Paralelno sa ratovima u Gazi i Libanu, odvija se i rat protiv onih medija koji nisu po volji zvaničnog Izraela. U tom sukobu klevetani su, napadani i ubijani, novinari i medijski radnici najveće arapske TV mreže ”Al Džazira”, a u sredu uveče izraelska vojska zasula je bombama televiziju ”El Majadina” u Bejrutu.
U saopštenju Izraelske odbrambene snage (IDF) navele su da je uništena kancelarija koju koristi ”proiranski emiter povezan sa Hezbolahom”, dok je libanska televizija, koja je ranije evakuisala svoje zaposlene i tako izbegla žrtve, obećala da će ostati ”posvećena istini usred tekućih sukoba”.
Lider Hamasa Mahmud el-Mardavi osudio je napad na prostorije ”El Majadina”, ističući pionirski rad kanala u otkrivanju činjenica o ratu.
”Kanal razbija narative onih koji su povezani sa okupacijom, ističući svoju ulogu kao medija koji se bori protiv zamagljivanja stvarnosti i širenja obmanjujućih izveštaja”, kazao je El-Mardavi u intervjuu za ”El Majadinu”.
Osuda najnovijeg pokušaja izraelskih snaga da ućutkaju svaki palestinski glas prošla je ispod radara organizacija zabrinutih za stanje slobode štampe u svetu i bezbednost novinara i medijskih radnika. Nema reakcije njujorškog Komiteta za zaštitu novinara, ćute i Reporteri bez granica (RBG), udruženje koje se ponosi time što ima konsultantski status u Ujedinjenim nacijama i ističe svoju posvećenost da pomažu novinarima koji rade u opasnim područjima.
Kao sada zaposleni u ”El Majadini”, bez podrške Reportera bez granica (RBG) ostali su onomad novinari i medijski radnici Radio televizije Srbije (RTS), pošto su NATO bombe u proleće 1999. na radnom mestu ubile 16 kamermana, tehničara, dizajnera programa, montera, šminkera, radnika obezbeđenja… Kao što danas nije vest da je gađana jedna televizija, već Hezbolahovo glasilo, tako i pre 25 godina ubistvo 16 radnika Javnog servisa nije predstavljalo ratni zločin, već uništavanje ”nervnog sistema koji Miloševićev režim održava u životu”.
Dok su RBG u tišini posmatrali bombardovanje RTS-a i njegove posledice, Komitet u Njujorku glasno je odbio da na svoju listu ubijenih novinara i medijskih radnika uvrsti poginule u Aberdarevoj. U objašnjenju zašto na njihovoj listi nema mesta za radnike RTS-a, koristili su se istom onom argumentacijom koju smo čuli i u Haškom tribunalu - poginuli nisu bili novinari, a zatim i da se novinarima ne smatraju pripadnici medija koji su podsticali na nasilje.
Ubistva u Aberdarevoj na dnevni red Reportera bez granica stigla su kada je zbog smrti 16 radnika osuđeno rukovodstvo RTS-a, odnosno direktor Dragoljub Milanović, jer nije učinio ono što je učinio menadžment televizije ”El Majadini” - na vreme izmestio zaposlene. Tako su juna 2002. izrazili zadovoljstvo zbog kazne od deset godina zatvora koja je izrečena Milanoviću i nadu da će ”NATO sada istražiti sopstvenu odgovornost za smrt zaposlenih u RTS-u”. Međutim, do istrage nikada nije došlo, pa je Milanović jedini koji je odgovarao za smrt koje su izazvale NATO bombe.
Ali pre četvrt veka oni Reporteri bez granica bar su digli glas jer se u ondašnjoj Srbiji stranim i nezavisnim novinarima branilo da rade svoj posao.
"Od 24. marta 1999. zatvoreno je pet jugoslovenskih nezavisnih medija, uključujući i proslavljenu beogradsku radio stanicu B92. Svi srpski mediji su žrtve cenzure. (…) Najmanje 80 stranih novinara zadržano je na saslušanju i proterano od strane policijskih snaga i srpske vojske. Reporteri bez granica prikupili su brojne očevice i izveštaje o lošem tretmanu i nasilju nad novinarima“, navodi se u jednom od saopštenja koje su 1999. uputili RBG.
Danas bi u rubriku ”Verovali ili ne” moglo da uđe i to da se nisu libili da kritike upute na strane adrese zbog odnosa prema srpskom Javnom servisu, iako njegovo izveštavanje nije bilo po merama i željama Zapada. Zato sada kada od RBG stiže zahtev srpskim vlastima da zabrane RT Balkan, neverovatno zvuči podatak da su u maju 1999. negodovali zbog odluke satelitskog operatera Eutelsata da obustavi reemitovanje RTS-a ”bez obzira što se ova stanica transformisala u propagandno oruđe i oružje režima Slobodana Miloševićev”.
Ućutkivanje medija za ondašnje Reportere bez granica bilo je loš odgovor na potrebu za raznovrsnim informacija.