Srbija i Balkan
Tragični slučaj generala Krstića: Pritisci, pretnje, želja za slobodom ili pokajanje?
Dosta mu je zatvora i torture, ne bi me iznenadilo da je popustio pod pritiscima onih koji žele da zacementiraju narativ da se u Srebrenici desio genocid, ističe Živković Railić
Vest da je bivši komandant Drinskog korpusa Vojske Republike Srpske general Radislav Krstić tražio od Međunarodnog mehanizma za krivične sudove prevremeno puštanje na slobodu nije ništa čudno za čoveka koji već 20 godina izdržava zatvorsku kaznu u najgorim uslovima, od Haga do Engleske i obratno.
Ono što je, međutim, javnost šokiralo jeste pokajnički dodatak kojeg je general Krstić napisao u pismu. Naime, on navodi svoje prihvatanje krivice, naglašava svoje kajanje, te ističe da je poslao zahtev da poseti Potočare kako bi odao poštovanje žrtvama. Iako je svestan da odgovor na njegov zahtev može biti i pozitivan ali i negativan, pismo je zaključio rečima:
"Na kraju, ako doživim, ako jednog dana budem pušten, ako se sa tim saglasi predsednica Mehanizma, ako to dopuste porodice žrtava, želeo bih da se još jednom u životu nađem u Potočarima, da se poklonim žrtavama i zamolim za oproštaj''.
Koja je Krstićeva uloga u stvaranju narativa o Srebrenici i kome se on obraća? Je li bilo pritiska haških čuvara pravde da se zahtevu za prevremeno oslobađanje, na šta Krstić ima pravo nakon odslužene dve trećine kazne, doda i deo u kome se kaje?
Sistematski pritisci i tortura
Dušan Pavlović, direktor Centra za društveno-politička istraživanja Republike Srpske, smatra da je pismo rezultat dugogodišnje psihološke i fizičke torture:
"Tragični slučaj generala Krstića dobija još jednu epizodu koja produbljuje agoniju koja se odvija oko njega i masakra nad zarobljenim pripadnicima oružanog krila panislamističkih struktura Muslimanske braće u BiH odnosno Alije Izetbegovića i SDA, zvanično imenovanih 28. div. tzv. ABiH. General Krstić je bio prva žrtva projekta da se masakr nad par hiljada zarobljenih vojnika gore spomenute formacije kvalifikuje kao genocid.
Pavlović za RT Balkan ukazuje na organizovane napade i nametanje nove "projektovane realnosti" zatvorenicima u ustanovama pod upravom međunarodne zajednice.
"Agonija generala Krstića je sada, kako se čini, dobila epilog kroz uspešnu specoperaciju psihološkog satiranja ciljane žrtve kroz dugogodišnji fizički i psihički teror, izolaciju od spoljnog sveta i nametanje željene realnosti. Teško je običnom smrtniku i zamisliti kroz kakve 'specijalne tretmane' prolaze pripadnici političkog i vojnog vrha i struktura Republike Srpske i Srbije koji su dopali sudova i kazamata tzv. međunarodne zajednice. Svi oni prolaze razne vrste pritisaka da bi se ocenilo da li neko od njih može biti koristan za nastavak operacija započetih na ovim prostorima zvanično još 1991. godine", naveo je on.
"Danas nam je možda jasnije zašto je i general Krstić premešten iz zatvora Duram Franklend u takođe britanski zatvor Vejkfild gde mu je bez ikakvog obrazloženja zabranjena štampa, knjige pa i komunikacija sa porodicom. Istovremeno su krenule otvorene pretnje zatvorenika islamista sa prostora BiH i Kosmeta. Uprkos višemesečnim otvorenim pretnjama, ipak se nekako čuvarima potkrala greška pa su ti isti islamisti ušli u ćeliju generala Krstića, teško ga pretukli i isekli po glavi i vratu. Naravno, torture svih vrsta se nastavljaju da bi se žrtva izbacila iz svog težišta i kako bi joj se polako nametnula nova projektovana realnosti i narativa", dodaje Pavlović.
Pavlović objašnjava da je svakome ko se dovoljno dugo bavio "ad hok" tribunalom u Hagu i njegovim načinom funkcionisanja, a naročito mehanizmima obezbeđivanja željenih svedoka i saradnika odmah jasno čiji rukopis stoji iza sadržaja ovog pisma.
"Pismo treba da podrži ključne elemente narativa koji je služio kao projektovani kontekst presudama koje su trebale da opravdaju svo delovanje ključnih igrača političkog zapada od devedesetih do danas. Dovoljna ilustracija je deo pisma koji se odnosi na transport civilnog muslimanskog stanovništva, koje je ostavila njihova vojska u enklavi Srebrenica, na muslimansku teritoriju", navodi on.
"U pismu se to stavlja u kontekst prisilnog izmeštanja muslimanskog civilnog stanovništva kako je to naslikano projektovanim narativom političkog Zapada i presuda utemeljenih na tom i takvim narativima. U stvarnosti postoje desetine dokaza da su muslimanske vlasti, UN i samo stanovništvo i njihovi predstavnici zahtevali od srpske strane da se civilno stanovništvo preveze iz enklave Srebrenica na muslimansku teritoriju prema Kladnju. O direktnim svedočanstvima svih pomenutih dokaza sam detaljno istražio i dokumentovao izvorima prvog reda u svojoj knjizi Bitka za Srebrenicu-rat za civilizaciju", kaže Pavlović.
Veoma je zanimljivo da je ovo pismo zvanično nastalo 18. juna 2024. godine, a da tek sada biva pušteno u javnost. Dušan Pavlović tvrdi da se radi o uvertiri za ozbiljan napad na Republiku Srpsku.
"Ovde moramo biti izuzetno oprezni i razumevati procese dugog trajanja. Na isti način kao što je i ovogodišnja Rezolucija o Srebrenici u GSUN priprema za buduće korake istih starih neprijatelja u tom svetlu treba razumevati i operaciju dobijanja potpisa generala Krstića na sadržaj ovog pisma. Klasična priprema i stvaranje pozicija pred ozbiljan napad koji će biti intenziviran naredne godine kako bi se kroz međunarodni pritisak prelomile ili skršile suverenističke politike Republike Srpske i njeni nosioci. Na neki način ponavljanje specijalne operacije Krstić samo na mnogo širem frontu", dodaje Pavlović.
Da je čin generala Krstića ili iznuđen ili izrečen u stanju dubokog ljudskog rastrojstva, smatraju i oni koji su na svojoj koži osetili ratne torture i zlostavljanja. Božica Živković Railić, predsednik Udruženja žena žrtava rata Republike Srpske za RT Balkan kaže da sumnja da je general Krstić imao lični, psihički lom:
"Dosta mu je zatvora i torture, ne bi me iznenadilo da je popustio pod pritiscima onih koji žele da zacementiraju narativ da se u Srebrenici desio genocid. Mislim da je general Krstić popustio pritiscima i da su mu nešto obećali, ali ako su mu i obećali, smatram da će na kraju i slagati".
"Ponoviću po ko zna koji put, u Srebrenici se nije desio genocid, to je vojničko groblje. U Srebrenici nema nijednog civila, to je vojničko groblje, groblje vojske koja je izgubila neku bitku. U Srebrenici nisu ubijane žene i deca, oni su ih posle prenosili sa različitih mesta i izmislili cifru od 8.000. Podaci međunarodne komisije govore sasvim nešto drugo, govori se o drugom broju u ubijenim vojnicima koji su život izgubili i bici. A ono što su radili Muslimani i Hrvati, njihovi oficiri, nad srpskim civilima od Bratunca, Skelana, Jošanice, Vozuće, Dervente, Hercegovine...to se zove genocid", ističe Živković Railić.
Nova pravila i kontroverze u pravosuđu
Darko Mladić, sin generala Ratka Mladića, za RT Balkan naglašava da je Krstićev slučaj primer kako je politizacija međunarodnog pravosuđa poprimila totalitarne obrise.
"Po opšteprihvaćenom međunarodnom pravnom standardu, osuđenici se u skoro svim zemljama, koliko ja znam bar u Evropi, a verovatno i šire u svetu, posle izdržane dve trećine kazne puštaju na slobodu. To pravilo je važilo i za sve osuđene u Haškom tribunalu sve dok na mesto predsednika tribunala nije došao Karmel Ađijus čija je očigledna pristrasnost bila oštro profilisana po nacionalnom ključu i koju on nije krio. On je promenio to pravilo svojom voljom, nije bilo zakona i pravilnika, on je svojevoljno uveo obaveznu izjavu o pokajanju i time napravio obrazac da oni koji žele da budu pušteni posle izdržane dve trećine kazne moraju da urade upravo ovo što je sad uradio general Krstić. Dakle, ne samo da prihvate taj presuđeni narativ u celosti, nego i da se uključe u politički narativ“, kaže Mladić.
Mladić objašnjava da su zakon i pravda stavljeni u službu trenutnih političkih potreba, što nema nikakve veze za postulatima Ujedinjenih nacija.
"Ne biraju se sredstva da se ljudi nateraju na priznanje, iako su se branili da nisu krivi bez obzira kakvu su presudu dobili. Ne postoji nijedan slučaj u bilo kojoj zemlji koja poštuje univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima da je sud sam sebi izvor prava, sam sebi revizija, da se u toku predmeta menjaju pravila, da se nakon donesene presude menjaju pravila izdržavanja kazne u zavisnosti od nacionalnog sastava osuđenih i da se ucenjuje osuđeni da prihvati nešto što nije morao da prihvati čak ni nakon izrečene presude", navodi on.
"Vrednost takvih priznanja je samo u sferi trenutne političke agende a dugoročno samo doprinosi povećanju tenzija i udaljavanju od pomirenja i normalizacije koji su nam je preko potrebni", dodaje Mladić.
Presedani i pravne anomalije su postale praksa i pravilo Haškog tribunala. Tako celi slučaj za RT Balkan komentariše Viktor Nuždić, v.d. direktora Republičkog centra za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih lica.
"Haška praksa je prepuna anomalija, a jedna od njih upravo je i presuda Radislavu Krstiću koja je predstavljala do tada neviđeni pravni presedan. Naime, tom presudom optuženi je pravosnažno presuđen za pomaganje pre nego što je bilo ko osuđen za izvršenje krivičnog dela", ukazuje on.
"Takođe, svedoci smo da je prethodnih godina, u bezbroj navrata, pokušavano nametanje narativa kojim bi se haške presude nametnulo kao pravni izvor. Naravno da to nije moguće, jer nije u skladu sa naučnim postulatima s obzirom na to da svaku presudu možemo posmatrati isključivo kao pojedinačni pravni akt koji se odnosi na pojedinačno lice koje je njome presuđeno. Stoga, na ovakav način treba posmatrati i pismo generala Krstića kao deo njegove odbrane, odnosno kao pojedinačnu procesnu radnju za koju su on ili njegovi advokati smatrali da mu može doneti određeni benefit", smatra Nuždić.
On kaže da nema dovoljno informacija koje bi potkrepile i dokazale tvrdnje o pritiscima na generala Krstića, ali da sa druge strane ta praksa ne bi bila usamljen slučaj.
"Ono što znamo jeste da se od lica koja su osuđena pred Haškim tribunalom ili u Sudu BiH, u cilju ublažavanja kazni zatvora, često upotrebljavaju takvi instituti koji su poznati kao pokajanje. Nije prvi put da odbrana generala Krstića traži pomilovanje, tako da ne možemo znati sa sigurnošću šta je sve iza ovoga stajalo. Međutim, ono što znamo jeste da postoji sve intenzivniji rad na stvaranju narativa, pre svega bošnjačkih političkih elita koji se odnosi i na lobiranje pred UN kada je usvojena ta rezolucija o događajima u Srebrenici na način kako jeste. Tako da i ovo pismo možemo posmatrati u kontekstu dodatnih političkih pritisaka na Republiku Srpsku", tvrdi Nuždić.
Ovako se ne stiže do mirnog života u BiH
Dragomir Vuković, politički analitičar i univerzitetski profesor smatra da su ovakvom praksom narodi u BiH nikada dalji od pomirenja. To je, kaže on, pojedinim strukturama u BiH i cilj.
"Iznenađujuća je izjava gospodina Krstića, ja bih rekao čak i šokantna. Mislim da je jedini razlog da on to kaže mogućnost puštanja na prevremenu slobodu i smatram da mu je tu izjavu koju smo pročitali neko napisao", tvrdi Vuković.
"Mislim da se ta agonija oko počinjenog ili nepočinjenog genocida u Srebrenici nastavlja. Sve što se događalo je jedan pristup, po meni, pogrešan. Ja sam kao univerzitetski profesor pozivao bošnjačke intelektualce da sednemo zajedno, pozovemo eksperte i da definišemo šta je genocid, šta ne. Mislim ovakvo frustirano i intenzivno pristupanje tom fenomenu od strane Bošnjaka predstavlja deo projekta o unitarizaciji Bosne i Hercegovine. Inače, bošnjačka politika koristi Srebrenicu kao jedan fenomen u budućnosti i projekciji jedne države. Mislim da je to jako loše i katastrofalno. Ne može se budućnost jedne države graditi na takvim osnovama. Prema tome, politika je u osnovi svega ovoga, a ne nauka i struka. Bošnjački političari koriste temu Srebrenice kao možda najvažniji instrument u stvaranju neostvarenih ambicija i želja", dodaje Vuković za RT Balkan.
