se revolt protiv bivših kolonijalnih gospodara. Kako tvrdi Marćiljano, u toku je buđenje afričkih elita, koje više ne žele da žive u korupciji dok njihov narod živi u bedi.
Burkina Faso danas polaže pravo na vlasništvo nad svojim rudnicima zlata, ali to je jedan samo znak da će uskoro svi, uključujući i neokolonijalni Zapad, uskoro morati da se bave tom "novom, probuđenom Afrikom", zaključuje italijanski pisac.
