Kada se, početkom ove godine "povlačila" iz politike, nekadašnja ministarka rudarstva i energetike Zorana Mihajlović otkrila nam je da za nju politika ima samo jednu svrhu – rad u korist građana. I da je zato, "ovakvu kakva je", ostavlja drugima.
Sada je, međutim, već neko vreme jasno da su se ministarka i "politika" ponovo pomirile, a Mihajlović samo što ne "iskače iz frižidera" ne bi li nas ubedila da je šansa Srbije u iskopavanju jadarita. Da li je za nju politika kao "rad u korist građana", u međuvremenu promenila značenje, odnosno u čiju korist radi sada - dok lobira za rudarenje litijuma - još nije razjasnila.
Mihajlović se, kažu jedni, ponovo dodvorava nekadašnjem šefu Aleksandru Vučiću. Ona je, tvrde drugi, već viđena za direktora u "Rio Tintu". Ima i trećih, poput recimo akademika Dušana Teodorovića, koji ističu da je Mihajlovićeva zrela za krivično gonjenje.
I jedni, i drugi i treći, međutim, svojevremeno su Zoranu Mihajlović, kada je (kao deo vlasti) tražila uvođenje sankcija Rusiji, gledali kao svetlu tačku tadašnje vlade. Isto tako su, jedva dočekali njen "razvod" sa SNS-om, videvši u njoj možda i budućeg lidera opozicije.
"Jedno je naša ljubav i odnos prema ruskom narodu. Druga stvar je Putinov režim. To je režim koji je pokrenuo jedan osvajački rat protiv jedne nezavisne države – Ukrajine... I tada i sada smatram da su sankcije trebale da budu izraz našeg usaglašavanja sa spoljnom politikom EU, ali i jasan znak da mi ne podržavamo to što se dešava na teritoriji Ukrajine", isticala je svojevremeno Mihajlovićeva pravdajući se da nije "vezana za fotelju", već da je stranku napustila iz principijelnih razloga, odnosno zato što je stranka, kako je tvrdila, skrenula sa proevropskog puta.
Principijelni razlozi, ili neuslišene molitve – pitanje je, ipak šta je pravi razlog zbog koga se ministarka povukla iz stranke. Možda ipak treba verovati predsedniku Vučiću koji je rekao da je Mihajlović "molila Boga" da ostane u vladi? Uostalom i potpredsednik srpske vlade Aleksandar Vulin, u to vreme ministar unutrašnjih poslova, davao je slične "dijagnoze", tvrdeći da je Mihajlović "nervozna što ni treći put nije postala premijer" i poručujući joj da se "iskali na stranim ambasadorima koji su joj to obećali".
A ti ambasadori, nema sumnje, bili su zapadni – tačnije, među najbližim Mihajlovićevoj uvek je bio američki ambasador Kristofer Hil.
Štaviše, kada je Vulin svojevremeno rekao da u okruženju predsednika Srbije Aleksandra Vučića "postoje ljudi koji rade za Centralnu obaveštajnu agenciju (CIA)" - mnogi su se i iznenadili - jer su Zorana Mihajlović i Dragan Šormaz (kao glavni osumnjičeni) u to vreme već bili izašli iz stranke.
Zorana Mihajlović, koja se zaklinjala u evroatlantizam i predstavljala sebe kao svetionik građanske Srbije i borca protiv Rusije, bila je prozapadnoj opoziciji neka nova nada. Nada da će ona, kao insajder, moći da pomogne u rušenju vlasti koja se opirala uvođenju antiruskih sankcija.
No, svi njihovi snovi raspršili su se u trenutku kada je Mihajlović nastupila kao lobista za eksploataciju jadarita – i to do te mere, da na televizijama pokazuje spiskove ljudi koji su navodno želeli da prodaju zelju "Rio Tintu", među kojima je, kako je navela, i aktivista protiv iskopavanja Zlatko Kokanović.
Na njegovo pitanje "kako možete da uzmete imovinu ljudi koji je nikada neće prodati", ona je odgovorila da su to "tehničke stvari" - dovodeći u pitanje doduše svoje bar deklarativne, demokratske vrednosti, ali ne i svoj prozapadni stav.
Oštro su na ovo reagovali pomenuti akademik Teodorović, Saša Damjanović iz Narodnog pokreta Srbije, ali i brojni prozapadni mediji, gde su se, kao na traci smenjivali analitičari čiji je zadatak da nam objasne zbog čega se Mihajlović ponovo, i to na ovaj način aktivirala. Uzbudio se čitav onaj deo političkog spektra koji je Mihajlović, ali i njenog mnogo manje popularnog kolegu Radeta Bastu, dizao u zvezde dok je tražila sankcionisanje Moskve.
Istina je, međutim, da nema mesta čuđenju opozicije: Mihajlovićeva je i ranije, igrala za isti tim za koji sada nastupa. I u trenutku dok se sukobljavala sa partijskim i koalicionim kolegama oko uvođenja sankcija Rusiji, i u trenutku dok podržava iskopavanje jadarita – bivša ministarka nepokolebljivo brani interese Zapada.
"Kažnjavanje" Rusije sankcijama, patent je, očigledno jalove zapadnjačke spoljne politike, čiji je cilj održavanje anglosaksonskog hegemonizma. Pokušaj da se i Srbija uvuče u prljave igre Zapada, deo je šire agende desuverenizacije slobodnomislećeg dela sveta. Isto je i sa litijumom. Ova ruda neophodna je Zapadu.
Podršku eksploataciji litijuma u Srbiji tako su dali i nemački kancelar Olaf Šolc i šefica Evropske komisije Ursula fon der Lajen, a nimalo stidljivo oglasio se i ambasador Velike Britanije u Srbiji Edvard Ferguson poručujući nam da i britanska vlada podržava dalji razvoj projekta Jadar. Da slika bude kompletna – podršku "Rio Tintu" pružio je i pomoćnik državnog sekretara za energetiku američkog Stejt departmenta Džefri Pajat.
Čitav NATO, dakle, itekako je entuzijastičan kad je reč o planu da Srbija "ugosti" jednu od najvećih rudarskih kompanija u svetu, koja, uzgred budi rečeno, ima poprilično problematičan portfolio – u kome su i brojne optužbe za ugrožavanje životne sredine.
A gde je NATO tu je i bivša srpska ministarka Zorana Mihajlović. Čak iako je to košta dojučerašnje podrške među "građanistima".