Goran Stojčetović u ”Relativizaciji”: Umetnik sa Kosova koji leči ljude

U novoj epizodi ”Relativizacije” Ljiljana Smajlović je razgovarala sa vizuelnim umetnikom i osnivačem ”Art brut studija” Goranom Stojčetovićem. Za gledaoce RT Balkana umetnik priča o svom odrastanju u Uroševcu devedesetih godina, propadanju društva i sistema i kako su ga zapravo problemi izveli na pravi put.

"Na fakultetu postoji jedan klasičan program koji mene nije zadovoljavao. Nisam shvatao smisao kopiranja mrtve prirode ili čoveka koji pred nama stoji go… Više sam razmišljao od čega živi, da li mu je stomak naduven zašto što nema šta da jede i šta će da radi kada završi sa poziranjem", započinje Stojčetović priču kako je izabrao da se njegova umetnost ne obraća spoljnom svetu nego da prikazuje iskonsku viziju.

"Tako, posmatrajući model kao živo biće, ja sam se nesvesno diferencirao, a nisam imao nameru, mislio sam da je to normalno, da je to umetnost. Bio sam naivan, pa sam stradao od sujete profesorke koja me je na trećoj godini oborila na slikarstvu. Tako sam postao jedini student koji je fakultet upisao kao prvi na listi, a tri godine kasnije pao iz najvažnijeg predmeta”, dodaje.

Profesori srpskog kao špediteri

Ovaj akademski slikar obrazovao se u rodnom Uroševcu, a studirao u Prištini, gde je, kako kaže, i svedočio propadanju celog jednog sistema. Za početak uzima trenutak kada iz gimnazija najbolji profesori katedre menjaju za špediterske kancelarije.

"Kada sam bio u osnovnoj školi počele su podele i jačanje nacionalizma, tako da su moja đačka knjižica i svedočanstvo ispisani prvo na albanskom jeziku. U to vreme Srbi i Albanci žive zajedno, ali se pravimo da se ne vidimo. Već u srednjoj školi smo bili odvojeni, pa smo pravili neku našu verziju života. Mene je strašno mučilo što se raspada tkivo onog dela društva u kojem živim", priča Stojčetović koji je već u tom periodu počeo da traži spas u umetnosti, ali i u alkoholu.

"Ta gimnazija, koja je imala jake profesore, već pošto sam završio prvu godinu ostala je bez mnogo profesora. Svi su otišli da rade na granici sa Makedonijom, u špediciji, policiji… Odjednom su inspektori postali profesori srpskog jezika. I sve to zarad srpstva. Mom ocu, profesoru matematike, su pretili, bušili gume zato što daje jedinice učenicima. Govorili su: 'Kako to radiš u ovo doba'. To je već bila navala dna i osećanja i duha koji je počeo da nas nadvladava. Pamtim da je Minimaks rekao: 'Kada prolazite kroz Kosovo pazite da vam ne uleti diploma kroz prozor'. Tako je počelo sa omalovažavanjem koje traje i dan danas. I tako su ljudi napustili sopstveno postojanje, osećaj da su bitni", navodi on.

Kako kaže, trudio se da vreme provede baveći se umetnošću, svestan da je on mogao da ide i u drugom smeru. Na pravom putu održala ga je vera da mora da prođe kroz pakao i da ga nakon toga čega smisao.

”Par godina je bilo vrlo teško, jer nisam više nikoga uzimao za ozbiljno ni profesore, ni crkvu, ni policiju. Zašto sveće prodaješ svom narodu u markama kad nemamo ni dinara? Profesori su otišli da budu legalni šverceri, radili su u špediciji, gasili svetla kada prolaze kamioni Miloševićevog sina i Mila Đukanovića? Tako da je za mene, umetnost oduvek bila smisao života", priseća se on.

"Međutim, tu me dočekuju nezainteresovane kolege i samo zato što mi je bilo ekstremno da dignem ruke od fakulteta nisam to učinio. Posle nesporazuma sa profesorkom dobio sam psiho-somatske simptome kad god bi trebalo da idem u Prištinu. I tada sam počeo da crtam hemijskom olovkom za svoj groš. Imao sam potrebu da crteži budu što odvratniji, ne znam zašto", dodaje ovaj umetnik.

Njegov život, tvrdi, promenio je psihijatar i očev prijatelj Radojko Savić koji je, gledajući crteže mladog umetnika, davao svoje komentare i postavlja pitanja. Upravo on je i primetio kad je Stojčetović prvi put na crtež stavio potpis.

Studio na VMA

Danas je Stojčetović priznati umetnik koji iza sebe ima izložbe u Parizu, Muzeju savremene umetnosti u Zagrebu, Estoniji.. Njegov crtež od deset metara trenutno je u Muzeju savremene umetnosti u čast sto godina nadrealizma. A baš danas sa Selmanom Trtovcem otvara izložbu u Salonu Oto - Bihalji Merin.

I ne samo to, sada radi ono što je prijatelj njegovog oca učino za njega - pomaže drugima. Osnovao je ”Art brut studio” u dnevnoj psihijatrijskoj bolnici na VMA i već devet godina radi sa pacijentima.

Sve je počelo 2012. prilikom posete bliskoj osobi i razgovorima sa tamošnjim doktorima o art terapiji koja na VMA postoji od 1989.

”To su pacijenti iz dnevne bolnice među kojima su alkoholičari, anksiozni, psihotični… Radimo tako što uvek izmislim početak rada - da crtaju zatvorenih očiju, da crtaju levom rukom… Zapravo, prvo moram da procenim grupu, jer je uvek različita. Recimo, kažem im da lupe papir šakom i da, dok udaraju hemijskom opcrtaju šaku. Svaki udarac zabeleže i tako dramatizuju bunt. Kada nastane brdo tih linija sopstvene šake počnu da se stvaraju ideje. Nekome zaliči na sunce, pticu… Ko kaže na šta mu to liči, upravim ga da ne upadne u ilustrativne modele. Tako, recimo, to postane put koji ide do neba", objašnjava Stojčetović kako izgleda rad u studiju sa pacijentima.

A i on sam je bio u onoj drugoj ulozi, pošto je godinama pio.

Umetnost ga je vratila na KiM

"Znao sam da je moja opasnost u meni. Alkohol je 20 godina bio deo mog života, još od srednje škole. Ljudi imaju pogrešnu predstavu ko je alkoholičar. To nije onaj što sedi ispred prodavnice, nego čovek koji ne može da zamisli život bez alkohola, ko organizuje dan tako da bi pio", iskren je Stojčetović i dodaje da je koren problema bio u strahu, podelama i mržnji.

I danas postoji strah, jer mu se slike iz Uroševca repriziraju u Beogradu.

”I ovde vidim ono što sam video u Uroševcu - kako se ljudi dele. I to me brine. Isti je princip - ne postoji obrazovanje, rasprodaja je kao što je bila na Kosovu… A ovo je prestonica i ja sam duboko zabrinut. Znate, posle 1999. sam izbegao u Beograd, a iz prestonice nema dalje. Prepoznajem destruktivne elemente u ovom vremenu, kako ništa više nije bitno”, ističe Stojčetović kojem nadu da sa Kosovom nije gotovo vraća podatak da se u srpskim zajednicama u našoj južnoj pokrajni rađa najveći broj beba poslednjih godina.

Iako je otišao iz Uroševca da bi se bavio umetnošću, upravo ga je umetnost tamo i vratila. Scenograf je u Narodnom pozorištu u Prištini sa privremenim sedištem u Gračanici i sa ovom trupom obilazi sva mesta u kojima živi makar jedan Srbin.