U novoj epizodi emisije "Relativizacija", Ljiljana Smajlović razgovarala je s advokatom Novakom Lukićem, koji je bio jedan od članova pravnog tima Srbije u postupku po tužbi Hrvatske pred Međunarodnim sudom pravde, ali i jedan od branilaca više srpskih oficira na Haškom tribunalu, uključujući i bivšeg načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije Momčila Perišića, čija je sloboda izdejstvovana Žalbenim većem.
Lukić je odgovorio potvrdno na pitanje da li se priseća procesa pred Haškim tribunalom gledajući tekuće sukobe u svetu, posebno onaj između Izraela i Hamasa u Gazi.
"Ono što ja vidim u Gazi mene podseća na teške ratne zločine, to uopšte nije sporno", kaže Lukić, i dodaje da ga situacija u palestinskoj enklavi podseća na krivično delo terorisanja, kako je Haški tribunal okarakterisao situaciju sa Sarajevom tokom građanskih ratova u bivšoj Jugoslaviji.
"Slično je (bilo) sa Kninom, tako što je krenulo bombardovanje da bi se stvorio nelagoda među civilima kako bi otišli. Sve je to potpuno zabranjeno po međunarodnom pravu", napominje Lukić.
Iako za sebe kaže da je neko ko veruje u ideju međunarodne pravde i da smatra da Međunarodni krivični sud treba da postoji, on ne može da vidi scenario u kojem bi Benjamin Netanjahu završio na optuženičkoj klupi, pre svega zato što velike sile ne prepoznaju taj sud.
"Velike sile nisu pristupile Rimskom statutu... A kod takvih stvari mora da postoji autoritet da bi se to sprovelo u delo, pošto međunarodni sudovi nemaju mehanizam koji imaju države da uhapse nekoga", napominje Lukić.
Sagovornik Ljiljane Smajlović, međutim, napominje da je sada u posebnom fokusu Međunarodni sud pravde (MSP), pred kojem je Južna Afrika optužila Izrael za sprovođenje genocida u Gazi.
Lukić napominje da je MSP napravio obavezujući presedan kada je u slučaju BiH Protiv SR Jugoslavije ustvrdio da ima znanja i autoritet da identifikuje genocid.
Stoga, MSP sada u rukama drži "vruće kestenje" u vidu predmeta Južne Afrike protiv Izraela, ali i predmeta između Rusije i Ukrajine gde mora odrediti jeste li Kijev vršio genocid nad etničkim Rusima u Donbasu, a što je navelo Moskvu da pokrene Specijalnu vojnu operaciju, kaže advokat.
Ljiljana Smajlović podseća da je, pre oslobađajuće presude Žalbenog veća u Hagu, načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije Momčilo Perišić bio prvostepeno osuđen na 27 godina zatvora zato što je pomagao Vojsci Republike Srbije iako je znao da su pojedini njeni pripadnici počinili zločine, dok SAD sada naoružavaju Izrael uprkos onome što se dešava u Gazi.
Lukić, koji je sa saradnicima izdejstvovao oslobađajuću presudu za Perišića pozivajući se na Rimski statut koji podrazumeva koji nalaže da za krivicu nije dovoljno znanje, već i volja da se pomogne u zločinu, kaže da bi "sa zadovoljstvom" sada istu problematiku predstavio američkom tužiocu u Perišićevom slučaju, Marku Harmonu.
Smajlović napominje da je rečenica iz govora Slobodana Miloševića na Gazimestanu: "Opet smo mi pred bitkama, one nisu oružane, ali nažalost ni takve nisu isključene", korišćena kako navodni dokaz genocidne namere, dok se u mnogo navrata moglo čuti kako izraelski zvaničnici govorili da se u Gazi bore protiv "životinja u ljudskom obliku", da "Gazu treba pretvoriti u klanicu" itd.
Portparol Stejt departmenta je takve izjave odbacivao, tvrdeći da ih "zanimaju činjenice, a ne retorika", podseća Smajlović. Lukić se sa ovakvim stavom Stejt departmenta ne slaže.
"Retorika, odnosno reči i izjave su vrlo važan, i često značajan dokaz za svaku stranu. Često mnogo podobniji dokaz su govori koji su interni, a ne javni", kaže on.
Na pitanje da li je ogorčen kada se iz današnje perspektive priseti procesa pred Haškim tribunalom, Lukić odgovara:
"Ja sam gorčinu imao i tada... U značajnoj meri sam razočaran time što osećam da međunarodna pravda ne funkcioniše; možda je to prava reč. Bio sam tad poletan, verovao sam u neku međunarodnu pravdu, ali onda sam video kako politika utiče na nju."