Svaka zora i svaki suton njemu su isti. Uskoro će 850 dana kako Milorad Đoković, poslednji Srbin iz Vitomirice, sanja slobodu u hladnoj ćeliji kazamata u Podujevu. Kad će je dosanjati, Bog sveti zna. Za tih 850 dana i noći, jedno je sigurno – Milorad je postao lice, ikona srpskog stradanja, srpske golgote na Kosovu i Metohiji. Jer, da nije toliko insistirao na svom kućnom pragu, na pravu i božjem i ljudskom, da se vrati na svoje, Milorad bi danas bio slobodan čovek. Ovako, skupo je platio i plaća komad svoje kosovske zemlje i činjenicu da nije pristao da ga se odrekne.
A to, kako se poklopilo da Milorada optuže za ratne zločine baš onda kad je, konačno, posle desetak godina traženja pravde, dobio sudsko rešenje da je njegova kuća – njegova, kako su se vajni svedoci, 17 godina pošto se Milorad vratio na KiM, živeo u Vitomirici, prisetili njegovih "zločina", što su do tada ćutali, to je već sasvim druga priča. Iz jedne druge dimenzije, Miloradu nerazumljive i neshvatljive, daleko van njegovog shvatanja pravde, života, smrti, greha, časti, poštenja...
Još prostije rečeno, u vremenu greha, u vremenu Sodome i Gomore, otimačine, u vremenu beščašća, nepravde, znaju to dobro i Miloradovi prijatelji i još bolje njegovi dželati. Milorad strada zbog časti i pravde – svog obraza. Zato se verovatno i onog dana, uoči Vidovdana 2022. godine, kad su ga iz dvorišta sa lisicama na rukama odveli, osmehnuo svojim prijateljima. Bez ropca... Teže bi mu verovatno bilo da se odrekao svog parčeta kosovske zemlje, očeva i đedova groba, slavske ikone, prava potomaka da i oni žive na Kosmetu.
Dva meseca pre hapšenja, Miloradu su u Vitomirici srušili kuću. I ne samo da su je srušili, nego su je sravnili sa zemljom, ni kamen na kamenu nisu ostavili. Dok su je rušili, polako, strpljivo, temeljno, niko se iz Vitomirice, od Miloradovih komšija, od komšija njegovog dede i njegovog oca nije pojavio da pita neljude šta rade, što to rade, boje li se Boga, greha na potomke.
Ne. Neki koji znaju Milorada kažu danas da ga je to posebno zabolelo. Nisu Đokovići od juče u Vitomirici. Njegov se deda doselio u Metohiju u vreme kad ove prostore naseljavali Crnogorci, njegov se otac rodio u Vitomirici, Milorad se rodio u Vitomirici, zato je valjda toliko i voleo tu zemlju.
Malo pre toga, posle 10 godina obijanja sudskih pragova, Milorad je dobio presudu Vrhovnog suda u Prištini da su kuća i plac od 11 ari njegovi. Mnogo se, pričaju njegovi prijatelji, Milorad radovao tom parčetu zemlje, kući koju je počeo da zida još pre rata. Planirao da tu živi i ostari, u slobodi – no, đavo nije dao.
Baš tu gde je njegova kuća, njegov plac, komšije planirali da naprave autobusku stanicu, nije imalo nigde drugo u selu nego baš na Miloradovom placu.
Milorad se u Vitomiricu vratio pre 17 godina. Samo koji dan po povratku sustigle su ga optužbe komšija, albanske porodice Prekaj, koja je koristila njegovo imanje da je on ubio njihovog oca, i još da je bio pripadnik paravojnih formacija, da je činio masakre i zločine. Da je najgori čovek na svetu.
Koga briga što se posle pokazalo da je nesrećni Sadrija Prekaj poginuo posle rata u saobraćajnoj nesreći, što je sud potvrdio da familija Prekaj nema pravo na njegovu zemlju. Za Milorada, jedinog Srbina u Vitomirici, mira nije bilo. Posle se javilo i 400 meštana susednog sela Dubovo koji su Đokovića optužili da je kriv što je – "vojska kralja Nikole na placu koji je vlasništvo Đokovića 1913. ubila 12 Albanaca".
Kad se svemu doda i činjenica da je Miloradov plac na baš lepom mestu u selu, da na njegovom placu, na toj njivi dobro rađa kukuruz i šta god da poseješ, lako je objasniti kako se posle desilo da se dvadeset i kusur godina od rata pojavi "svedok" koji je "svojim očima video", kako Milorad "ubija" nekog Albanca.
"Milorad Đoković je pre svega dobar i pošten čovek. Poznajem ga godinama, godinama smo prijatelji. Niti ja, niti bilo ko, ko poznaje Milorada, ni na trenutak nismo posumnjali da je on nešto kriv, da je počinio ono za šta ga terete. Milorad nevin leži u zatvoru", kaže za RT Balkan prijatelj uhapšenog Srbina Luka Zlatičanin iz Goraždevca.
Kada je jednom novinar Živojin Rakočević pratio Milorada do njegove tek započete kuće, dočekali su ih lokalni Albanci. "Ovde su Srbi pobili Albance. Ovo nije tvoja zemlja nego naša", ponavljao je tog dana jedan mlađi čovek unoseći se u lice Miloradu.
Posle je Rakočević napisao da je Đoković "zločinac koji nije bio u sukobu" i da je njegov najveći greh "sigurnost i odsustvo straha".
Istina je da Miloradu nudili i pare za plac, i to dobre pare – nije hteo ni da čuje.
"Svi koji znaju Milorada sigurni su, uvereni su, na ikonu da se zakunu, da on nije učinio to za šta ga terete. Sve je to zbog tog komada zemlje. Ako postoji dobar i pošten čovek, onda je to Milorad. Govorili smo mu Milorade diži ruke, prodaj to, vidiš šta se dešava ljudima, tuže ih, sude im, osuđuju, nije hteo da čuje. Samo je ponavljao da je čist, da ništa nije uradio, da je nevin sto posto. Pričali smo sa njim u zatvoru, samo ponavlja da je nevin. Jedino kad čuje presude drugim ljudima, Srbima sa Kosmeta koji stradaju nevini kao i on, onda padne u teški očaj", pričaju za RT Balkan Miloradovi prijatelji iz Goraždevca.