Srbija i Balkan
Sarajevo, (ne)srpski grad
Masovni egzodus obuhvatio je stanovnike naselja kao što su Grbavica, Ilidža, Vogošća, Hadžići, Rajlovac i Ilijaš
Egzodus više od 120.000 sarajevskih Srba iz svojih domova u opštinama Srpskog Sarajeva ostaje bolna ratna uspomena, započeta 17. februara 1996. godine na pravoslavne zadušnice, a okončana 16. marta. Ovaj masovni egzodus obuhvatio je stanovnike naselja kao što su Grbavica, Ilidža, Vogošća, Hadžići, Rajlovac i Ilijaš.
Među onima koji su zauvek napustili svoja ognjišta je i novinar Marko Šikuljak, koji je kao jedanaestogodišnjak sa porodicom napustio Ilijaš, sedam dana nakon svojih sugrađana.
Šikuljak za RT Balkan opisuje sliku pustog i napuštenog grada, ulice u kojima tek povremeno prođe poneki, tek pridošli, budući stanovnik, u potrazi za srpskom kućom u kojoj bi nastavio život na teritoriji Federacije BiH.
"Moja porodica nije napustila kuću tokom najvećeg talasa, već smo tu ostali sedam dana nakon formalnog datuma koji je označavao integraciju opštine Ilijaš u tada MH Federaciju. Ne mogu da svedočim napuštanju grada po ciči zimi, snalaženju za prevoz stvari, kolonama i svega što je pratilo egzodus. U mom sećanju su ostali pustoš i tišina napuštenog mesta, bez ljudi. Ulicom bi prošao tek poneki od budućih stanovnika koji su se raspitivali gde bi mogli da se usele", opisuje Šikuljak.
Posebnost egzodusa sarajevskih Srba leži i u činjenici da je većina odluku o napuštanju donela bez neposredne prinude, u uverenju da je vreme za konačno razdvajanje i okončanje dugog niza stradanja.
"Pustoš grada bez ljudi toliko se urezala u moju podsvest da nikad nisam imao osećaj žaljenja za napuštenom kućom i rodnim mestom, za razliku možda od onih koji su otišli ranije i poneli neko drugačije sećanje. Međutim, gledano na velikom uzorku, slučaj sarajevskih Srba je drugačiji od onog koji su imali drugi koji su napustili rodni kraj", rekao je Šikuljak za RT Balkan.
Svuda je to, kako navodi, urađeno pod prisilom.
"Sećam se atmosfere koju je stvarala vera da je BiH podeljena i da je napokon prekinut krug stradanja. Prvi rat, drugi rat, treći rat, hajde da se odvojimo jedni od drugih ako ne ide. I Srbi sa područja Sarajeva su natovarili na kamion ono što su mogli i otišli u Republiku Srpsku, tamo gde je srpska vlast, kako se tad govorilo. U najboljoj veri da je gotovo i da je to cena koju treba platiti da bi na nekom drugom mestu živeli slobodno kao Srbi", dodao je on.
Prema njegovim rečima, najlepši deo cele priče što nema patetike - jedino sarajevski Srbi nemaju zavičajne grupe ni hiperprodukciju zavičajnih pesama, ne žale javno za rodnim krajem niti tamo idu na godišnji odmor.
"Mislim da su odavno prestali i da pričaju drugima kako je nekad bilo tamo, koliko je lepo i šta su sve imali. Pritom, sigurno niko nije došao na bolje i lepše. Ti krajevi nisu onih iz kojih se narod iseljava, tamo se i danas traži zemlja za kupovinu", objasnio je Šikuljak za RT Balkan.
Da je namera odlaska bila konačna i za sva vremena svedoče i najstrašnije slike devedesetih na ovim prostorima. Srbi sa sobom nisu poneli samo sećanja i lične stvari, već i kovčege sa posmrtnim ostacima svojih najmilijih. Cilj je bio jasan: Večni mir u novim granicama Republike Srpske.
Seća se tog hladnog februara i Anja Petrović, danas stanovnik Banjaluke, a tada Ilidže.
"Jasno se sećam večeri kada smo dobili vest da je potpisan Dejtonski mirovni sporazum. Bio je Aranđelovdan, naša porodična slava i nakon te vesti je nastao muk. Mi nismo slavili, jer je Ilidža nakon četiri godine odbrane u ratu, za stolom u američkoj državi Ohajo tek tako predata Federaciji BiH. Bilo mi je 10 godina kada smo izašli sa Ilidže, i to onog jutra kada je izvršena 'reintegracija'. Susreli smo se sa automobilima federalne policije. Moj deda i jedan komšija su pozivali starije ljude da ne odlaze, da se sačuva imovina, ali i da se očuva srpsko nasleđe. Mi smo odlazili, stariji su ostajali. Vremenom se nacionalna struktura izmenila, stari su umirali, ljudi su prodavali imovinu i gradili u Republici Srpskoj", kaže Anja za RT Balkan.
Potpuno je saglasna sa Šikuljakom da su Srbi bili ubeđeni da idu u slobodu sa konačno iscrtanom entitetskom granicom koja će biti bedem mira.
"Meni lično Sarajevo predstavlja grad koji je upisan kao mesto rođenja u dokumentima i ništa više. Nemam nikakvu emociju prema tom gradu, ali s druge strane žao mi je što u mestu gde su Srbi ostavili značajan istorijski i kulturni pečat gotovo da više nema Srba, niti smo bilo kakav politički faktor. Ko poznaje Sarajevo, gde god se okrene, može videti da smo mi stvarali taj grad", kaže Petrovićeva.
Dodaje da je tokom zime 1995. godine bilo je jasno da Srbi odlaze zauvek. Ljudi su u Republiku Srpsku prenosili grobove svojih predaka, a kada ne ostaviš ni grob, znači da si u svakom mogućem smislu raskrstio sa tim mestom. Ljudi su hrlili u Republiku Srpsku, u mir i slobodu.
"Ponosna sam na Istočno Sarajevo. Došli smo tamo gotovo na livadu, a danas tu imamo grad. Istočno Sarajevo je još jedan od simbola naše izdržljivosti i sposobnosti da se uzdignemo iz pepela", poručuje ona.
Prethodile su egzodusu četiri godine pakla i terora nad srpskim stanovništvom u Sarajevu, uključujući ubistva srpskih intelektualaca i viđenih ličnosti, kao što su to bili doktor Milutin Najdanović ili kantautor Slobodan Samardžić, te sistematsko zatvaranje i zlostavljanje Srba u zloglasnim logorima poput "Silosa" u Tarčinu, Hrasnice, Centralnog zatvora i kasarne "Viktor Bubanj".
"I pre zvaničnog početka rata, ubistvo starog svata na Baščaršiji, 1. marta 1992. godine, razbilo je sve zablude Srba da je njihov opstanak i ostanak u Sarajevu moguć. Istovremeno, organizovan je i referendum kojim je u potpunosti ignorisana volja srpskog naroda, a nakon toga usledilo je niz događaja koji su trajno promenili sliku Sarajeva, ali i cele BiH. Već u aprilu 1992. godine ubijani su pripadnici JNA, a sve je kulminiralo nizom događaja 2. i 3. maja iste godine koji su poznati kao 'Dobrovoljačka ulica' kada je izigran dogovor i izvršen masakr nad nedužnim pripadnicima JNA", objašnjava za RT Balkan Viktor Nuždić, direktor Republičkog centra za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih lica Republike Srpske.
Nuždić kao najzloglasniji primer sudbine Srbi u Sarajevu navodi jamu "Kazani".
"Tu su Srbi ubijani na najbestijalnije načine, a da sve bude još grotesknije tokom rata organizovan je montirani sudski proces koji je trebao legalizovati ova ubistva. Istovremeno u javnosti se uporna gradio narativ o Sarajevu kao gradu žrtvi. I da ne bude zabune niko ne spori bilo čije žrtve, ali danas je Sarajevo etnički očišćen grad od Srba. Srbi u Sarajevu su na nivou statističke greške, ali i dalje se kao mantra vrti priča o samo jednima koji su žrtve i o drugima koji su zločinci. Istovremeno, na 'Kazanima' osvanjuju jasne srbomrzačke parole 'Živ je Caco', čime se veliča zloglasni Mušan Topalović. Miro Lazović, koji je bio predsednik Skupštine tzv. RBiH, kaže da su 'Kazani bili greškica' i time jasno daje do znanja kakvi Srbi su podobni u Sarajevu, a u mučilištu za Srbe bivšoj kasarni 'Viktor Bubanj' smešteni su Sud i Tužilaštvo BiH", pojašnjava Nuždić današnju sliku Sarajeva.
Jedna od najuvredljivijih poruka Srbima, koja asocira na kolektivnu odgovornost, je na tabli sarajevske Vijećnice koja glasi: Na ovom mestu su srpski zločinci u noći 25/26 8. 1992. godine zapalili Nacionalnu univerzitetsku biblioteku Bosne i Hercegovine.
"Srbi danas proživljavaju to da ih nazivaju agresorima potpuno zanemarujući da su ti isti ljudi bili na svojoj dedovini da su starosedeoci. U Sarajevu se promoviše takav narativ", pojašnjava Nuždić.
Prema popisu stanovništva iz 1991. godine u Sarajevu je živelo više od 157 000 Srba, poslednji popis u Bosni i Hercegovini proveden je 2013. i ti podaci govore da je u Sarajevu 13 300 Srba, duplo manje nego Sarajlija koji su se izjasnili kao "ostali".
Odrekli su se Srbi Sarajeva, ali i Sarajevo Srba, pa i onih koji su najviše proslavili ovaj grad. Bilo bi opasno reći na Baščaršiji da je Biljana Plavšić bila ugledni profesor Sarajevskog univerziteta i da je kao dekan PMF-a zaslužna za izgradnju nove grade fakulteta, kao i da je založila svoj lični autoritet 90-ih godine da se upravo ta zgrada ne sruši.
Međutim, ne pominju se u najvećem gradu Bosne i Hercegovine ni imena Srba koji nisu politički delovali, poput velikih pisaca: rođenog Sarajlije Mome Kapora, ili Duška Trifunovića koji je sa dvadeset i četiri došao u grad na Miljacki i ostavio mu najlepše stihove.
Nisu dobrodošli ni nekadašnji živi simboli grada Emir Kusturica i Nele Karajlić, a često se u Sarajevu povede i polemika o tome da li je Gavrilo Princip terorista, iako mu je u nekom drugom vremenu najpoznatiji pevač sevdalinki Safet Isović pevao "Mladi junače iz Bosne".
