Aleksandru Vukičeviću, koji je sa 19 godina ranjen u vojno-policijskoj akciji "Oluja", odbijen je zahtev za status civilne žrtve rata sa obrazloženjem da je bio pomagač neprijatelja. Portal hrvatskog nedeljnika "Novosti" piše da će se zato pred zagrebačkim Upravnim sudom uskoro naći još jedna tužba protiv Ministarstva hrvatskih branitelja.
Podseća se da je Aleksandar Vukičević (49) iz banijskog sela Strmen pokušao da ostvari zakonsko pravo na invalidninu zbog ranjavanja u koloni izbeglica u avgustu 1995.
Ali, kod odlučivanja o njegovom zahtevu, resorno ministarstvo je izrazilo ustaljeno mišljenje bez utemeljenja da je Vukičević bio saradnik ili pomagač neprijateljske vojske. Uprkos svim dokazima i obimnoj medicinskoj i drugoj dokumentaciji, preživeli, tada student, nije dobio ono što mu po Zakonu o civilnim žrtvama rata pripada.
Slučaj je, navodi se, dobro poznat hrvatskim sudovima. Kod ulaska u šumu Zelenik, nedaleko od Crkvenog Boka, civile je u sporoj koloni tog 4. avgusta zasula rafalna paljba. Pri ovom napadu Vukičević je ranjen, kao i njegove komšije Zoran Danilović i Radojka Kukavica. Teške povrede je zadobila i Nevenka Dobrić, dok su njen sin Siniša (12) i svekar Petar (65) smrtno stradali. Na njih je, prema svim svedočanstvima preživelih, pucala hrvatska vojska.
Nezakoniti upravni postupak u kojem se netransparentno i proizvoljno odbijaju zahtevi civilnih žrtava rata, mahom srpske nacionalnosti, već je naišao na osudu Upravnog suda, i to baš u slučaju Nevenke Dobrić. Vukičević se u tužbi pozvao upravo na tu nedavnu presudu prema kojoj je na štetu Dobrić povređen Zakon o upravnom postupku. Ona i pokojni maloletni sin su takođe bili etiketirani kao pomagači neprijateljske vojske.
Kako je moguće, pita Vukičević, da se protiv njega ne vodi krivični postupak i da nije ranije osuđivan za krivična dela iz člana 5., što mu ministarstvo i priznaje u obrazloženju rešenja, a da je ipak označen kao neprijatelj, pomagač i saradnik neprijateljskih vojnih i paravojnih formacija.
Vukičević je za "Novosti" detaljno opisao okolnosti svog stradanja kada je zadobio trajnu invalidnost i večnu ratnu traumu. U pucnjavi na auto ostao je bez prsta na levoj ruci i doživeo je frakturu lobanje.
Vukičević je od 1992. imao status izbeglice u Srbiji i u Beogradu je završio poslednja dva razreda srednje škole, a potom upisao prvu godinu fakulteta. Svako leto ratnih godina provodio bi u Strmenu kod majčinih roditelja.
"Policiji sam rekao da želim ostati u Hrvatskoj, da u Srbiji nemam ništa, ni kuću ni zemlju. Vratio sam se na Baniju i izvadio hrvatski pasoš. Dobio sam poziv za Hrvatsku vojsku već 1996. i javio se za regrutaciju. Na lekarskim pregledima su utvrdili da sam nesposoban za vojnu službu. Zanimljivo je da su me sada odbili po članu 5, stavljajući mi na teret neistinu da sam pomagač neprijateljske vojske, a godinu dana posle završetka rata su me pozvali u HV. Ja sam ostao u Hrvatskoj, sve obaveze sam ispunio, ali tražim i svoja prava. Ovo priznanje je važno za mene. Neka je ta invalidnina jedan evro, ali da ja znam da je to priznanje da se moje ranjavanje desilo. Stvar je principa", kaže Vukičević.