U Srbiji je od kafanskog stola do parlamentarne klupe na "meniju" politika. I ne kaže se za džabe da svi u našoj zemlji vode politiku. A, ako je suditi po broju partija koje postoje u Registru stranaka - 123, to je zaista i tako. Kada bi uračunali i broj pokreta i organizacija koji tako politički deluju, političkih "igrača" ima mnogo više.
Ovih dana stigla je i najava da ćemo dobiti još jednu. Odbeglo krilo Stranke slobode i pravde Dragana Đilasa, koje predvode dva poslanika Đorđo Đorđić i Željko Veselinović, krenulo je u prikupljanje 10.000 potpisa, koliko je potrebno za osnivanje partije, za stvaranje organizacije kojoj će u fokusu biti radnici. Kažu da takvu partiju nemamo. Ali, ipak se neko pre njih setio. Poslednje registrovana stranka u Ministarstvu državne uprave i lokalne samouprave u maju je Socijalistički radnički pokret - manjinska politička partija ruske nacionalne manjine u Republici Srbiji.
Od 123 stranke, čak 74 su manjinske. Imamo po nekoliko partija Roma, Bošnjaka, Crnogoraca, Rumuna, Slovaka, Rusa, Rusina, Mađara, Bunjevaca, Makedonaca, Vlaha, Grka, Hrvata...
Prema poslednjem popisu iz 2022. godine u Srbiji živi 690 Grka i imaju dve partije.
Na pitanje da li su Srbiji potrebne 123 stranke, profesor statistike u penziji i konsultant Agencije "Ipsos" Srđan Bogosavljević, za RT Balkan odgovara:"Naravno da ne".
"Nije ni moguće da se ljudi snađu u takvoj šumi stranaka. Trenutno nenormalno veliki broj stranaka učestvuje u političkom životu Srbije, s obzirom da je naš zakon o koalicionim partnerstvima veoma liberalan, možete da napravite koaliciju od 50 stranaka i da sve budu parlamentarne. Dešavalo nam se da imamo 40, 50 stranaka u parlamentu i preko 25 stranaka u Vladi dok nismo imali jednu dominantnu stranku. I sada uprkos jednoj dominantnoj stranci, veliki broj koalicionih partnera je ušao u parlament. Imamo dosta prepoznatljivih lidera, a potpuno neprepoznatljivih stranaka", rekao je Bogosavljević za RT Balkan.
Kao jedan od razloga velikog broja partija, on navodi i "ogromno nezadovoljstvo vladavinom Slobodana Miloševića koje nije bilo kanalisano simpatijom ka jednoj stranci, nego je tražena udružena opozicija". Tako se, podseća, stvorilo udruženje od 18 stranaka, od kojih "velika većina tada nije imala ni 0,02 odsto, nisu imali rejting, ali su im bili poznati lideri".
"I to se nastavilo tako. Imamo jedan pristup kao kod nevladinih organizacija, da zbog nemogućnosti da se pristojno finansiraju, traže neke fondove i partnere napolju kako bi preživeli kao stranke. Propuštena je ozbiljna šansa kada je SNS postao jaka stranka, a DS bio jaka stranka da se formira jedan pristojniji sistem u kojem bi bile dve stranke jedna centar levo, jedna centar desno i da se još jedan mali broj stranaka plus manjinske stranke profilišu. Sada smo u jednom galimatijusu, velikom broju stranaka i nemogućnosti da se takmiče drugačije nego kroz različite forme koalicija. Čak ni mali cenzus od tri odsto nije dovoljan da se kvalifikuje više od pet, šest stranaka, a mi imamo veliki broj partija na sceni", analizira Bogosavljević.
On navodi da je potrebno i poželjno da postoje manjinske stranke, ali da nema govora da su "sve manjinske partije zaista manjinske i da zaista zastupaju prava manjina", i dodaje da je to još jedna "karakteristika našeg političkog spektra, gde se više borimo trikovima, događajima, nego politikama".
Baš zbog zloupotrebe manjina u političke svrhe, izborne komisije su počele da kontrolišu stranke koje se kandiduju za izbore kao manjinske što im donosi povoljnije uslove za kandidovanje i u izbornoj trci. Ipak, u zakonu i dalje ima rupa, pa se, na primer dešavalo da se uz manjine šlepa i Čedomir Jovanović iz Liberalno demokratske stranke...