Dan primirja ili Dan pobede: Blistavi trijumf srpske vojske, koji je odlučio ishod Velikog rata

Dana 14. septembra 1918, srpska Vrhovna komanda izdala je naredbu o odlučujućem prodoru na Solunskom frontu: "Svi komandanti, komandiri i vojnici treba da budu nošeni idejom da od brzine prodiranja zavisi ceo uspeh ofanzive. Treba drsko prodirati – bez počinka, do krajnjih granica mogućnosti ljudske i konjske snage."

Time je počela jedna od najvećih i najblistavijih operacija vođenih u Prvom svetskom ratu: proboj Solunskog fronta, koja je ubrzo odlučila o njegovom ishodu.

U železničkom vagonu u Kompijenju kod Pariza, 11. novembra 1918. Nemačka je kapitulirala i potpisala primirje sa silama Antante. Na Zapadu se, od 1919, ovaj datum obeležava kao Dan sećanja, a Srbija ga od 2012. slavi kao državni praznik – Dan primirja.

U Britaniji, Kanadi, Australiji i Francuskoj, 11. novembar je Dan sećanja na veterane iz Prvog svetskog rata. Simbol ovog praznika je crveni cvet maka. Ovaj cvet se pominje u ratnoj poemi "Na poljima Flandrije", kanadskog pisca Džona Mekrea, jer je na opustelim poljima, gde su masovno sahranjivani vojnici, prvo nikao krvavo-crveni mak. U Americi se ovaj praznik naziva Danom veterana.

Trebalo bi, u stvari, da Srbija ovaj dan proslavlja kao veličanstveni Dan pobede u Prvom svetskom ratu.

Šačica Srba odlučila je ishod rata

Prethodno je za komandanta Solunskog fronta imenovan francuski general Franše D'Epere, koji je, u junu 1918, održao savetovanje sa srpskim generalima i regentom Aleksandrom.

Na ovom savetovanju doneta je odluka da se krene u proboj fronta Solunskog fronta, na liniji Dobro polje–Veternik–Kozjak.

Konačna borba za oslobođenje Srbije započela je 14. septembra artiljerijskom paljbom iz svih oruđa. U zoru, 15. septembra, posle dugotrajne pripreme, srpska Druga armija krenula je u juriš. Uskoro su se surove borbe vodile u mukloj tišini, bajonetima, prsa u prsa. O njenim užasima svedoči zapis francuskog oficira Ogista Albera:

"Ono što sam video na Veterniku pamtiću do kraja života. Izmešali se francuski i srpski vojnici. Ljudi u pocepanoj obući, koji krvare, osvajaju metar po metar. Najednom sve zamukne, čuju se samo jauci. To se vodi borba prsa u prsa. Sudbinu ovog dela fronta rešavaju nož i junačko srce. Moj mitraljez ćuti, ne mogu da gađam, pobiću srpske vojnike, koji su se izmešali sa bugarskim."

Tako je probijen glavni deo Solunskog fronta, što je omogućilo srpsku pobedu i pobedu nad Nemačkom i Austrougarskom. Šta je davalo toliku snagu srpskim vojnicima koji su, za manje od dva meseca, uz stalne borbe, napredovali preko 800 kilometara? "Vukla nas je neizmerna želja da što pre stignemo u rodni kraj", prisetio se kasnije vojnik Drinske divizije Ivan Filipović.

Srpski vojnici su išli iz jedne pobede u drugu. Prema rečima generala D'Eperea, "srpsku pešadiju jedva je stizala francuska komora, koja je išla na konjima".

Skoplje je oslobođeno 25. septembra, posle čega je srpska vojska krenula prema bugarskoj granici. Samo četiri dana kasnije, Bugarska je potpisala kapitulaciju.

Srpska vojska je 11. oktobra ušla u Niš, čime je Prvoj armiji bio otvoren put u Moravsku dolinu. Nemačka odbrana bila je, u najmanju ruku, u rasulu. Vojvoda Petar Bojović je 1. novembra, na čelu Dunavske divizije, pobedonosno umarširao u Beograd.

Trećeg novembra 1918. kapitulirala je Austrougarska, a srpske jedinice su prešle Savu i Dunav. Prvom srpskom jedinicom, koja je prešla Savu i ušla u Rumu, komandovao je pisac Stanislav Krakov.

Proboj Solunskog fronta je za tri meseca doveo do sloma Centralnih sila, koji je konačno ozvaničen primirjem potpisanim u Kompijenjskoj šumi. Austrougarska je bila na kolenima, a Nemačka više nije bila u stanju da nastavi borbene operacije.

Kako je zabeležio srpski istoričar Momčilo Pavlović: "Samo deset dana posle proboja Solunskog fronta na Dobrom polju, 29. septembra 1918, Vrhovna komanda nemačke vojske obavestila je cara Vilhelma Drugog i kancelara Rajha grofa Fon Gertlinga, u njihovom štabu u belgijskom gradu Spa, da je vojno stanje Nemačke beznadežno."

Kako dodaje Pavlović: "General Erih Ludendorf je rekao da ne garantuje da će front izdržati naredna 24 sata i zahtevao je da se od savezničkih snaga zatraži hitan prekid vatre."

Ludendorf je tih dana zapisao u svom dnevniku: "Događaji u Bugarskoj iznenadili su Vrhovnu komandu. Bugarska vojska je doživela potpuni poraz. Situacija na zapadnom frontu bila je krajnje ozbiljna. Zbog toga smo feldmaršal Hindenburg i ja ubeđeni da, u interesu naše vojske, treba učiniti kraj neprijateljstvima."

Probojem Solunskog fronta, prema priznanju engleskog premijera Lojda Džordža, "zadat je smrtni udarac Centralnim silama".

Ubrzo po abdikaciji, nemački kajzer Vilhelm je sa gorčinom rekao: "Sramota, šačica Srba odlučila je ishod rata." 

Borili smo se protiv junaka iz bajke

Nemački feldmaršal Makenzen je, predajući se, odao poštu Srbima: "Znate da je naš car Vilhelm rekao da je šteta što taj mali narod nije naš saveznik. Dopustite meni, kao svom bivšem neprijatelju, da pozdravim herojsku Srbiju. Mi smo se borili protiv junaka iz bajke."

Kako se kasnije prisetio kralj Aleksandar: "Bio sam u Beogradu već nekoliko dana kad nam je došla vest o velikom primirju. Mi smo sa maršalom Franš D'Epereom izradili čitav plan o nastupanju. Trebalo je da svi zajedno marširamo preko Mađarske i Čehoslovačke, sve do Bavarske."

Britanski premijer Lojd Džordž je naknadno priznao da je, još u jesen 1915, trebalo da saveznici prihvate predlog srpske Vrhovne komande o protivudaru na Solunskom frontu: "Rat bi bio završen najverovatnije do 1916. godine, da je ideja srpskih vojskovođa o udaru preko Balkana bila realizovana 1915. godine. Time bi se uštedele ogromne žrtve."

Međutim, za Engleze je Solunski front bio od marginalnog značaja.

Evropska unija je 11. novembar proglasila Danom primirja, kojim je okončan Prvi svetski rat. Sile Antante su tog dana potpisale primirje sa Nemačkom.

Ali, za Srbiju, to nije bilo primirje, već posledica jedne od najblistavijih vojnih pobeda u njenoj istoriji.