U petoj epizodi emisije "Relativizacija" Ljiljana Smajlović je sa nastavnicom iz Trstenika Marijom Stevanović razgovarala o tome kako se osećala 9. novembra kada su joj učenici izmakli stolicu za katedrom, da li su za incident kriva deca, roditelji, nastavnici ili mobilni telefoni, zašto joj je jedan od učenika neposredno pre incidenta rekao "Pa vi ste najjača nastavnica u školi" i kako su deca izgubila pojam o tome šta je dobro, a šta zlo.
"Dan kada se desilo nešto što niko nije u Srbiji do tada video" - tako Marija počinje priču o 9. novembru. Iako joj je učenik izmakao stolicu na kojoj je sedela, nastavila je da drži čas jer su je, kaže, učili da je čas neprikosnoven. Više od toga zapanjuje činjenica da joj niko iz razreda nije prišao, pružio ruku, rekao izvini.
"To mi nije bilo bitno, jedva sam čekala da zvoni i da odem kući", kaže Marija.
Film koji je zaledio pola Srbije
Kada je sin došao iz škole i pokazao joj snimak, shvatila je da se polovine toga što se desilo ne seća. Iako niko ne bi želeo da mu pripadne glavna uloga u loše režiranom filmu, koji je, kako sumira Ljiljana Smajlović, "zaledio pola zemlje", autorka emisije se pita da li bi Srbija bez snimka shvatila šta se dešava u našim školama.
"Da nije bilo toga, bila bi 'moja reč protiv njihove'. Da sam nešto uradila, bila bih profesorka koja maltretira decu i ne bih prošla nekažnjeno", kaže Marija.
Ističe da nikad nije osetila neprijateljstvo u tom razredu, da su radili u opuštenoj atmosferi, a za učenike tvrdi da nisu loši ni po pitanju znanja.
Da li je onda problem u mobilnim telefonima?
"Mogu da napišem magistarski rad o tome kako se sve kretalo i kako je došlo do toga da oni ne mogu da funkcionišu bez mobilnih telefona."
Uprkos svemu, dodaje da postoji dobra upotreba mobilnih telefona, ali da je problem u tome što ova generacija ima koncentraciju 15 minuta, što su potvrdili brojni domaći i strani stručnjaci, a čas traje tri puta duže.
"Njima je telefon jedna ruka. Ako im uzmete tu ruku, oni postaju nervozni", smatra nastavnica i dodaje da bi možda pomoglo veće korišćenje telefona i tableta u nastavne svrhe.
Naglašava i da je lepo odrastati u maloj sredini kao što je Trstenik i da je, što se tiče ovog incidenta: "Trstenik bio jednoglasan, niko nije rekao ništa loše, ljudi su mi slali poruke, kolege koji se isto svaki dan bore sa nekim vidom nasilja... Ja sam molila da moj slučaj ostane poslednji u Srbiji, ali su ljudi krenuli da prijavljuju nasilje, kao da je probušen neki balon".
Neke kockice počele su da se slažu tek kasnije, pa joj je naknadno upalo u oči da joj, neposredno pre incidenta, učenik kaže: "Pa vi ste najjača nastavnica u školi". Po čemu? "Verovatno je mislio da ću ja najbolje podneti ovo što je planirao da uradi".
Sin je želeo da ide sa njom da se suoči sa onima koji stoje iza ovog postupka, ali nije dozvolila i ističe da mu je zahvalna što je pokazao kako ga ja ona vaspitala, jer je nastavio normalno da ide u školu i da se bavi sportom.
Pitanje je od milion dolara
Jedan otac ju je zvao odmah da joj kaže "ispeglaću ja to". Da li je to otac koji je navikao da za sina "pegla razne stvari", pita se Ljiljana Smajlović, da li to potiče iz porodice i šta se to dešava u porodici pošto imamo sve više nasilja?
"Moji roditelji nikad ne bi zvali nekoga da kažu "ništa ne brinite, ja ću to sve da ispeglam", izgovara autorka rečenicu sa kojom bi se složili mnogi koji čitaju ove redove. Neko kaže da je škola za sve kriva, jer nema više autoriteta, a psiholozi tvrde da maltretirana deca dolaze u školu i maltretiraju druge.
Dakle, ko je kriv?, pitanje je od milion dolara na koje poslednje dve nedelje pokušava da odgovori cela Srbija.
"Ovo je sistemski problem, i traje godinama", objašnjava Marija. "Otkrili su telefone u petom, šestom razredu kroz igrice, a onda im se desi lokdaun, što je bio šok za njih... Umrežavaju se, igraju igrice, gube pojam o stvarnosti, o dobru i zlu, navikli su da budu slobodni više nego što bi trebalo."
Dodaje da svi osećamo posledice lokdauna, jer su nam uterali strah u kosti i navodi reči stručnjaka da se "svaka velika promena u društvu prvo pokazuje u školi".
Jednoglasna odluka
Roditelji mogu da budu kažnjeni po zakonu ako deca krše pravila u školi, ali je to teško dokazivo. Sa druge strane, kao razredni starešina, u stalnom je kontaktu sa roditeljima, tvrdi da oni imaju veći uvid nego pre šta se dešava u školi. Od svog viđenja nastavničke profesije ne odustaje, čak ni posle nemilog događaja.
"Moja misija nije samo da ih naučim engleski, već da ih spremim za stvaran život koji ih čeka. To je uloga prosvetnih radnika".
Sednica nastavničkog veća na kojoj je odlučeno da se dva učenika isključe iz škole (trećeg je otac sam ispisao) je bila burna, jer su emocije bile jake, a kolege jednoglasne u ovoj odluci. Posle svega, ipak je dogovoreno da se ne vraća u ovo odeljenje.
"U tom odeljenju niko nije stao da pita da li sam dobro... Niko od ove trojice se nije izvinio", kaže Marija, ali dodaje da ni oni nisu razumeli šta su uradili.
"Ovo je 15 dana gorke slave za mene, a verujem da ni njima nije bilo lako, jer tu su pritisci medija, navođenje njihovih inicijala, to je mala sredina, svako zna o kome je reč. Svima nama fali još malo svesti i zrelosti, da preispitamo šta se desilo, meni je dugo trebalo, a verujem i njima. Sa njima neko treba da popriča da vidi da li u njima postoji svest o tome šta je dobro, šta je loše, jer u igricama ubiti čoveka je sasvim normalno."
Zapanjuje činjenica da o svemu ipak govori bez gorčine, ali dodaje da je tražila pomoć, išla na terapiju, jer je u pitanju stres koji čovek ne može sam da izdrži. "Malo sam plakala, ali nisam puno, jer bih onda sažaljevala sebe. Plašila sam se da izađem iz stana, ali sam to prevazišla, samu sebe sam terala, malo po malo sam uspela".
"Nama su još na fakultetu objašnjavali da to što se dešava ne prihvatamo lično, jer to nije bunt protiv čoveka koji dolazi u učionicu, to je bunt protiv autoriteta, koji deca sve manje trpe, to nije bunt protiv mene lično."
I dalje tvrdi da je Trstenik predivan grad, ušuškan.
Njena ćerka i dalje želi da bude profesor.
Zločin i kazna
I dalje tvrdi da nije sve u "zločinu i u kazni" o kojima je Dostojevski pisao dva toma, jer ima još dosta toga što se dešava posle. Šta se onda stavlja na kantar u ovim momentima, dok se svi vrte samo oko zločina i kazne?
Možda, kako zaključuje Ljiljana Smajlović, svaku stvar u životu merimo po tome možemo li da izađemo bolji i jači iz toga.
Mereno na tom kantaru, Marija Stevanović je pobedila, jer izmaknuta stolica bacila je na pod ne nju, već ceo sistem, duštvo, školstvo, porodicu i one koji su to učinili.