Šta se zna, a šta sumnja o pogibiji Slobodana Penezića Krcuna?

Smrt Slobodana Penezića Krcuna, prvog čoveka Ozne, ministra unutrašnjih poslova i predsednika Vlade Srbije, najbližeg saradnika Josipa Broza Tita i posle 60 godina od njegove pogibije, i dalje je obavijena velom kontroverzi.

Ni posle toliko godina, javno dostupna istorijska građa nije zadovoljila odgovor na pitanje da li je na njega 1964. godine izvršen atentat ili je reč o teškoj saobraćajnoj nezgodi koja je izazvana nizom okolnosti na Ibarskoj magistrali kod Lazarevca, kako pokazuju zvanični policijski izveštaji? U zvaničnu verziju veći deo Srba nikad nije poverovao, a zbog ideološke vlasti u Titovoj Jugoslaviji i događaja koji će uslediti padom Aleksandra Rankovića, većina i dalje veruje da je Krcun ubijen.

Istoričar dr Bojan Dimitrijević, autor knjige "Krcun", podseća da Penezić ima više ličnosti - da je bio čovek koji je sprovodio revoluciju, ali je uvideo da je mnogi ne doživljavaju isto, a pred kraj svog života je bio delimično razočaran.

"U nekoliko navrata se sukobio verbalno sa Aleksandrom Rankovićem i Josipom Brozom Titom, a to ga je obojilo nečim mitološkim - da je zastupao srpske interese u jugoslovenskoj državi i da je kao takav postradao na današnji dan", navodi dr Dimitrijević za RT Balkan.

Ubrzo nakon što je nastradao, priča se da se krišom pevušilo "Zlatibore šapni Tari, Krcuna ubi Stari", onih koji su sumnjali u zvanične policijske izveštaje i bili zagovornici teze da je Krcunov odlazak bio zapravo likvidacija sa političkom pozadinom.

Dokumentarnih potvrda da je stao na žulj Titu, koji ga onda uklonio - nema, smatra dr Dimitrijević, koji dodaje da se iz onoga što je istraživaču trenutno raspoloživo, vidi da Penezić ni u jednom trenutku nije javno remetio Titov vodeći položaj u partiji i državi i podseća da ta vernost datira još iz 1941. godine i da ju je on izražavao do kraja života.

Ipak, govori se i da je jedini imao hrabrosti da se suprotstavi Titu i da zbog toga, nije bio njegov miljenik jer je često imao drugačije stavove od maršala.

Automobil udario u jedino drvo na putu 

Prema zvaničnim policijskim podacima, vozilo u kojom se nalazio Krcun, a kojim je tog 6. novembra, kao predsednik Izvršnog veća Srbije krenuo sa predsednikom organizacionog veća u Skupštini Srbije Svetolikom Lazarevićem, na Petu sresku konferenciju u Titovom Užicu, organizovanu u jeku priprema za predstojeći Osmi kongres SKJ, na deonici kod sela Šopića, udarilo je u kameni odbojnik na ivici druma, sletelo i udarilo u drvo. Tada su nastradali i Krcun i Lazarević, dok je vozač Milorad Lomić, preminuo dva dana kasnije od posledica povreda.

Prema svedočenjima, Lomić je izgubio kontrolu nad automobilom, a Krcun je od siline udarca "završio između prednjeg sedišta i haube", a preminuo je na putu za bolnicu. Kako se prenosi, uspeo je da samo izgovori svom vozaču: "Šta to uradi, čoveče". Sahranjen je dva dana kasnije sa Lazarevićem u Aleji narodnih heroja na Novom groblju u Beogradu, a sahrani je prisustvovalo oko 50.000 ljudi.

"Njegova kontroverzna uloga u ratu i politička karijera posle rata i dalje su zamagljena pitanjem da li je na njega izveden atentat ili je reč o slučaju saobraćajne nezgode. Zbog prirode ideološke vlasti u Titovoj Jugoslaviji i događaja koji će uslediti u periodu od 1964. do 1966. godine, većina Srba i danas veruje da je Penezić ubijen. Ta okolnost zamagljuje realan pogled na njegovu biografiju", objašnjava dr Dimitrijević za RT Balkan.

Kada je reč o samom saobraćajnom udesu, Dimitrijević ističe da nema podataka da je reč o atentatu, već o jednom neobičnom udesu, sa jednom zanimljivošću da je automobil udario u jedino drvo na tom putu u Lazarevcu.

"Ono što je uticalo da se saobraćajna nezgoda tumači kao ubistvo jeste okolnost da se uklopila u smenu srpskih kadrova iz službe bezbednosti, započete njegovim udesom, a potom, smena ljudi u vrhu sekretarijata za unutrašnje poslove, državne bezbednosti, njegovog obezbeđenja i na kraju sa smenom Aleksandra Rankovića, a sve to u dve godine. Mnogi smatraju da je Penezić bio deo te čistke, a ustvari kad se pogleda, reč o jednom neobičnom saobraćajnom udesu i to je to što se javno zna", navodi Dimitrijević.

Naš izbor

Drug Marko: Zašto Leka Ranković i dalje intrigira Srbe

Prema Dimitrijevićevim rečima, Penezić je bio neobičan lik koji je bio zadojen komunizmom, a koji je kao revoluciju shvatao kao najveću ljubav.

"Čovek koji je vodio detaljnu borbu protiv protivnika komunizma i njegovi ljudi su te ljude streljali na obodu Užica. Na tim zadacima je bio i tokom rata, bio je prvi čovek Ozne, tajne policije u Srbiji i najpoznatija je njegova akcija zarobljavanja generala Mihailovića, koju je on lično osmislio i učestvovao u njoj. Kasnije, bio je na dužnosti potpredsednika srpske vlade, predsednik izvršnog veća, tu je dobio jedan daleko tolerantniji politički okvir, u smislu shvatanja da je Jugoslavija kompleksna država i da nije nešto za šta se on borio. Tada je pokazivao je određene znake malodušnosti i razočarenja. 

Istoričar Nemanja Dević ističe da nije bilo Krcunove fizičke smrti 1964, sledila bi svakako politička, koju je doživeo Ranković 1966.

"To je bio dvojac koji je još u ratu postao nerazdvojan i pad jednog, neminovno je značio i povlačenje drugog u provaliju. Kao impulsivniji i opasniji protivnik, možda je baš zato prvi "odstreljen". Da li je to bio atentat, u šta lično sumnjam, ili samo marginalizacija, manje je važno. I živ Ranković igrao je u Jugoslaviji 1970-ih jednako aktivnu ulogu, kao i mrtav Penezić", objašnjava Dević za RT Balkan.

Prema Devićevim rečima, kada je reč o smrti, ostalo je mnogo pitanja otvorenih i nedefinisanih detalja u vezi sa pogibijom.

"Nova istraživanja nisu pronašla dokument koji bi potvrdio verziju o planiranom ubistvu Penezića. Naravno, takvi dokumenti se retko i ostavljaju. Zaista čudno deluje okolnost da je ispravan auto sa zdravim vozačem, tog 6. novembra udario u jedno drvo na toj deonici puta, da se Tito nije pojavio na Krcunovoj sahrani, da je porodica Penezić do danas ubeđena da je on ubijen. Sasvim dovoljno za održavanje u životu jedne od najvećih legendi savremene istorije", ukazuje Dević.

Kako Dević smatra u njima dvojici ne treba tražiti nekakve velike Srbe ili prikrivene Srbe, kako smo danas često skloni. 

"S druge strane, nema sumnje da su bili protivnici federalizacije i suštinski rastakanja Jugoslavije. Takvima, bilo je nemoguće da prežive 1974. i sve ono što je prethodilo", navodi Dević.

Kružila je i priča da je Krcun Titu u "Plavom vozu" na putu za Rijeku u prisustvu Leke rekao: Ne brini za sebe, stari dok smo ti mi Srbi verni, ako nas izgubiš, neće te tvoji Hrvati i Slovenci spasti".

Imao je samo 23 godine kada je u ratnim okolnostima odlučivao o protivnicima komunističke ideologije, a borba protiv "pete kolone" u tzv. Užičkoj republici, obeležila je njegov ratni put.

Navodno, prema nekim svedočenjima, Krcun je Titu imao svašta da zameri o njegovom odnosu prema Srbima, govoreći mu da je "nekorektan i da ih udaljava od sebe" i da mu je jednom prilikom, rekao "jedino ne znam kad će doći red na nas dvojicu", misleći na sebe i Rankovića.