"Da li Srbija planira da destabilizuje ili čak vojno napadne susedne države – BiH i tzv. Kosovo?", pita se zabrinuto nemački politikolog Aleksander Rotert u autorskom tekstu za "Dojče vele".
Ovaj, ne baš kvalifikovan, autor koji je "studirao političke nauke i istoriju sa fokusom na međunarodne odnose i istoriju Jugoslavije", podsetio je na to da su predsednica tzv. Kosova Vjosa Osmani i njen kolega iz BiH Denis Bećirović "nedavno upozorili na taj scenario".
Tako je Osmanijeva u intervjuu u septembru rekla da "postoji nada da se Zapadni Balkan pridruži Evropskoj uniji i NATO-u, ali preduslov za to je da se Srbija tretira kao ono što jeste – satelitska država Rusije, koja je produbila vojnu, ekonomsku i političku saradnju s Moskvom".
Bećirović je svoje upozorenje o navodnim teritorijalnim pretenzijama Srbije izneo pred Generalnom skupštinom UN, kada je rekao da "upozorava svetsku javnost da rukovodstvo Republike Srbije još jednom preti suverenitetu i teritorijalnom integritetu Bosne i Hercegovine".
Potkrepljenje za uobičajene reči pomenutih "kritičara" srpskog naroda, Rotert vidi u naoružavanju srpske vojske.
"U stvari, Beograd već godinama masovno oprema svoje oružane snage savremenim sistemima naoružanja – kupljeni su francuski borbeni avioni i ruski jurišni helikopteri, koje je predsednik Srbije Aleksandar Vučić hvalio kao 'leteće tenkove'. Osim toga, tu su i kineski sistemi PVO, koji su prebačeni iz Pekinga u Beograd ubrzo nakon ruske invazije na Ukrajinu. Bilo je i izveštaja da je Srbija kupila hiljade dronova od Irana, koje Rusija svakodnevno koristi za napade na ukrajinske gradove", zabrinuto navodi on.
On u svom tekstu podseća na izveštaj švedskog instituta SIPRI, koji je 2022. objavio da je budžet Beograda za odbranu od 1,3 milijarde evra deset puta veći od budžeta tzv. Kosova.
Nisu samo finansijska sredstva sporna za nemačkog politikologa, koji dodaje da "sa oko 250 tenkova Beograd ima više tog oružja od svih ostalih bivših jugoslovenskih republika zajedno (poređenja radi, njemački Bundesver ima 295). Hrvatska je na drugom mestu sa 75, Bosna i Hercegovina na trećem sa 45, a sledi Severna Makedonija sa 31. Ni Crna Gora, ni Kosovo nemaju tenkove".
Interesantno je da je čovek koji je "studirao političke nauke i istoriju sa fokusom na međunarodne odnose i istoriju Jugoslavije", izostavio Sloveniju – jednu od bivših članica Jugoslavije.
Sve ovo, prema njegovim rečima, Srbija radi kako bi stvorila, odnosno sprovela ideju "Srpskog sveta", što je, kako navodi Rotert "umanjena verzija 'Velike Srbije' bivšeg predsednika Slobodana Miloševića". Dokaz za to, i još jedna briga za nemačkog autora, je "Sverspski sabor" koji predstavlja "strateški sastanak koji je suštinski formulisao plan za sprovođenje 'Srpskog sveta' u 'Svesrpskoj deklaraciji'".
Najveći problem ovog dokumenta za Roterta je što se "Kosovo pominje kao deo Srbije, a Republika Srpska kao 'nacionalni interes Srbije". Zaista užasavajuće, da Srbija smatra svoju teritoriju – svojom i da entitet u kom živi oko milion pripadnika srpskog naroda vidi kao svoj nacionalni interes.
Šta je dozvoljeno Jupiteru, nije volu
Pre svega treba istaći da iako jeste tačno da Srbija radi na modernizaciji, naoružavanju i opremanju svoje vojske, te da je u proteklih nekoliko godina nabavljen niz različitih sistema, ovo je zapravo potpuno normalna pojava, budući da svaka država na svetu nastoji da jača svoje oružane snage.
Imajući u vidu složen geopolitički položaj Srbije, odnosno NATO okruženje, konstantne tenzije i pritiske na našu zemlju, ali i savremene sukobe i zategnute odnose velikih sila kao i iskustva iz prošlosti, "stručnjaku" bi trebalo da bude jasno zašto je našoj zemlji neophodna jaka vojska.
Na zabrinuto pitanje iz naslova "šta Srbija namerava sa naoružavanjem svoje vojske" može se odgovoriti krajnje jednostavno – da odvrati potencijalnog neprijatelja ili, ako je to potrebno, da se kao i 1999. godine brani od (NATO) agresora. Možda politikolog treba da se priseti šta je njegova zemlja tada radila, kao i '14. i '41, odgovor bi mu se ukazao i pre naslova.
Sa druge strane, upadljivo je da nemački politikolog zanemaruje, odnosno ne zamera, činjenicu da se osim Srbije, istovremeno naoružavaju i druge države u regionu – konkretno Hrvatska, BiH, ali i kvazidržavne tvorevine tzv. Kosovo.
Stoga je jasno da Rotertu ne smeta nabavka "rafala", helikoptera UH-60, višecevnih raketnih sistema HIMARS i borbenih vozila pešadije (BVP) "bredli" američke proizvodnje za hrvatsku vojsku, kao i najavljena isporuka po 30 tenkova M-84 i BVP M-80 Nemačkoj, odnosno Ukrajini, u zamenu za 50 tenkova "leopard 2a8" i da ona ne predstavlja "destabilizaciju regiona".
Isti je slučaj i sa namerom BiH da kupi šest "bajraktara", kao i sa naoružavanjem nelegalne formacije poznate kao kosovske bezbednosne snage, kojima su članice NATO-a, pre svega Turska i SAD, isporučile desetine oklopnih vozila, kao i protivoklopne raketne sisteme i pomenute izviđačko-borbene bespilotne letelice.
To naoružanje bi, prema mišljenju nemačkog politikologa, valjda trebalo da doprinese miru i stabilnosti po meri NATO-a, za razliku od onog u upotrebi Vojske Srbije
Kako navodi on, nabavke protivoklopnih sistema i "bajraktara" za potrebe tzv. KBS su odgovor na uvećavanje broja tenkova Vojske Srbije. Međutim, vredi istaći da su oružane snage naše zemlje, i pre isporuke 30 T-72 iz Rusije 2021. godine, u operativnoj upotrebi imale oko 220-230 tenkova, tako da vođstvo naše zemlje nije nikakva novost na koju bi tzv. Kosovo moralo da odgovara.
Nemački autor bi verovatno bio srećniji kada bi se naša zemlja odrekla većine, ako ne svih, sistema naoružanja i isporučila ih Ukrajini – još jednoj zemlji kojoj je masovno naoružavanje dozvoljeno – poput Hrvatske ili Severne Makedonije koja je Kijevu isporučila sve jurišne helikoptere Mi-24 i avione Su-25, kojima je raspolagala i time praktično lišila svoje Ratno vazduhoplovstvo borbenog potencijala.
Roterta treba podsetiti i da se uskoro bliži 11. novembar, odnosno godišnjica Dana pobede, (ne primirja jer se Srbija nije mirila) u Prvom svetskom ratu – jedan u nizu istorijskih događaja koji potvrđuje da je jačanje Vojske Srbije itekako neophodan proces.