Reportaža RT Balkan: Kako u Severnoj Mitrovici pokušavaju da žive normalno

Đaci srednjih i osnovnih škola u Severnoj Mitrovici već pet dana ne idu u školu. Sirene za uzbunu poslednji put u gradu su se oglasile u prošlu subotu, njihovo zavijanje uvek je jezivo, uvek znak da se u gradu, oko grada, dešava nešto vanredno, da je neka opasnost na pragu.

Patrole kosovske policije, što specijalne, što one obične i danas su raspoređene u Bošnjačkoj mahali, Mikronaselju, Brđanima, u naselju Tri solitera... Gradom, malo – malo pa prođe patrola KFOR-a u oklopnim vozilima. Par puta dnevno, šetalištem koje ide od glavnog mosta do spomenika knezu Lazaru peške prolaze patrole KFOR-a ili EULEKS-a.

Malo koja noć prođe da gradom ne odjekne detonacija. Sinoć je u bošnjačkoj mahali uhapšen Srbin, bivši policajac tzv. KPS, Slađan Trajković. Sedam dana već na šetalištu nema uobičajene vreve, malo je ljudi koji šetaju, još manje dečačića koji igraju fudbal između žardinjera. Pet kilometara od grada, na Rudaru, sedmi dan stoje barikade.

Ovako se, ukratko može opisati atmosfera u kojoj žive ljudi u Severnoj Mitrovici. Da je tako poslednjih sedam dana, par meseci, godina, kažu u gradu, pa i dobro bi bilo. U Severnoj Mitrovici tako je to već 23 godine!

Dve nedelje uoči Nove godine ljudi ovde ne znaju, niti ko ume da im kaže da li će, možda, na barikadama dočekati novu 2023, Božić, Srpsku novu... Mnogi se dobro sećaju 2011, 2012. kada su barikade na okolnim putevima stajale nedeljama i nedeljama.

Praznični duh

U jednoj od ulica koje vode ka kružnom toku u samom centru grada, ovih dana prodaju se veštačke jelke, ukrasi, ukrašeni su i stubovi ulične rasvete na kojima su srpske trobojke.  Neke jelke koštaju dve, neke 2.200 dinara, neke su skuplje, ukrasi su jeftiniji. I, to je sve što u gradu podseća na praznike koji dolaze. Ništa više. Niti ko o njima na barikadama govori, niti ih ko pominje.

„Šta radimo? Borimo se da prikrijemo stvarnost, makar pred decom. Svaki ukras na novogodišnjoj jelki, koju ćemo možda kititi, samo je prikrivanje svakodnevice u kojoj se kriju problemi, brige...“, pričala je sinoć na barikadi u Rudaru majka dve devojčice od pet i šest i po godina, pod jednim od šatora postavljenim pored puta.

Nekako u to vreme, a mrak tek što je bio pao, kraj barikade prolazi jedan otac držeći za ruke dve devojčice.

„Roditelji na Kosovu ne brinu da li će imati novca da deci kupe jakne, jer uopšte ne znaju da li će deca moći da izađu napolje. Ne znaju, da li će popodne, uveče, moći da ih izvedu na limunadu, na kolače u poslastičarnicu, zato što ne znaju kada će se ponovo začuti sirene . A sa druge strane se trude da im tu limunadu donesu makar kući, da deca ne ostanu željna. Trude se da im ukrase jelku, dočekaju Novu godinu i Božić, kao u Beogradu, i sve to dok na slikama, na televiziji gledaju proslave u metropolama, kako je tamo svim drugima lep život. Proslaviće deca Novu godinu i ovde, možda, gledajući kroz prozor, svakako nadajući se nekom boljem životu, makar onakvom kakav gledaju na televiziji“, opisuje život i odrastanje u jedna Mitrovčanka.

I, da, za koji dan, kad dođe vreme novgodišnjih paketića, pričaju roditelji pod jednim od šatora, „skinuće pred vratima kaljave čizme, ostaviti kabanicu koju su nosili na barikadi, skinuće sa lica brigu, razvući lice u osmeh, uneće paketiće i, deca će misliti da je Deda Mraz ponovo došao“.

„A u tog Deda Mraza veruješ i sam kad pogledaš šta se svakog dana dešava i da samo Deda Mraz može da ti pomogne, neka imaginarna ličnost, da ti život bude lep. Moja ćerka koja zna četiri slova, mama, tata, sprema se ovih dana da piše Deda Mrazu, da mu javi da su ona i seka bile dobre tokom godine. Unećemo te jelkice, kupiti igračkice, a srce se stegne, i opet, praviš privid, prikrivaš stvarnost, gledaš kako da od svega sačuvaš taj komad sreće što imaš u kući“, pričaju pod šatorom na barikadi Mitrovčani.

Surova stvarnost

A svaki odlazak na barikadu, svaki izlazak iz kuće, samo je povratak u tu istu surovu stvarnost, u život kakav se ovde živi duže od dve decenije, u svakodnevnu borbu za goli opstanak.

„Pre neko veče, kad su postavljene barikade i kad je Vučić na televiziji rekao da pozdravlja Srbe na Kosovu „koji će se večeras  ponovo smrzavati na barikadama“, ćerkica se okrenula ka majci očiju punih suza i rekla joj – 'Vučić je rekao da će se moj tata noćas smrzavati na barikadi'. Posle, žena mi priča, da su kad sam otišao, svi bili tužni u kući, i žena, obe devojčice... I ona, mala, četiri i po su joj godine, shvatila je da je tamo opasno, ako ništa drugo da će se tata tamo smrzavati“, priča pod šatorom otac dve devojčice od četiri i po i šest godina.

Svi pokušaji da se ovde normalno živi, bez tenzija, straha, pritisaka, ovde dve decenije ostaju samo pokušaji.

„Sad kad bi otišli kod mene kući, moje dete bi vam otpevalo možda jednu pesmu od onih koje pevaju deca u Beogradu, ali zato zna da peva 'Veseli se srpski rode'... I, onda, svo to odrastanje je upravo tako. Nije to par meseci, to su 23 godine! Ono dete što je 1999. godine imalo četiri, pet ili šest godina, sve što pamti su sirene, barikade, šok bombe. Deca ovde više ne reaguju na detonaciju šok bombe“, prenosi surovu istinu još jedan Mitrovčanin na barikadi na Rudaru.

On je, kaže, 1999. godine imao 17 godina, pamti sirene, pamti da je na dan kad je počelo bombardovanje sa ocem bio u južnom delu Mitrovice, u prodavnici...  Pamti kako su pre toga oni, deca i majka brinuli kad je otac odlazio na posao, seća se demonstracija 1989. kad otac nije mogao da se sa posla vrati kući.

„Ono što sam  ja zapamtio sa sedam godina, moje dete sada pamti sa četiri“, kaže.

Danas popodne, helikopter KFOR-a ponovo je proleteo iznad grada. Četiri dečačića koji su na dnu šetališta igrali fudbal nisu ni podigli glave da ga pogledaju, to se ovde dešava svakog dana. Nisu se osvrnuli ni kada su preko kružnog toka na severnoj strani glavnog mosta prošla dva oklopna vozila međunarodnih snaga. I to je ovde svakodnevica.

Oni su danas, kad već ne idu u školu želeli samo da igraju fudbal. Isto kao što i njihovi očevi i majke na barikadi pet kilometara dalje, kažu, žele samo da mirno žive, da ostanu u svojim kućama i da im deca rastu bez sirena za uzbunu i bez barikada i neprekidne borbe za opstanak.

„Naš patriotizam i naša ljubav prema Srbiji najbolje se ogledaju u ovom stradanju, jer, ovo jeste svojevrsno stradanje. Ako je moj otac živeo tako što je stalno brinuo za nas da nam ne nanasu neke povrede, ako takav život živim ja, ako moje dete počinje sa četiri i po godine da živi takvim životom, i verovatno će ga živeti, tako sad stoje stvari, a opstajemo ovde, ne pomišljamo da odemo, u tome se vidi koliko volimo našu Srbiju“, kažu na barikadi u Rudaru.